Kad radost ustukne

Stvarno čovek ne sme ni da pomisli da mu je dobro, a kamoli da to izgovori. Istog momenta te nešto raspali po glavi. Vraćam se juče s posla, malo umorna, ali ispunjena zadovoljstvom dobro urađenog. Volim kad mi se ljudi javljaju na ulici i baš sam se onako razgalila i ne skidam osmeh otpozdravljajući, ma lepo mi prosto hodam u ritmu neke unutrašnje muzike. I onako u trenu me malo preseče odvratna misao da mi je prošli put takav filing preseo, ali je oteram i još sam srećnija. Stvarno sam nekad srećna bezveze, prosto me dohvati i lepo mi. S vrata se derem - stigla sam, pijemo onu večernju kafu, smejemo se, neka slatka obećanja vise u vazduhu i onda glupi telefon zvoni i javljaju da se moj dobar prijatelj šlogirao! Čovek od 40 godina, sportista, vitalan, vispren, stalno u pokretu, pun planova i akcije, nikad ga ni glava nije zabolela...Od neke povrede se stvorio tromb, ko zna kad i gde i sad se zaustavio u mozgu. I sva ona moja radost ustukne pred užasom takve mogućnosti. Jeste li ikad videli šlogiranog čoveka? Nemoćnog, a svesnog svega. Čak i svoje nemoći! I šta tu čovek da kaže, a da ima smisla?