Milanko ponovo pročita Aleksin telegram, pa ga bez reči pruži Jeleni. „Našao ga kod Obrena. Dolazimo za dva dana.“ Ona stisnu papir na grudi, zaklopi oči da se zahvali Bogu, pa molećivo pogleda u Milanka.
- Samo kad je živ, prošaputa.
On zaklima glavom, ali nekako preteći.
- Nek je živ i zdrav, hvala Bogu da je tako. A što ovoliki svet samo o nama priča? Misliš li ti kako ćemo ovaj narod u oči pogledati?
Jelena slegnu ramenima, k’o da joj nije važno. I nije, ništa joj više nije važno. Sva sekiracija, strah, neprospavane noći joj grunuše suzama, a mogla bi zapevati sad kad zna da joj je dete na sigurnom. A onda joj dođe do svesti gde je Đorđe, pa opet uze onaj telegram. Razrogači oči i zbunjeno pita Milanka:
- Kod Obrena!... Otkud on tamo?
Njemu usne pomodrele, pocrneo ispod očiju, a u licu kapi krvi nema. Gleda je, klima glavom, nešto presabira, pa poče najpre tiho, kao da se poslednjom snagom savlađuje:
- Otkud? Otkud on kod Obrena? Ti mene pitaš otkud tvoj sin kod tvog oca? Ti? Sve si to ti zamesila, misliš da sam ja slep kod očiju? ’Oćeš da ti kažem otkud? Je l’ hoćeš?
Jelena se skupi i uvuče glavu u ramena, a njega to još više razbesne. Zgrabi je za ramena unoseći joj se u lice:
- Otud što svraka ne može da ispili goluba! Otud što mu je krv, ista je to sorta! Gde će bežati, nego kod svoga. Nije on budala, zna dobro da bi ga Aleksa... Ma, šta ja tu Aleksa, k’o da je on bolji? On ga je na ovo i navratio. Ništa mene više ne čudi, ni Đorđe, ni Obren, ni Aleksa. Ni ti me više ne čudiš. Svi ste vi isti! Samo se svojoj ludoj glavi čudim. Kako sam mogao ’voliko trpeti? Aaaaahhhhhhhh, Milanko, slepče! To sam ja, slepac kod očiju.
Pečati mu crveni po licu izbili, vratne žile iskočile, očima ucaklio... Zmija da ga ujede, otrovala bi se, koliko se čemera u njemu nakupilo. Odgurnu Jelenu, kao kakvu bezvrednu vreću, okrenu se i pođe preko avlije... Raširi ruke i u nebo zavapi:
- Što me ne ubi onog dana kad me iz matere izvukoše? Što pusti da me gazi ološ, ološ pritvorni! Što pusti da me rođeno pseto za srce ujede?
Hvata se za glavu i sipa, sipa iz njega kao da je sve ustave poobaralo. I ne misli da stane. Kako zatvori usta, novi talas besa ga poduhvati, seti se svega što ga je zabolelo, svake uvrede i ružne reči, svakog popreko pogleda. Seti se kako je nekad molio ovu ženu da ga ne bruka, kako se nadao, čeznuo, radovao se njenoj nežnosti. Pa ga i to razbesne, jer mu pade na pamet da je i to s nekim pritvornim ciljem radila. Gleda je pokunjenu, posivelu od straha, od uvreda koje joj sasu u lice. I ne bi mu je ni malo žao.
- A ti? Ti si sve zakuvala! Ne bio ja Milanko, ako ti nisi sve vreme s Obrenom u dosluhu bila! Ti si Đorđa na put otpremila, ti. Otkud mu pare, govori otkud mu pare?
Jelena samo smače ramenima i na ivici suza procedi:
- Ne znam.
- Ne znaš, a? Ne znaš? E pa ja znam. Ti si mu ih dala. Ti! Kako bi on do tamo dospio bez dinara? Kako, ajde reci – kako?
- Nisam mu ništa dala. Nisam ni slutila...
Ona pomisli da će je udariti, pa zaćuta i izvi se u stranu, krijući glavu ramenom. Milanko je uhvati za bradu i unese joj se u lice. Zaškrguta zubima:
- Kako ti samo nije palo na tu ludu pamet što mu se moglo desiti? Mogli smo ga danas mrtvog dočekati... Jesi li na to ijednom pomislila dok si ga na mene huškala?
Da je udario, lakše bi joj bilo nego što joj to u obraz sasu. Samo je o tome i misila, da Đorđe negde mrtav u jendeku leži. Samo je taj strah i držao na nogama dok je potera za njim trajala. Strah majke. „Zar mi može tako što reći? Da sam ja sina protiv oca okrenula? Ja? A što ga on onako krvnički udari? Da l’ se ijednom zapita koliko je sam kriv što do ovoga dođe?“ Uzdrhta od neke ogorčenosti koja joj grudi ispuni. Nozdrve joj se raširile, ubledele usne drhte i krive se, jedva kroz njih istisnu :
- Jesi li ti pomislio koliko si i sam kriv?
Pa mu prkosno okrenu leđa. Milanku udari krv u glavu, ščepa je za ramena i okrenu je licem prema sebi.
- Nikad više, jesi li me čula, nikad više da mi nisi okrenula leđa!
Bez reči uđe u kuću i spakova se za put. Bez reči izađe na kapiju. Dole, niz ulicu, ugleda grupu ljudi i pomisli kako da ih izbegne. Al’ nema kud, već ga zaustaviše da pitaju ima li kakvih vesti o Đorđu. On samo procedi: „Nađosmo ga“ i produži prema železničkoj stanici. Učini mu se da je celo selo izašlo na ulicu, stoje ispred kuća, sašaptavaju se i čekaju da naiđe dovoljno blizu da bi ga upitali: „Nađoste li ga?“ Dođe mu da potrči, da se sakrije od tih ispitivačkih pogleda, od prekora koji čuje u zabrinutim glasovima, od sašaptavanja koje mu za leđima ostade. U mozak mu se to sašaptavanje zariva, u ludilo ga tera, u besmisao mu čitav dotadašnji život pretvori. „Ceo život se od sašaptavanja sklanjam, od sumnji, od zlih jezika... Iz Bučja me otera šapat, podgurkivanje u pola glasa izrečena sumnja da ima tu nešto... Nešto... Šta? Šta ima? Šta mi ovaj prokleti život ovako zapetljava? Šta me tera da bežim, da se sklanjam, da se u mišju rupu zavlačim?“ U trenutku shvati da je čitav život proveo u nekom začaranom krugu nagoveštaja i prećutkivanja, u značajnim komšijskim pogledima, u izvijanju obrva i sleganju ramenima. Još kao dete je osetio tu lepljivu pritvornost, taj nemušti jezik ljudi koji nešto naslućuju, ali nemaju kuraži da mu otvoreno kažu šta. „Šta kriju od mene? Šta?“
Nikad nije uspeo ni jasan odgovor o svom poreklu dobiti. Kad god bi upitao Aleksu ili Ljubicu: „Čiji sam ja? Oklen sam?“ odgovarali su mu pitanjem: „Šta te je spopalo? Pušti to, nikakve vajde od toga nemaš!“ I on je puštao, strahujući da će ih daljim ispitivanjem povrediti, da će pomisliti da je nezahvalan. A želeo je, Bože kako je želeo da sazna čiji je. Odavno je shvatio da ona priča kako ga je Aleksa kraj mrtve majke našao, kako ga je uprtio na leđa i svojoj kući doneo ima i neku pozadinu. Znao je da nije rodom iz Bučja, da mu je otac negde u Albaniji poginuo. Šuškalo po Bučju da je u nekom srodstvu sa Aleksom, drugi su tvrdili da je Ljubicin sestrić, ali su ovo dvoje ćutke prelazili preko tih nagoveštaja, jasno stavljajući do znanja da o tome ne žele da pričaju. Jedno vreme se pominjalo i neko imanje u Kaluđerovićima, koje je Aleksa prodao i od tih para silne livade i šume po Bučju kupio. Šaputalo se da je to Milankova očevina, nagađalo da neke stvari nisu čiste, ali niko nije pouzdano znao ni čije je imanje, ni kome je prodato. A selo se podelilo - jedni su pljuvali po Aleksinoj gramzivosti i kleli ga što je od đeteta oteo, a drugi ga pravdali govoreći: „Što bi se odric’o imanja i prepušt’o ga drugom? Đe je bila Milankova svojta kad je valjalo to dijete prihvatiti i odgajiti?“ A Milanko je ćutao, strepeći da Aleksu kakvim pitanjem ne uvredi. Sklanjao se od seoskih tračeva i izbegavao da ostaje nasamo sa pojedinim komšijama, jer su ga svojim nagoveštajima u teskobu uvlačili. Da mu je ko i otvoreno rekao: „Slušaj, Milanko! Aleksa ti je oteo imanje i debelo ti naplatio što te je pod svoj krov primio“, ništa se ne bi promenilo. Jer je Milanko Aleksi verovao i u njega k’o u Boga gledao. „Ne bi ja im’o obraza da pljunem Aleksino dobro...“ Hiljadu puta je tu misoa kroz glavu prometnuo.
A onda, kad mu je Aleksa ponudio da ga Jelenom oženi, neki žalac sumnje je Milanka liznuo. Umesto odgovora, pitao je:
- Što bi Obren svoju šćer za slugu dao?
- Ti nijesi sluga, ljutnuo se Aleksa i prostrelio ga pogledom.
- Zar smo te ikad k’o slugu gledali?
„Nisu. Nisu nikad“, pomisli Milanko. „Nisu me od svoje dece odvajali, ne mogu dušu da grešim.“ I odmah mu je Aleksa napravio kuću, tik do svoje. Da mu pokaže koliko ga od sinova svojih ne odvaja. Ali ona sumnja je ostala, hranila se šuškanjem, komšijskim podbadanjem: „Dade ti gazda kućerak, sad ste kvit!“ Nemušti jezik podgurkivanja i podsmešljivih pogleda ga je od ljudi odvajao. Sklanjao se Milanko, strepeo da će mu neko otvoreno reći ono što odavno zna – da je sluga. Neka slaba nada da će svoj čovek i domaćin ženidbom postati mu se raplinula prve bračne noći, kad ga je Jelena odbila. „Sluga sam, ništa drugo nego sluga. I ona me takvim vidi.“ A onda se neki bunt u njemu začeo, suzbijani bes što je na tu ženidbu pristao i ogorčenost na Aleksu je iz njega provalila. Još tada je hteo da ode, negde daleko gde ga niko ne zna. Ali nije imao snage, ne još. A i nije znao šta bi s Jelenom. Da je vrati Obrenu? Kako? Da je ostavi u toj kući koju mu je Aleksa napravio da mu oči zamaže? Ni to nije dolazilo u obzir. Žao mu je bilo Jelene, k’o što je i sebe žalio, jer je slutio da su oboje žrtve. Žrtve nečije nepoštene igre. Čekao je. Čekao da i Jelena to shvati ili da mu prekipi, jer nije se dovoljno besa u njemu skupilo. Prekipelo mu je onda na Oštriku, kad ga je Obren otvoreno pitao šta čeka, što se sa Jelenom ne doseljava u Goleša. Pred svim onim ljudima, pred Aleksom! Milanka crvenilo oblilo, pa se izbečio na Obrena i prosiktao:
- Da se prizetim? Da ti sluga budem, to hoćeš?
Obren mu prezrivo odgovorio:
- Ne, ja hoću da mi unuci tuđe sluge ne budu.
Milanku se od tih reči ona šatra oko glave okrenula, pa zakoluta očima i nasrnu na Obrena. Da se Aleksa nije umešao, krv bi legla na tom saboru. Kad ih razdvojiše, Obren krenu ka izlazu i dobaci preko ramena:
- Slepac si, Milanko, slepac kod očiju, al’ neka si. Ja sam s tobom za sva vremena zvršio. Nit’ mi dolazi, niti ću vam doći.

„I nije. Ni kad smo mu Đorđev pupčanik poslali!“ Seti se kako je Jelena taj osušeni komadić pupka uvezala modrim koncem i poslala ga Obrenu. „Nadala se, luda moja, da će ga to smekšati, da će joj oprostiti kad shvati da je dobio unuka!“ Preplavi ga tuga, kad se seti Jeleninog uzaludnog čekanja da se iko od njenih pojavi, da joj na babine dođu. „Kol’ko je suza isplakala, valjda je čemerom dete zadojila...“ Setno se osmehnu, misleći kako se tad privijala uz njega, kako su se oboje nadvijali nad kolevku. „Eh, kako sam je zavolio! A i ona mene...“ Još ne dovrši tu misao, kad oseti kako mu se stiska želudac. Seti se kako je krenuo od kuće. „Šta sam joj ono rek’o? Ufff, gadno je bilo, znam... Hteo sam da je zaboli.... A možda nije ona kriva?... Jeste, kriva je. Što je krila Đorđa... Nije trebala od mene da ga krije... “
Milanko odmahuje glavom, zagledan u musavi prozor voza. Da l’ od umora ili onako, sam od sebe, bes mu se stišao, rasplinuo se ostavljajući prazninu u duši. I neko gađenje.
Promiču pitomi pejzaži, smenjuju se saputnici u kupeu, a on k’o u nekom bunilu, niti ih, vidi nit’ šta čuje. Ravnomerno kloparanje teških točkova ga odvuče u iskidan san. Na tren se trgne, kad se voz zaustavi, ali samo toliko da proveri koja je stanica i, opet, utone u tu lepljivu prazninu. „Obren... Od njega i Alekse sam hteo da se sklonim, a sad im na noge idem!“

Jefa prodžara žaračem po ložištu, ubaci jednu cepanicu i bučno zalupi vratanca starinskog šporeta, pa ostade zagledana u njih. Trže se kad je nepoznati glas s vrata upita: „Đe je onaj?“ Kad progovori, ja se u prvi ma’ zbuni, nepoznat mi čo’ek na vrata banu. On stao u dovratak, ne može mu jasno sagledati lice, a i glas mu zaboravila. Jefa se smete, pomisli’ da traži Obrena i taman zinu da mu kaže: „Zar ga ne srete?“ kad ču’ Obrena đe govori: „Odveo ga Aleksa... Ajd’ uđi, Milanko!“ Njoj se nešto i noge i ruke oduzeše, ma pomać’ se odatle ne može!
Milanko se polako okrenu, celim putem je mislio što će Obrenu reći, a sad mu ništa na pamet ne pada. Zagledaše se jedan u drugog, pa se Obren nasmeja:
- Nijesi se mnogo promenio. A pozn’o sam te čim si ovim puteljkom okrenuo. Znao sam da ćeš doći.
Vidi da Milanko i dalje okleva, pa nastavi nekim usiljeno bezbrižnim glasom:
- Ajde u kuću, da popijemo po jednu. Kad si krenuo na put?
- Juče, procedi Milanko i klimnu Jefi glavom.
- Jesi sam?
Milanko podsmešljivo frknu kroz nos, a Obren nastavi, uvodeći ga u kuću:
- Bogami sam ti se nadao. A šta si se ti, Jefo, zakovala uz taj šporet? Ajde po’itaj, iznesi štogod za jelo.
Sedoše obojica za sto, pa se Obren okrenu da dohvati polić sa kredenca. Klokot rakije koja se uliva u čašice naruši tišinu. Zagledaše se obojica u zlatastu tečnost, a svaki misli odakle početi i šta reći u ovom trenutku. Obren svojom čašom kucnu Milankovu, sačeka da vidi hoće li mu ovaj odgovoriti, pa slegnu ramenima k’o da mu je svejedno i sruči ceo sadržaj u grlo. Odmah dopuni svoju čašicu.
- Jah... Nijesam pametan oklen bi’ počeo.
Pogleda u Milanka, pa nastavi.
- A nijesam ni rad šjetovati. Samo... ja nešto mislim, ništa se na ovom svijetu ne dešava bez razloga...
Izvi jednu obrvu i malo se nakašlja, kao da mu nešto zape u grlu.
- Jah... Ne da onaj o’zgo... Pušti te da činiš po svojoj volji neko vrijeme, gleda te kako se zaplićeš k’o pile u kučine, a ne bi me čudilo da se gro’otom nasmije kad se zarekneš da nećeš ovo il’ ono... Ko veli – mo’š kako ’oćeš, al’ da vidim dokle ćeš!
- Otkud Đorđe kod tebe? - Preseče ga Milanko.
- Eh, otkud? Namestio onaj o’zgo, to ti i govorim. A vala, ako je, treb’o je i ranije preseć.
Milanko načini nestrpljivi pokret, kao da će ustati, pa mu Obren ukratko ispriča gde je i kako sreo Đorđa.
- Pa to sam ti htio reći, znam da mu nije pametno to što je učinio, al’ eto, nešto se dobro iz svega izrodilo.
- Kome dobro, Obrene? Tebi?
- E! Svima nama. Nije se ’nako više moglo... Kraj svog roda, bez roda živjeti...
Utiša se i pogleda u Milanka. Ovaj nervozno odmahuje glavom, stiska nausnicama zube, teškom se mukom uzdržava da ne plane. Pa zabaci glavu i zagleda se u Obrena.
- Nije se više moglo, kažeš? Nije se moglo?... A moglo se ovih sedamnaest godina, a? Šta se sad promenilo, gazda Obrene?
- Slušaj, Milanko! Ti dobro znaš da nijesam ja sam tako odredio. Ja sam tebi nudio još tad...
- Šta si mi nudio? Šta? Da se prizetim?
Preseče ga Milanko i cinično se nasmeja.
- I nisi nudio, nego tražio! Ja još pamtim tvoje reči, Obrene.
- Slušaj, ti si dobro znao iz kakve kuće uzimaš đevojku, a znao si i kakvi su mi planovi!
- Znao sam, Obrene, znao sam. A znao sam i zašto mi je daješ. Kao što si i ti znao. Da nije bilo onako kako jeste, ne bi me pustio na prag da ti privirim! Tebi je o glavu bilo da je s očiju skloniš i bruke se spasiš!
Obrenu udari krv u glavu, zakoluta očima i lupi rukama po stolu. Pridiže se malo i unese Milanku u lice:
- Niko te nije ćerao da je uzimaš! Nijesam ja tebe molio da mi šćer s očiju sklanjaš, Milanko! K’o čoveka sam te ponudio da se u ovu kuću doseliš, da od tebe domaćina napravim! Sve bi ovo bilo vaše! Sve. I ne bi se potucali po bijelom svijetu bez ikog svog! I ne bi danas za sinom dotrčao.
- Da ti sluga budem, to si mi nudio Obrene! Da ti služim i naslednika da ti dam. Za to sam ti ja trebao. E preračunao si se, gazda Obrene!
- Nijesam se ja preračunao, Milanko, no si ti slijep kod očiju! I mnogo toga ne znaš, a ne daš da ti se kaže. Nikad ja šćer za slugu ne bi dao, to da ti bude jasno.
- Kamo sreće da ti je nisam ni iskao! I ne bi’ da sam se ja pit’o, nego me Aleksa na zlo navratio.
Za trenutak ućutaše, zadihani od teških reči koje jedan drugom sasuše u lice. Gledaju se umorno preko stola, svesni da ono najvažnije još nije izrečeno. „Sad nazad nema“, pomisli Obren i nastavi smirenim tonom:
- Na zlo, kažeš, Milanko? S tim zlom si đecu izrodio.
Milanko shvati da je preterao, pa pomirljivo odgovori:
- Znaš ti dobro šta sam ja mislio... Nisam ja jedini o toj ženidbi odlučivao, a ni ti nisi bio u poziciji da ucenjuješ, Obrene!
„On zna!“ sevnu Obrenu kroz glavu i i oseti kako mu se grč iz stomaka penje u grlo, pa se trncima spusti preko ramena u ruke. Zatrepta i otvori usta k’o da zeva, pa stisnu oči i jedva čujno upita:
- Šta ti znaš o ucenjivanju? Rek’o ti je Aleksa?

Đorđe se trže iz sna i zbunjeno zatrepta, pokušavajući da se seti gde je to. Belo okrečena soba, golih zidova, sa dva uska prozora uokvirena tankim vezenim bezom. Ispod njih veliki sanduci, poput onih u kojima Jelena čuva svoje ćilime. Đorđe se naglo uspravi i pogledom potraži odeću koju je sinoć na brzinu svukao i ostavio kraj gvozdenog kreveta sa visokom ogradom. „Nema je... Neko je uzeo... Da nije ona starica noćas ulazila?“ pomisli i od nelagode se strese. „Šta ću sad?... Aaaaaaaj, u šta sam se uvalio? Da sam samo prošao kraj one kafane, sad bih se probudio u Aleksinoj kući!“ Dođe mu da se vrati u krevet i ne ustaje dok mu ne vrate odeću, ali se predomisli kad pomisli na Aleksu. „Samo da stignem do njega, pa makar me uhapsili i vezanog sproveli do kuće!“ Odlučno skoči na pod i trže se kad daske pod njim zaškripaše: „Ih, sad su me čuli“, prekore sebe. Na prstima se primače vratima i odškrinu ih. Istog momenta ga preseče Obrenov uzvik:
- Jesi li se naspavao? Ajde ’vamo, baš sad Jefa postavila doručak!
Đorđe se povuče u sobu i zalupi vrata, postoja malo u nedoumici, pa opet proviri.
- Gde su moje stvari?
- A to? Uzela Jefa da propere. Sve ti štrokavo k’o da si u hajdučiji bio.
- Pa šta da obučem?
- Sad ću ti ja naći preobuku. Mog’o bi nešto Obrenovo obući dok se tvoje ne osuši. Krupan si, jabuko moja, pristajaće ti, videćeš.
Donese mu neke Obrenove čakšire i košulju, sve veliko i nezgrapno, ali Đorđe ćutke prihvati. „Kad sam zadnji put jeo“ upita se kad mu zamirisa pita i izađe za Jefom da se umije ispred kuće. Ona prebacila vezen peškir preko ramena, u jednoj ruci joj sapun, a u drugoj bokal vode. Zapevala bi od radosti što je ovo dočekala. Odnekud izvuče češalj i ogledalo, pa mu pruži i izmače se da ga celog pogleda.
- Lep si, ’rano moja! Baš si lep.
Đorđe joj se malo nasmeši, pa požuri za sto. Gladan je, pojeo bi, čini mu se, i tepsiju, a kamoli onu pitu u njoj! Jefa ga nutka, obigrava oko njega i svaki čas ga pomiluje po kosi ili mu nežno obgrli ramena. Obren je grdi da ga ostavi na miru, šta je navalila k’o osica na njega!
- Pusti ga, Jefo, da jede. Posle ćemo nas dvojica da obiđemo imanje, hoću sve da ti pokažem.
- Ja mislio da ćemo posle kod đeda.
Ono dvoje se samo zgledaše i to Đorđu ne promače. Sumnjičavo ih pogleda, pa se ljutnu:
- Jesi li mu javio da sam ovde?
- Jok. Nijesam stigao.
- Rekao si da ćeš...
- Znam šta sam rekao. Nijesam te htio ostavljati samog. Ne brini, stići ćeš kod Alekse. Samo... prvo nas dvojica treba nešto da obavimo.
- Šta?
- Jedi prvo.
Čim završiše doručak, Obren povede Đorđa da mu pokaže imanje.
- Ovo je mlekar, vidiš. Tamo su ti karlice sa sirom i kajmakom, sve to Jefa pripravlja. Ono je kačara, znaš li šta je to?
- Znam, držiš burad u njoj.
- Kace! Burad držim u magazi. A ’vamo, bliže kuće je vajat. Tamo sam nekad noćivao, kad mi ženetine u kući dojade. Il’ kad se zapijem u kafani, pa kasno dođem kući. Vidiš ono dole, kraj štale? E to je plevara, a ono veće je ambar. Znaš šta je to?
- Aha.
- I sva ova zemlja okolo je moja. Upri prstom u neku livadu dokle ti oko seže – sve je moje!
Zagleda se negde, pa otpljunu i nastavi podsmešljivo:
- Bilo. Sad imam samo ovo okućnice do onih stogova sena, dolje, niza stranu, i onaj cerovik više puta. Še’set ari dobre šume. Bilo deset puta više, nego mi uzeše posle rata. Kažu – dosta si gazdov’o, sad malo mi. A meni, pravo da ti kažem, bilo svejedno. Nije imao ko da nasledi, a račun’o sam – meni i Grozdi dosta i ’voliko. Ionako će jednom sve pripasti državi, kad mi pomremo.
Ućuta naglo i namršti se, k’o da mu bi žao što je pomenuo Grozdu. Đorđe tiho upita gde je ona sahranjena.
- Odvešću te, ako hoćeš. Nije daleko... I ona zadružna zgrada, pred kojom si me zatek’o, nekad beše moja. Taman sam je pred rat završio. Mislio sam tamo da preselim magazu... u prizemlju, znaš! A gore na spratu ja i Grozda da se razbaškarimo. Ovo bi’ ostavio Jefi. A kako sam je opremio, to si treb’o da vidiš! Nove tezge i rafovi, sve od orahovine. Radili mi tesari Crnotravci. I robe sam imao ihaaaaj. Samo kasa me je koštala đavo i po, išao sam u Maribor da je uzmem direktno kod Šela! Eto je u staroj magazi, ako hoćeš pokazaću ti je. Nju sam sakrio da mi je ne uzmu, ko zna, može nekad zatrebati, a? Sad svaki dan posedim pred onom kućom, k’o u svojoj avliji. Teram im inat, znaš.
Đorđe nestrpljivo sleže ramenima: „Je l’ ovo hteo da mi ispriča? Ma šta on mene tu zamajava – imao sam ovo, imao sam ono? Što ne krene kod đeda već jednom!“ Ona vatra u stomaku mu nikako ne prolazi, da može sad bi se zatrčao niz onaj put i do Bučja ne bi stao. Okrete se da požuri Obrena, ali ostade ukopan kad ovaj nastavi:
- Inat! Ja sam ti veliki inadžija, znaš. Sigurno se pitaš što se nikad nas dvojica nijesmo sreli, a?
- Ja... Da... Što?
- Je l’ ti mater što pričala o meni?
- Moja majka? Nije... Ona te nikad ne pominje.
- Heh, nikad, kažeš? Ni onda kad vam je Grozda dolazila?
- Ni onda. Bar je ja nisam čuo.
- A Milanko?
Đorđe savi glavu i pocrvene. Seti se one svađe između Jelene i Milanka i opet ga zapeče u stomaku. „Neću mu to reći!“ Pa isturi bradu i ukrsti pogled sa Obrenom:
- Ni on. A što si se ti moje majke odrek’o?
Obren se trže, kao da ga je neko pljusnuo. Odmahnu glavom, začkilji u Đorđa, pa se naže i zaverenički predloži:
- Sve ću ti reći, ako mi ispričaš zašto si pobegao od kuće. Je l’ može?
Sad se Đorđe unervozi. Ih, kako bi voleo da otkrije tu pomno čuvanu porodičnu tajnu, ali mu se ne sviđa što ovom čoveku treba da se poveri. Odmače se par koraka, pokušavajući da smisli nešto na brzinu, ali mu ništa ne pada na pamet. „A šta mogu da izgubim? Danas ću otići odavde i nikad ga više neću videti... Ama, što bih se ja njemu poveravao? Ako hoće, nek ispriča. Ako mi ne kaže, pitaću Aleksu!“ Pa se seti da je to već jednom uradio i nikakav odgovor nije dobio. Đorđe uzdahnu i naglo odluči:
- Važi. Ajde prvo ti.
- A ne. Dogovorili smo se.
- Pa šta da ti kažem? Rešio sam da se vratim u Bučje i eto...
- Čekaj, čekaj! Kako to misliš – rešio? I što bi se ti sam vraćao u Bučje?
- Zato što mi je tamo lepše.
- Ih lepše? Šta ima lepo u ovoj zabiti? A šta ti fali u Banatu? Ja sam čuo da ste se tamo baš dobro snašli. Imate veliku kuću, zemlju ste dobili, uklopili se s onijem narodom...
- Nismo! Nismo se uklopili! I ona kuća nije naša! To je neka švapska kuća, oni će se vratiti, ja znam. I isteraće nas iz nje.
- Ih, pobogu! Pa gde si ti to čuo? Neće vas niko isterati, šta ti je? Ne bi vas Milanko odveo preko pola sveta u tuđu kuću.
- Bi! On je hteo da pobegne od komšiluka! Bilo ga strah da ću ja čuti da nisam njegov!
Đorđe se ujede za jezik kad mu to izlete. „Ih, kako sam glup! Što sam to morao izlajati?“ Pogleda u Obrena ispod oka i iznenadi se što je ovaj prebledeo.
- A čiji si, ako nijesi njegov?
- To se i ja pitam, prošaputa Đorđe i bradom dodirnu grudi.
Obren poćuta neko vreme, pa se spusti na livadu i povuče Đorđa da sedne i on. Prebaci mu ruku preko ramena i privuče ga sebi.
- Zbog toga si pobeg’o, a? Čuo si nešto?
Đorđe klimnu glavom, strah ga zaplakaće ako izusti još jednu reč. Obren teškim glasom nastavi:
- Ehhh, izgleda je došlo vreme da ti neke stvari čuješ. Tvoja majka je... Hmm... Ti znaš da ja druge đece sem tvoje majke nemam. Vidiš, ja sam nekad bio veliki gazda. Moje bogatstvo se merilo sa... Kako da ti to opišem? Bio sam baš bogat. Eto! Planirao sam da Jeleni nađem momka koji bi joj bio prilika, ali da ga prizetim. Je l’ znaš šta to znači?
Đorđe klimnu glavom, a Obren se zakašlja, k’o da mu nešto zape u grlu, pa nikako ne može da nastavi. Konačno se sabra.
- Da. Ali ne ispadne u životu sve kako čovek planira. Vidiš, Jelena se u to vreme zagledala u nekog harmonikaša. Vucibatina jedna i probisvet, ali znao kako da namami devojku. Ništa ti ja nijesam posumnjo, nit mi je padalo na pamet da bi se preko moje zapovesti moglo preći. A, rekoh ti, zamislio sam da je udam po svojoj volji. Nju su gajile majka i tetka i ja im se nijesam mešao u pos’o. Račun’o sam – tu su njih dvije, valjda znaju šta joj se mota po glavi. A ona tvrdoglava na mene. Kad nešto zamisli, ima zemlju da preokrene ili da bude po njenom. I tako... Da sam znao... Uhhhh, ne bi se taj nagledao dana! I šta da ti kažem, kad sam čuo da se taj muzikant mota oko nje – odma’ sam pomislio da je i ona izgubila čestitost. Pratio ga takav glas, znaš. Nije bilo sile da me razuveri. I rešim da je dam prvom proscu koji naiđe.
- A taj muzikant? Nije hteo da je ženi?
Obren sleže ramenima i pljunu gadljivo.
- Otkud znam. Sve i da je hteo, nije imao petlje da je zatraži. A ni ja je ne bih dao. Šta će joj to? Da je voda k’o mečku po vašarima?
- Pa kako se udala za Milanka?
- Ih, kako? Bili suđeni jedno drugom. Aleksa je moj veliki prijatelj... ihaaaaaj, kol’ko godina nas dvojica prijateljujemo. Znao je šta sam rešio i možda bi uz’o Jelenu za snaju, al’ mu sinovi još nijesu bili stasali za ženidbu. I on me jedan dan pita da je dam za Milanka. Znao sam momka kao čestitog i vrednog i dao sam je bez reči. Samo da je više ne gledam u kući.
Kao da mu kamen pade sa duše kad ovo izgovori, Obren glasno odahnu. Đorđu se srce u grlo popelo od uzbuđenja, nikako da upita ono što ga tišti.
- A ja?
- Šta ti?
- Jesam li ja Milankov ili tog... muzikanta?
Obren se malo izmače, začkilji u Đorđa kao da nešto procenjuje, pa prasnu u smeh i razbaruši mu kosu.
- E luda glavo! Pa Milankov! Pogledaj se, ličiš na njega ko jaje jajetu. Samo si oči od nje nasledio!
Đorđe se osmehnu, pa se zaturi na travu i ruke podvi pod glavu. Zagleda se u nebo i zamisli, pa isturi bradu i upita, k’o da začikuje:
- A što nisi doš’o da me vidiš? Kad sam se rodio...
- Ih, što? Što sam bio bandoglav. U stvari... Hm, nijesam htio da se narod sladi što šćeri idem na noge... Posle svega, znaš. Ej, pa ne bi me sve ožaljske vode oprale da sam joj došao na prag!
- A nije te kopkalo kakav sam?
Obren opet prasnu u smeh, pa se preturi na leđa i poturi ruke pod glavu, kao da imitira Đorđa.
- Opasan si ti, znaš! Naravno da me je kopkalo... Ama znao sam ja da ćemo se nas dvojica sresti... Kad dođe vreme.
Ućutaše obojica. Obren požele da kaže: „E, da znaš ti koliko sam puta pomislio na tebe! Pa i onu kuću sam zbog tebe napravio... Jes’, baš trebale meni i Grozdi onolike sobetine! Planirao sam da razradim trgovinu... I kafanu bi’ ti otvorio... Pa jednog dana, kad stasaš, da ti sve to predam... Da sam gazduješ đedovinom. Ja bi’ ti pomag’o. Ujutro upregnem ajgire u čeze, pa laganim kasom do tvoje kafane... Jedan momak u avliji čeka da prihvati uzde, drugi mi otvara vrata... Sto bi me uvek ček’o spreman... Kako zakoračim u bašču, konobari se klanjaju, prihvataju šešir, prinose kafu i rakiju... Gosti se pridižu - Dobar dan, gazda Obrene! Pomoz’ Bog! Gazda Obrene, gde je mladi gazda? Treba nešto da ga zamolim... Ja se zaturio, dodaju mi novine na ramu. Vadim džepni sat i lenjo odgovaram - Sad će da siđe, ima nekog posla!“ Nasmeši se zatvorenih očiju, od neke miline mu ispuni grudi i pomilova Đorđa po kosi, pa odmahnu glavom i uzdahnu: „Ihhh, što mi se ne dade taj san da ostvarim?“ Dečak mu odgovori osmehom. Mota po glavi svaku Obrenovu reč, misli kako je čudno što su se baš sad sreli. „Hoće li me pozvati da mu još koji put dođem? Možda me ponudi da ostanem kod njega zauvek? Sam je... Mogli bi nas dvojica... Dobro, tu je Jefa, al’ ko da nije. A srećan je što smo se sreli, vidi kako se smeši! Šta li sad misli?“ Leže na toj osunčanoj livadi đed i unuk, utišali dah da ne remete zujanje pčela i cvrkut ptica iz šumarka. Kroz spuštene trepavice zagledani - jedan u prošlost, drugi u budućnost. Osmeh im titra na usnama i puštaju da traje taj trenutak bliskosti. Iz daljine se začu dozivanje:
- Obreneeeeeeee! Obreneeeeeeee!
Obren se nevoljno pridiže, pa razočarano pogleda u Đorđa:
- E đavo je odneo, sad našla da doziva! Ajd’, ustani s te livade, pre’ladićeš se.
- Obreneeeeee! Aj’te kućiiiii!
- Šta jeeeee?
- Aj’te ’vamoooo! Doš’o Aleksaaaaaa!
Ona dvojica se u čudu zledaše. Đorđe pođe par koraka, pa se uzbunjeno okrete Obrenu:
- Šta da mu kažem?
- Ehhhh, šta? Čekaj, idemo zajedno.
Izdaleka ugledaše Aleksu kako nervozno šeta ispred kuće. Jutros se taman sa sinovima spremao u kosidbu, kad stiže telegram od Milanka: „Đorđe nestao. Da nije kod tebe?“ K’o grom da ih je pogodio! Ljubica zakukala k’o da je, Bože me oprosti, umro! Gojko i Radomir se uzvrteli – pošli bi odmah da ga traže, al’ na koju stranu? A Aleksi noge otežale, ne može ih pomeriti k’o da su gvožđem okovane. „Ni kako, ni zašto, ni kad je nestao! Pa što ne napisa još koju reč, pobogu? I šta ja sad da ti odgovorim? Nije. E, moj Milanko!“ Jedva se nakani da upregne konja i krene do zadruge, pa mu rekoše da im telefon ne radi, mora do Sastavaka otići ako mu je za nevolju. Usput se malo sabra, ali mu nikako u pamet ne dolazi zašto bi Đorđe bežao. „Da nije nešto zabrljao, pa se uplašio? A šta bi on mogao da zabrlja? Možda je ponavlj’o? To je, sigurno! Malo mu podviknuli, a on put pod noge!... Hm, a da se nisu posvađali ono dvoje? Ma jok, nije Milanko preke naravi. Šta je sve preturio preko glave, ne verujem da bi sad rasturio porodicu zbog neke budalaštine.“
A ne bi Aleksa zastao kod Obrenove kuće, nego ga Jefa ugleda izdaleka i istrča pred njega da ga svrati na čast.
- Ma nije mi do časti, Jefo. Nemam ti ja kad svraćati.
- Bogami svratićeš! Da znaš koji je razlog skočio bi s tih karuca.
- Pušti me, Jefo, Boga ti! Da znaš kakva me je muka jutros zadesila, ne bi mi stajala na put.
- A nas sinoć sunce ogrijalo! Svrati, bolan, da vidiš ko nam je došao!
Aleksi nešto prostruja preko srca: „Da nije...?“ Sastavi veđe i prostreli Jefu pogledom. Ona se zakikota, pa mu veselo doviknu:
- Đorđe. Naš unuk...
Gleda je Aleksa k’o da je poludela i osvrće se da vidi ima li koga u blizini da mu ovu ženu skloni s puta. Ona se kikoće, a uhvatila konja za oglav i vuče ga prema avliji. Aleksa skoči s karuca i pođe nervozno prema njoj.
- Đorđe, kažeš? Svratio? Jefo, gde ti je Obren?
- Eno ga u livadi s Đorđem. Ajde pred kuću, sad ću ga ja viknuti.
I poče da doziva Obrena. Aleksa se zagleda u dve prilike na livadi, pa iznenađeno viknu:
- Stvarno Đorđe! E nek’ sam proklet...
- A mislio si da sam poludela, jel da?
- Jes’ vala! A ja poš’o da ga tražim. Javio Milanko...
- Javio? E, kuku mene, ja na njih nijesam ni pomislila. Tol’ko sam se obradovala kad ga Obren pred mrak dovede, oka noćas od radosti nijesam sklopila. Nije ni Obren, čitavu noć je presedio za astalom, nešto mrmljao i smeškao se. Ne pamtim kad sam ga tako srećnog videla.
- Da... Vi srećni, a otac i majka mu se sa zemljom od muke sastavili. Meni se nebo jutros na glavu sručilo kad pročitah telegram. Eno Ljubica ostade da zapomaže, ljude vratismo iz mobe, đeca mi se nasekiraše... E, magarac jedan, šta nam napravi!
- Ne ljuti se, Aleksa, ne grdi ga, molim te. Samo kad mi Bog usliši molitve, da i našu kuću sunce ogreje. Pa znaš li ti da smo Obren i ja bili k’o dva panja u planini?
Aleksa je pogleda preko ramena, taman zinuo da kaže: „Sami ste krivi“, pa se ujede za jezik. „Ma samo da se dokopam ovog magarca, daću ja njemu bežanje! I kako nabasa na Obrena, da mi je znati?“ Kad mu Đorđe priđe na desetak metara, Aleksa se joj više namršti i zaškrguta zubima. Đorđe se postideo, nije ovakav susret zamišljao. Pokuša da veselo vikne:
- Đede!
Ali mu neki čudan glas iz grla zašišta.
Aleksa ćuti, čeka da mu Đorđe priđe. Ovaj se skanjiva, ispod oka pogleduje čas Obrena, čas Aleksu, pa shvati da mu pomoći nema i da će ovo morati sam da pregura.
- Đede, ja došao!
- Vidim.
- Ali si ljut? Ja sam mislio...
- Šta si mislio? Da si mislio ne bi ovu ludost počinio.
- Ja... Samo sam hteo da dođem kod tebe.
Aleksi zaigra mišić na licu. Nešto ga tronu i dođe mu da uzme ovog derana u zagrljaj, pa se trže i strogo nastavi:
- Pa što to nijesi k’o čovek uradio? Otac i majka ti precrkli od sekiracije. I što nijesi meni javio da si krenuo?
- Ja... Nisam stigao?
- Nijesi stigao? Preča si posla imao, je li?
Do tog trena je Obren ćutke posmatrao ovu dvojicu, baš ga je kopkalo kako će se Đorđe snaći. Sad mu se učini da Aleksa i njega prekoreva, pa se umeša:
- Nije on kriv, ja sam ga svratio.
Aleksa ga preseče pogledom.
- Tebi ništa nijesam rekao. A mogao si bar da javiš da je ovaj kod tebe?
- Javio bi’ ti. Baš smo se dogovarali da pođemo tvojoj kući.
Gledaju se Obren i Aleksa preko Đorđeve glave, jedan drugom misli čitaju, bez reči jedan drugog kore. „Otkud tebi pravo da se mešaš?“ pita se Aleksa. „Otud što je moja krv. Zar si mislio da ćeš mu ti večno biti đed?“ – odgovara mu Obren. Đorđe oseća da je ova borba pogledima odavno započeta i da posle ovoga ništa neće biti kao pre. Strah ga da će se Aleksa okrenuti i otići, a nešto mu žao da Obrena ostavi, sad kad su se konačno našli. Stoji, k’o razapet, između njih dvojice i misli kako da ih umiri. Srećom, umeša se Jefa i zagalami na obojicu što su se tu uskočoperili.
- Šta vam je, obojici? ’Oćete oči jedan drugom povaditi pred ovim đetetom?
Obren se prvi trže, nasmeja se jetko i pozva Aleksu za sto. Ovaj se malo premišlja, pa priđe i prihvati čašicu. Ćute obojica, čekaju da onaj drugi počne. I Đorđe bi da čuje, ali ga Jefa povuče iza kuće.
- Neka njih, dođi ’vamo da ti nešto pokažem.
Njemu laknu, samo da se skloni negde i sabere malo. Ipak se privuče vratima da čuje šta će ona dvojica jedan drugom reći. Obren poče prvi.
- Ne kvari mi ovo, Aleksa.
- Ja ti kvarim? Pa on je pobeg’o od kuće, eeeeeej! I šta ja to tebi kvarim? Šta? Sad si tek čuo da imaš unuka, a? Dosad nijesi znao?
Obren pređe preko ovoga, pa pomirljivo nastavi:
- Aleksa... Aleksa, slušaj me! Ti znaš koliko sam bio ljut i znaš da nijesam htio čuti ni za nju, ni za njeno dijete. Jesam, priznajem., ali to je prošlo. Pa sam si mi hiljadu puta rekao da pređem preko svega, a sad si se tu uskopistio! Javi im da je Đorđe stigao, mene ne pominji, samo me pusti da koji dan s unukom provedem.
- Ama, čoveče, znaš li ti šta tražiš? Taj deran je mene uvuk’o u neprilike! Misliće Jelena i Milanko da sam ga ja na ovo navratio. Ej, dunulo mu tek tako, pa potego kod Alekse u Bučje! Ko zna šta će mu šjutra pasti na pamet? Slušaj ti mene: on danas ide kući!
- Čekaj, čekaj malo. Nije mu dunulo tek tako. On je... Uostalom, sam će ti reći zašto je pobeg’o. Meni je nešto natuknuo, ali mislim da ima tu još nečeg. Ne pravdam ga, samo ti kažem da treba da ostane neko vrijeme dok se stvari ne raščiste.
Aleksa se zaturi u stolici, razmišlja o ovim Obrenovim rečima, odmahuje glavom. „Može biti... Ama, šta li se Obrenu mota po glavi? Nešto je on smislio...“ Pa mu sinu:
- Ne znam šta te je probratilo, ali ako si mislio da ga zadržiš kod sebe – zaboravi! Njemu je mesto kraj oca i matere.
Neki tužni osmeh prelete preko Obrenovog lica. Otpi gutljaj rakije i odluta mu pogled, pa tiho poče, kao da se stidi toga što govori:
- Ne znaš šta me je preobratilo?... Samoća, Aleksa! Samoća me je preobratila. Otkad je Grozda umrla nema dana da se ne upitam koliko sam grešan. Pogledaj me, Aleksa! Pogledaj mene i ovu nesretnu Jefu! Čekamo svoj sudnji dan, a svako za sebe strepi – ko će mene sahraniti ako preostanem? Hoće li neko naići pre nego što mi paščad lešinu razvuku? Ko će meni svijeću zapaliti? Dvoje staraca bez ikog svog. Ona bez poroda, ja bez pameti kad se svog poroda odrekoh... Ljudi kažu - „To mu je kazna što joj ne dade da se uda. Treb’o mu još jedan par ruku, očevinu da sačuva... Stigle ga sestrine suze!“ Ona se ljutila, molila da je udam, preklinjala... Možda me je i klela, ko će je znati? Posle se primirila, šta je drugo mogla? A u meni neka ala zinula, htio sam prvi gazda u selu da postanem... Pa prvi u srezu, pa prvi u ... Dokle tako? Gde mi je bila granica? Nijesam je imao. Ona ala je nezasita, moj Aleksa. Otvara ti mnoge puteve, dukate ti sama u džepove gura, uznese te i zavara. Pomisliš da si ti onaj koji drži sve konce u rukama i poteže ih kako mu se ćefne. Ti si krojač sudbine, svoje i tuđe! Kažu, nema većeg greha nego tuđu sudbinu u svoje ruke uzimati. A ja sam je uzim’o, Aleksa. I Jefinu i Jeleninu sudbinu sam ja iskrojio. Onda sam misli da tako treba! Sad znam da mi mera nije valjala, jer sam sebi najviše zakinuo. Ja sam sebi unuka uskratio, Aleksa. Sam sebi! Misliš da nijesam mislio na njega? Misliš da se nijesam nadao da ćemo se jednom sresti? Misliš da mi je bilo lako svih ovih godina da te slušam kako pričaš o njemu? Misliš da ti nijesam zavidio što ti Bog dade sinove, što ti dade Milanka... što ti dade Đorđa? Ti sve imaš, ja ništa. Sam sam kriv, znam. Ali, pogledaj me, Aleksa! Pogledaj ovu kuću, imanje... Hoćeš da ti pokažem gde sam sakrio dukate? Pogledaj onu kuću niz put, one placeve u Užicu, one livade na Zlatiboru... Znaš li koliko je ostalo i kad su mi desetkovali imovinu? Mnogo, Aleksa. A šta će mi sve to, ako mi unuk leđa okrene?
Ostade neka težina u vazduhu kad Obren ućuta. Savio glavu, bez pokreta, bez uzdaha, kao da se okamenio u svom jadu. Ni Aleksa ga ne gleda. Šara prstom po mušemi na stolu, opustili mu se brkovi od stisnutih vilica, rekao bi nešto da ovu tišinu rastera, al’ reči nema. Jefa šmrcnu negde kraj vrata, prosto odjeknu kad se leđima osloni na zid i proguta jecaj. Đorđe se skupio ispod prozora, učini mu se da se nebo smračilo od ove Obrenove ispovesti. Pogleda u Jefu i bi mu žao te starice. Pođe prema njoj i uhvati ja za ruku. Ona mu se kroz suze nasmeši i pokaza mu da ćuti, kad se Aleksa oglasi.
- Jah... Nije ti lako. Odo’ ja do Sastavaka da javim Milanku, pa ću svratiti u povratku.
Obren ostade nepomičan, kao da ga nije čuo. Praznina mu neka zinula, sad kad je svu muku iz duše izlio. Aleksa stao kraj njega i okleva, kao da bi još nešto rekao. Samo odmahnu glavom i izađe iz kuće. Uz put viknu Đorđu da se presvuče, neće ga takvog među svet voditi, pa skoči na karuce i odjuri prema Sastavcima. Đorđe i Jefa ostaše pokunjeni u avliji, nijedno ne zna na koju će stranu.
Obren ih viknu, pa se u isti mah oboje okrenuše prema kući. On se rukom oslonio o dovratak, a jednom nogom zakoračio na prag, iskrivio glavu prema oblaku prašine koju Aleksa karucama podiže. Skupio usta i bradu namreškao, oči stisnuo u dva proreza, lepo se vidi da sve u njemu kuva.
- Ovo ne valja, šapnu Jefa.
Đorđe baci jedan brz pogled na nju. Vidi i on da ne valja i strepi da će ga Aleksa prvim vozom vratiti kući, a ne ide mu se. Ne još. „Samo još koji dan ovde da ostanem. Nek me posle vrati, nema veze...“ Priđe Obrenu i zabaci glavu. Gleda ga par trenutaka, pa mu se osmehnu. Obren se u prvi mah iznenadi, pa pruži ruku i privuče ga u zagrljaj.
- Ma ne zna on na koga se nameračio!

I Obrena osećanja pritisla, k’o da tek sad shvati da mu je unuk prvi put u kući. Smejao bi se od radosti što ga preplavi kad pogleda u Đorđa, od ponosa nekog što u njemu prepoznaje sebe i zna da mu ima k’o lozu nastaviti. „Ovaj mali je dokaz da nijesam uzalud živio.“ I zaplak’o bi od tuge, godinama gomilane, skrivane iza uzaludne borbe sa samim sobom da istisne Jelenu i sve njeno iz misli, da je prežali, k’o što je svu svoju decu prežalio. „Eh, ne može se živo čeljade sahraniti. Mislio sam da joj nikad neću oprostiti, a odavno me onaj bes prošao i evo, ne mogu više ni da se setim što sam onoliko ljutovao.“ Iz nekog sviknutog inata se opirao želji da vidi to dete, da ga uzme u naručje i kaže mu – „Ti si moj unuk. Moja krv!“ Uplaši se da će i sam pustiti suzu, pa se prokašlja i podviknu Jefi:
- Šta si se zarozala, ugušićeš ga? Ajde Đorđe, ’vamo, za sto!
Ona se nevoljno odvoji od Đorđa i zgrčene šake prekrsti preko grudi, da utiša jecaje i umiri drhtavicu. Promrmlja Grozdino ime i Obren se trže, pa zagalami na nju da prekine sa cmizdrenjem.
- Upali taj fenjer, vidiš da se smrklo napolju!... Daj one pršute i sira! I napuni čokanj rakijom, hoću da nazdravim unuku.
Pa se okrenu Đorđu i nastavi:
- Eto, da se nismo sreli mrak bi te uhvatio na putu, Bog zna gde bi dospeo. Noć je gadna u ovim planinama.
Đorđe se samo strese i odbi jelo, ne bi mogao jedan zalogaj uzeti od nervoznog podrhtavanja u grudima. Nevoljno gucnu malo ponuđene rakije i iskrivi lice, pa se zakašlja kad ga zapeče u grlu. Obren ga udari po leđima i glasno se nasmeja:
- Nijesi navik’o, a?
- Nisam.
- Je l’ tamo nemate rakije?
- Imamo, samo ja je ne volim.
Seti kako je prvi put probao u onom vagonu kad je dolazio i odmahnu glavom da otera neprijatne misli: „I tamo se smrklo. Da li me još traže? Možda misle da sam se izgubio u Peščari.“ Uzvrpolji se na stolici i Obrenu bi jasno da nije vreme za razgovor o ocu i majci. „Stiže ga kajanje, baš se unervozio.“ Pokaza Đorđu gde će spavati i malo ga umiri:
- Ne brini toliko. Ujutro ću ja do Alekse, pa ćemo smisliti nešto.
- Dobro.
Đorđe jedva dočeka da ostane sam. Hiljadu pitanja mu kroz glavu promiče, pokušava da pohvata konce i prizove u sećanje ono što je načuo o Obrenu i Jefi iz šturih Jeleninih objašnjenja, pa mu misli skrenuše na kuću u Mramorku. Drhtavica ga neka obuze i strepnja da je ovo bekstvo izazvalo nepopravljivu štetu, pa zagnjuri glavu u jastuk i zaplaka se. Da može da vrati vreme, ne bi mu palo na pamet da ovako nešto opet uradi. Uzdiše i prevrće se, znoj ga oblio od muke, a čini mu se da vazduha nema. Ustade da otvori prozor, uosluškuje Obrenove korake i Jefino nerazgovetno mrmljanje, pa lagano utonu u san. Sanja kako Jelena ulazi u sobu da ga probudi, a njega nema u krevetu. Ona se vrati u kujnu i snuždeno stade pred Milanka, ne zna šta bi mu rekla.
Prvo joj je palo na pamet da im se iskrao i s deranima negde odlunjao. Ne bi mu bilo prvi put. Jelena se celo jutro raspitivala kod dečurlije iz komšilka jesu li videli Đorđa i po njima mu poručivala da odmah dođe kući. Ljuta je na njega i jedva čeka da se pomoli, nos će mu natrljati zbog ovog bezobrazluka. Kako dan odmiče bes u njoj raste, ma samo da ga se dočepa, išamaraće ga da je zapamti za ceo život. Krenula bi sama da ga traži, a sve strepi naići će Milanko s posla, pa će se još više naljutiti kad ni nju u kući ne zatekne. Kad je uveče s vrata upitao: „Gde ti je sin?“ njoj se noge oduzele od straha. Jedva je promucala:
- Ne znam, ceo dan nije kući dolazio.
- A doći će on meni. Ne bio ja Milanko, ako ga ovog puta ne oderem od batina!
U Milanku sve proključalo, jedva se uzdržava da ne drekne. Jelena krši prste, pojede se od sekiracije, a sve osluškuje hoće li kapidžik lupiti i Đorđe odnekud hrupiti u kuću. Čitavu noć probdeše, čekajući ga, a ujutro zaređaše da ispituju Đorđeve drugare znaju li gde je. Ovi redom tvrde da ga nisu čitav jučerašnji dan videli, kažu: „Ima on običaj i sam da lunja po okolini, kad se s nekim iz društva zakači. Danima ga niko od njih ne vidi, pa se tek pojavi, k’o da ništa nije bilo.“ Milanko i Jelena se samo zgledaše. Oboma ljutnja pred strahom ustuknula, obilaze sva mesta na kojima bi mogao biti, raspituju se, pa trče kući da vide nije li se tamo negde zavukao. Do večeri se celo selo na noge diže. Jedni kretoše ka peščari, drugi po baštinama zagledaju svaki žbun. Žene se po ulicama skupljaju u grupice, sašaptavaju, prepiru da li su Jelena i Milanko za žaljenje ili osudu što ih takva nesreća snađe.
- Kažem ja tebi da tu nisu čista posla. Ko zna što im je dete pobeglo?
- Ajde ne lupaj, molim te. Znaš kakva su današnja deca – čim ga malo podvikneš, ono se naduri!
- Ja ti opet kažem da niko ne beži od vrućih kolača.
- A ti se bolje zapljuni u nedra. Ko ti kaže da sutra i tvoje neće otići kad mu se nešto ne svidi?
- Ja ti kažem. Mogu da begaju, ali znaju da nigde neće bolje naći!
- Aha, to ti misliš! Nego, moli Boga da te ovaj jad ne snađe.
Dešavalo se i iskusnijima da nestanu u Peščari, izgube se među dinama i nalete na kakvo zverinje ili upadnu u neki od neobeleženih bunara. Ali odavno se zbog nekog deteta nije potera u selu dizala. Milanku u neko doba sinu strašna misao da se Đorđe u živom blatu oko Bufilove bare udavio, pa odjuri s Korolanom i Viktorom na tu stranu, k’o bez duše. Vezaše ga konopcem oko struka i razdvojiše se da ga sa suprotnih obala pridržavaju, dok on pregazi celu baru, ali nikakav traga od Đorđa nema. Pocrneo od umora i brige, Milanko ni reč ne može progovoriti, niti zna kud bi ga više tražio. A samo misli kako ga je one noći udario i kune sebe: „Što digoh ruku na njega, otpala mi!“ Pade mu na pamet da i sam ostane u toj baruštini. „Samo ću da odvežem ovaj konopac i pustim da me blato povuče. Šta će mi život kad nisam znao sina sačuvati?“ Jedva ga ubediše da se vrati kući. Tamo se Jelena prenemogla, kapi krvi u njoj nema. Sedi na stepenicama i gleda u jednu tačku, oko nje se žene ućutale, čuvaju je da kakvo zlo sebi ne učini. Noć pritisla selo, a Milanku se k’o kamen na dušu navalila. Umoran je, snage više nema, a ne drži ga mesto. Ljudi se okupili u dvorištu, tiho se dogovaraju na koju će stranu sutra ići u potragu, pa se jedan glas izdvoji:
- Treba da javimo miliciji.
Milanko se trže, pa upitno pogleda u komšije. Onaj nastavi:
- Ja sve nešto mislim da je on pobeg’o malo dalje. Zato kažem da treba javiti miliciji. Pa neka raspišu poternicu.
- Misliš da je otiš’ovozom? Ma jok, vid’o bi ga neko na stanici.
- To ti i kažem. Nisu ga videli, ali jedan fizikalac sa stanice se setio da im je neko pokupio hranu iz torbi.
- Nego da mi alarmiramo miliciju. Ja sve mislim da je on živ, al’ negde daleko.
- Pa do jutra ništa ne možemo. Ajde da se razilazimo, treba i ovaj čovek malo da se odmori.
Milanko ih isprati do kapije, po navici krete da je zaključa, pa se predomisli. Neka slabašna nada ga zažari u grudima:
- Možda je otišao kod Alekse?
Oslušnu Jelenu kako šapuće:
- Kažu da majka oseća kad joj je dete u opasnosti. Ja ne osećam više ništa, samo mi dođe da umrem. Ako ga ne nađemo, meni život ne treba.
On je otera da legne, pa ostade sam na verandi. Nasloni glavu na ogradu i seti se da tri dana nije ljudski oka sklopio. A onda ga uhvati strašan bes, da mu je Đorđe bio bliže, sa zemljom bi ga sastavio. Sve mu se skupilo: i strah, i stid što je onoliki narod dva dana za Đorđem tragao i poniženje koje je od Jelene doživeo. Došlo mu da se napije, da razbije nešto, da se isplače od muke. „ Da sam negde odem i nikad se više ne vratim. To bih sad uradio. A gde od ove bruke i sramote da se sklonim?“

„Našli su me! Ovaj mi zna ime, sigurno je iz milicije!“ Okrete se da proceni koliko ga deli od šume, pa se izmigolji i potrča koliko ga noge nose. Uz obalu podno puta se saplete i zamlatara rukama, pa se prući na kolena i četvoronoške nastavi uza stranu. A nema kad da se uspravi, oseća da mu je onaj za petama, evo uhvati ga za gležanj i povuče naniže. Đorđe pokuša da otrese nogu od tog snažnog stiska, otima se, rukama grčevito hvata za travu, kamen, žbun kupine. Raskrvari prste i u dlanove mu se oštre bodlje zarivaju, a onaj ga i dalje vuče za nogu i ponavlja:
- Đorđe, moj Đorđe! Ti si moj Đorđe!
Nešto u tom glasu, u tom stisku natera Đorđa da zastane i pogleda čoveka još jednom. Onaj se malo nasmeši, kao da mu laknu što se ta borba završi. Vrti glavom i hvata dah, pa se i sam spusti na na zemlju, ali ne popušta stisak, kao da se plaši da bi mu dečak mogao skliznuti.
- Tako, brate, izmori me. Jak si, da znaš! Pravi hajduk.
Othuknu glasno i zagleda se u dečaka.
- Ličiš na oca, ali imaš nešto njeno. Divljak si na mater!
Đorđe zbunjeno slegnu ramenima, ali ne može pogled skrenuti sa tih očiju. Za tren mu se učini da ga Jelena odnekud gleda i nešto ga lecnu. „Nije milicija sigurno. A da nije?... Goleša, ona je iz Goleša... Ovako joj oči zasijaju kad se naljuti... Ovo je... O moj Bože, je l’ ovo on?“ Uzbuđeno zatrepta, otvori usta da nešto kaže, proguta vazduh i prokašlja se, pa promuca:
- Ko si ti?
- Ja, a? Znaš ti dobro ko sam ja.
Taman zinu da kaže „Ne znam“, pa se predomisli i jasno izgovori:
- Ti si Obren?
Obren se nasmeši i zaklima glavom:
- Da, ja sam taj. Tvoj đed.
Đorđe ga i dalje gleda, pokušava da obuzda neobičnu radost koja mu zaigra u nedrima i lice mu u osmeh razvuče. A neki ponos ga preplavi: „Tačno sam znao da je gazda!
- Moj đed? Ti si moj đed Obren!!!
- Jah! Tvoj đed Obren.
Obren se osmehnu i pođe da ga zagrli, ali mu ostade ruka u vazduhu. Jednako misli: „Otkud ovaj pomenu Sastavke? Da mu nisu otac i mater negde u blizini? Mora da su ovog malo poslali napred, pa čekaju da vide hoću li ga poznati?“ Skoči s one obale, otrese travu i prašinu sa čakšira, pa pruži ruku Đorđu i povuče ga za sobom.
- Naš’o si me. Aj’ sad da sednemo k’o ljudi za sto.
- Ja... Nisam te tražio.
- Nijesi, kažeš? Hm, a ja nešto mislim da te mater poslala u izvidnicu.
- Ma kakva mater! Ona i ne zna gde sam ja.
„Nešto ovde nije kako treba“, prolete Obrenu, pa se opet zagleda u Đorđa. Ovaj se isprsio, sad kad je shvatio da mu nikakva opasnost ne preti.
- Čekaj malo, mladiću! Ona i Milanko su s tobom, je l’ tako?
- Ma jok! Eno ih u Banatu, ja sam došao sam. Rek’o sam ti da pešačim od Sastavaka, jesi zaboravio?
- Kako sam? Pustili te samog na tol’ki put? E ljudi moji, oni su luđi neg’ što sam mislio!
- U stvari... Pobeg’o sam.
Obren se ukoči, ne može da veruje šta je čuo, pa se unese Đorđu u lice:
- Pobeg’o si od kuće? Pa oni ne znaju gde si ti, je l’ mi to govoriš?
- Pa da, bre! I da znaš, ja se tamo neću vraćati.
Đorđe skoči sa stolice, na koju se tek spustio, pa ga Obren opet uhvati za ruke i umiri.
- Polako, polako! Nemoj opet da te jurim.

„Ne smem sad da ga ispitujem, kako je ludo, pobeći će mi. Eh, moj unuk! Ko bi rek’o da ću ga ovako sresti?“ Obren potapša Đorđa po ramenu, pa se okrenu prema vratima i viknu nekome da donese račun:
- Da platim ja ovo, pa te vodim kući.
- Neću kući!
- Ma mojoj kući. Red je da vidiš đedovinu, kad si tol’ki put prevalio.
Namignu mangupski Đorđu, pa onim štapom pokaza niz put.
- Da me nisi ovde našao, nabasao bi na mene malo niže. Današnji susret nam je negde davno zapisat.
Đorđe sleže ramenima, nije baš razumeo sve što mu Obren govori, ali mu se urezala jedna reč - đedovina. „Ih, kako će se majka iznenaditi kad joj budem rekao gde sam bio!“ Istog momenta mu se stomak zgrči: „Sad me traže. Majka plače, sigurno. Razboleće se od brige... Milanko će nju okriviti što me nema. Ako joj nešto bude ja ću... Ja ću... " Znoj ga obli kad se seti da je sad begunac kojem povratka kući nema. Pokuša da prizove u sećanje onaj bes koji ga je obuzeo kad ga Milanko ošamari, pa glasno izgovori, kao da sam sebe ubeđuje u ispravnost ranije odluke:
- Ja idem kod đeda. Kod đeda Alekse!
- Ma stići ćeš ti kod Alekse, ideš prvo kod mene kući.
- Ja odmah moram kod đeda. On će... On će ...
- Šta je sad? Da se nijesi nečeg uplašio?
- Nisam, ja ... Ja samo... Đed Aleksa će meni...
- Čekaj, zna li on da dolaziš?
- Ne zna.
- Ti se nijesi nikom živom javio, a?
- Nisam.
- To ti ne valja. Ako su prijavili da si nestao, prvo će te milicija kod Alekse tražiti. Možda su već dolazili, pa te sad iščekuju.
Đorđu se zamagli pred očima: „A šta ću sad? Ako me uhvate, vezanog će me vratiti kući. “ Pa se seti da je negde čuo kako odbegle maloletnike vode u dom za siročad i dođe mu da se zaplače nad sobom. „Sad sam beskućnik. Ne smem kod đeda, ne smem kući, šta ću sad?“ Jedan pogled bi dovoljan Obrenu da shvati kakve se misli motaju Đorđu po glavi, pa ga pozva kod sebe dok ne ispitaju situaciju.
- Ovde te sigurno niko neće tražiti, a ja ću javiti Aleksi da dođe. A?
- Al’ odma’ da mu javiš?
- Ih, odma’! Pa nisam ’tica da preletim do njega.
Obrenu bi krivo kad vide kako se Đorđe rastuži. „Ne veruje mi. Ko zna šta je sve čuo o meni? Ako ga sad pustim da ode, ko zna kud bi otišao... “ Uskoro izbiše pred Obrenovo imanje. Velika kuća, nalik Aleksinoj, zagospodarila avlijom. U prizemlju kamenom ozidana magaza, sa dvostrukim okovanim vratima i rešetkama na prozorima. Đorđe u prolazu baci pogled na masivni starinski lokot kojim je zaključana gvozdena šina postvaljena preko vrata. „Šta li drži unutra, kad je ovako osigurano?“ pomisli, ali nema ni volje ni vremena da zapitkuje. Obren ga uvede u kujnu i s vrata viknu:
- Jefo, imamo gosta. Spremi mu da jede i smesti ga u moju sobu, ja imam neka posla.
- Ko ti je to?
Iz kuhinjskog polumraka izroni spečena starica, ubrađena crnom maramom. Oštre crte lica, tanke usne i ledene oči ispod retkih, sedih obrva pojačaše Đorđevu nelagodu i on se zakloni iza Obrena. „Izgleda k’o veštica. I glas joj je takav... Ja s njom neću ostajati pod istim krovom.“ Obren joj se isceri:
- Ne pogađaš?
- Jok ja.
- Đorđe. Moj unuk.
- Đorđe?!
- Koooo?
Starica se izbeči u neverici i šakom se udari po vilici, da priguši nekontrolisani vrisak koji joj izlete.
- Šta ti je, luda ženo, ’oćeš da ga uplašiš? Ajde ne beči se tu, nego daj nešto da se jede!
- Đorđe...
Prošaputa Jefa i pruži ruke prema Đorđu k’o da hoće dodirom da se uveri da ovaj dečak nije priviđenje, a sva joj se osećanja izmenjaše na licu u par trenutaka – izvi obrve i čelo joj se nabra od neverice i čuđenja, neka tuga joj zamagli oči, a grč joj iskrivi usne. Učini joj se da će je uzbuđenje ugušiti, prosto joj krv u glavu udari i zagluši je. Zakrklja, k’o da bi nešto rekla, nasmejala se, virisnula... Mrda usnama i drhtavim prstima nežno dodirnu Đorđeve grudi, pa joj suze grunuše. Između jecaja šapuće:
- Đorđe... Sine... Dušo moja... Došao si?
On se još više zbunio kad ga Jefa obuhvati mršavim rukama oko struka i glavu mu na rame spusti. Drhti mu u tom prisilnom zagrljaju i mrmlja plačući, a on nemoćno gleda preko nje u Obrena. Da mu je da se oslobodi tog stiska, da izađe iz ove mračne kuhinje i zaboravi da je ikad u nju kročio. „Ko je ova žena, šta hoće od mene?“ pita se uplašeno.

Probudio se još kad kapija lupi i taman se okrenuo na drugu stranu da nastavi san, kad ču svađu. Jedno vreme osluškivao iz sobe, pa kad utišaše, on na se na prstima prikrade kroz hodnik. Sve je čuo, svaku tešku reč Milankovu i Jelenine neubedljive pokušaje da ga razuveri, pa užasnut ponavlja u sebi: „Sluga? Moj otac bio sluga! A ko li je taj muzikant što ga Milanko pominje? Da mi nije on otac?“ To ga i natera da na prečac odluči – odmah odlazi iz te kuće, ni dana jednog ne bi u njoj više podneo. Tiho se odvoji od zida i vrati u sobu da se obuče i strpa preobuku ranac, pa izvuče ispod slamarice šaku novčića. Štedeo je svaku paricu kojom ga komšije časte kad ih nešto posluša, još od onda kad su mu obećali da će zajedno otići u Bučje. Maštao je kako će skupiti dovoljno i izručiti ih na sto pred oca i majku, kad krenu. Sad ih na brzinu prebroja, zabrinut da l’ će mu to biti dosta za put. „Da nije Milanko u kujni mog’o bi’ da uzmem neki dinar iz kredenca... A možda je zasp’o.“ Pođe u kuhinju, ali se uplaši kad zaškripa otoman pod Milankom. „Ma jok budan je. Taman fali da me uhvati u krađi.“ Seti se da Jelena čuva neke pare ispod posteljine, baš u onoj sobi u kojoj Nadu uspavljuje. Negde u komšiluku se oglasi petao i prekide mu nedoumicu. „Idem, snaći ću se nekako.“ Tiho šmugnu kroz prozor, pa osmotri niz ulicu. Mnogi paori u svanuće kreću na kopanje, da ugrabe hladovinu i do podneva završe što su za taj dan naumili. Eno, već se pale škiljava svetla po avlijama i kapije se otvaraju da propuste konjske zaprege natovarene kopačima i motikama. Đorđe ih izbegava, sklanja se u kanale i krije iza debelih dudova, kad neka protutnji putem. Strah ga popusti tak kad se dokopa baština van sela, pa sede na zemlju da se izduva. Seti se da nije poneo ništa za jelo, pa prekore sebe što je glup. A onda ga obuze bes: „Nek umrem od gladi! A oni će da se stide do kraja života što im je sin umro gladan!“ Došlo mu da zaplače od muke, kad se setio onih Milankovih reči da ga Jelena nikad nije volela što je sluga i da je za njega pošla na silu. „Mrzim je. Mrzim što mi je majka! Kako je glup taj moj otac!“ Pa skoči k’o oparen i glasno izgovori: „Ako mi je on otac? Kako je mog’o da je uzme za ženu kad je znao da nisam njegov?“ U daljini se lokomotiva oglasi piskom i Đorđe potrča prema stanici. Iz žbunja kraj silosa vide fizikalce kako tovare džakove žita, pa se prikrade njihovim torbama i pokupi iz njih hleb i slaninu zamotane u novinski papir. U jednoj nađe polić rakije začepljen parčetom šapurine, pa i to maznu. Tiho šmugnu do udaljenih vagona, uskoči u jedan i sakri se iza džakova, pre nego što zapečatiše vrata sa spoljašnje strane. Čuči u mračnom vagonu, strah ga čuće ga neko kako diše. A čim se voz zaljulja i krete, uspentra se uz naslagane džakove da nađe zgodnije mesto. Tada izvuče onaj polić rakije, otpi jedan gutljaj i strese se od ljutine. Brzo otkide zalogaj hleba i strpa ga u usta, da ubije neprijatan ukus, pa se tek tad opusti i zaspa.
Nikad nije shvatio kakva ga je sreća pratila, niti je umeo da objasni kojim je putem došao. Na požeškoj stanici otvoriše taj vagon i Đorđe iskoči pred zabezeknute fizikalce. Dok su se snašli da ga pitaju kako se tu našao, on već zbrisao. Na stanicu se nije smeo vraćati, pa se smucao po varoši dok nije nabasao na neke kamiondžije. Još u vozu je smislio priču da je ratno siroče, kojem su pronašli rođake u Bučju, pa ga vaspitači pustili da ih obiđe. Kupili mu i kartu, ali je on izgubio i sad ne zna kako da se prebaci do tog Bučja, pa bi bio zahvalan kad bi ga neko povezao bar deo puta. Oni se zgledaju, neki odmahuju glavom, nikad čuli za to selo. Đorđe se seti da je to negde između Priboja i Pljevalja, pa se oglasi neki brkajlija - on vozi do Nove Varoši. Pomože Đorđu da uđe u kabinu i kretoše. Brka povremeno baci pogled na dečaka kraj sebe, pa ga upita kako je u Domu, ali kad vide kako se Đorđe snuždi, on opsova i rat i život i okrete neku svoju priču. U Novoj Varoši kupi mu burek i smesti ga u autobus za Priboj. Objasni vozaču da je u pitanju ratno siroče i zamoli ga da mu nađe prevoz do tog Bučja. Ovaj klimnu glavom i pozva Đorđa da sedne na prvo sedište. Ispita ga i čiji je i od koje familije i kako se nađe u tom Domu. Đorđe se sve više upetljava u laži, a strah ga da će negde pogrešiti i reći nešto po čemu će ovaj radoznalac shvatiti da nije nikakvo siroče, nego begunac od kuće. Seti se oca i majke i malo se osmehnu kad mu pade na pamet kako ga traže po kući i avliji, dozivaju ga i raspituju se po komšiluku je l ga neko video. „Dosad su selo naglavce okrenuli da me nađu.“ A onda mu prolete kroz glavu da su sigurno i miliciju pozvali, pa ga znoj obli i stomak ga zabole od muke: „Morali su dati moj opis. Ajooooj, majko moja, šta ako me uhvate? Odvešće me u zatvor k’o da sam razbojnik.“ Tek tad shvati u kakvu se ludost upustio, ali sad nema kud. Poče da se znoji i bledi, drhtavica ga obuze od straha. Vozač vidi da je dečku pozlilo, pa pomisli valjda da je zbog krivina:
- Samo diši duboko i ne gledaj niza stranu. Nisi naviknut na vožnju, zato ti je muka. Šta bi da k’o ja po ceo dan ne izlaziš iz autobusa?
Đorđe koluta očima i stiska usta, stvarno mu je muka, ali ne od vožnje. Na svakoj stanici pretrne da ne uđe milicija i odvede ga u zatvor. Prošlo podne kad stigoše u Priboj, a vozač mu reče da do jutra nema nikakvu vezu za Bučje, ali bi mogao do Sastavaka, ako ne može da čeka. Odatle mu treba dva - tri sata hoda, a ako bude imao sreće povešće ga neko zapregom. Đorđe mu se zahvali, ali odahnu tek kad se dokopa tucanika što od Satavaka vodi ka Bučju. Put s jedne strane omeđen gustom šumom, ako neko vozilo zabruji, čuće ga i ima se gde skloniti. Ne izlazi mu iz glave da ga milicija traži.
Usput zastajkivao da se napije vode na kladencima, zviždukao da se otrese samoće i skretao na kakvu zgodnu livadu da predahne. Na jednoj video čobane kako igraju klisa, ali čim ga spaziše kretoše ka njemu, požuri da im umakne. Nije hteo da se upušta u svađe, a ovi mu delovali preteće, pa dobar deo puta pretrča. Opusti se tek kad srete neke žene koje na obramicama proneše kante vode. Iza nih pogrbljen starac vodi ragu, manju od samara natovarenog ograncima. Đorđe im nazva dobar dan i oni mu odgovoriše, pa se okrenuše da ga bolje pogledaju. „Mora da su iz onih kućeraka ispod puta. Sirotinja neka“ pomisli kad ih mimoiđe. „Gde li su gazde o kojima Milanko priča?“
Uskoro izbi pred neku kućerinu i stade k’o ukopan. U podrumu joj prodavnica-kafana, a više vrata na drvenoj dasci nevešto napisano: „Zemljoradnička zadruga Goleša“. Prolete mu kroz glavu da je Jelena iz tog sela, pa siđe s puta i uputi se bliže onoj kući. Ispred nje jabuka natkrilila dva gola stola i nekoliko rasparenih stolica. Za jednim stolom sedi krupan stariji čovek, sam. Na njemu čudno odelo, nit’ je gradsko ni seljačko. Bela košulja bez kragne, a raskopčana pod grlom i sapeta crnim prslukom od tanke čoje, na kome sjaji debeli lanac džepnog sata. Pantalone uvukao u duboke čizme, spreda ojačane blokejama po kojima lupka starinskim štapom sa filigranskim rukohvatom. Pred njim limeni poslužavnik na kome se guraju džezvica, šolja kafe i čaša vode. U ruci mu parče ratluka nataknutog na čačkalicu, pa ga okreće, k’o da se igra s njim. „ E to je gazda“, pomisli Đorđe, pa žudno proguta vodu koja mu je pocurela od pogleda na onaj komad ratluka. Čovek valjda oseti da ga neko posmatra, pa zabaci glavu preko ramena i strogo upita.
- Šta bleneš, mali?
- Ja? Ništa. Stao sam malo da odmorim.
- A od čega si se umorio, junače?
Đorđu zasmeta podsmešljiv ton kojim čovek izgovori to pitanje, pa prkosno isturi bardu.
- Od puta sam se umorio. Pešačim od Sastavaka, a pre toga sam putovao dva dana.
- Aaaaa. Ti nijesi iz ovih krajeva, reklo bi se. Čudan ti govor.
- Jesam. Odavde sam.
- Iz Goleša? Nijesi, Boga mi. Ja ovde svakog derana znam, a tebe dosad nijesam viđao.
- U stvari ja sam iz Bučja.
- Aaaaaa. A čiji si, ako se smije znati?
- Aleksin unuk.
- Aaaaaa. Aleksin unuk, kažeš? Ne bih rekao, ja mu svu đecu znam i koliko sam upućen nijedno nije ženjeno, a ona udata ima malo dijete.
„Ovaj zna đeda. Kako ga ja nikad nisam video? Zapamtio bih ga sigurno.“ Đorđe se premesti s noge na nogu, ni da ode, ni da ostane pred tim ispitivačkim pogledom.
- A? ’Oćeš li mi reći čiji si? Aleksin unuk nijesi, to smo raspravili.
- Jesam Aleksin. Ima on i Milanka.
Onaj čovek preblede, pa se polako naže prema Đorđu i tihim glasom prošišta:
- Čiji si? Govori čiji si!
Đorđe ustuknu pred tim izrazom lica. Krete par koraka unazad, a neka ga jeza podilazi. Onaj se sad već zajapurio i teško diše k’o da je uzbrdo trčao. U dva koraka se do Đorđa nađe i ščepa ga za ramena, a u lice mu se unosi i ponavlja: „Čiji si? Govori!“ Đorđe jedva promuca:
- Milankov.
- Milankov? Kako ti se mater zove? Čuješ li šta te pitam, govori?
- Je... Jelena.
Đorđe zamuckuje, osvrće se kuda bi pobegao, al’ nema kud. A onda oseti kako stisak tih strašnih ruku popusti.
- Đorđe? Ti si Đorđe?

Đorđe stisnuo ivicu stola obema rukama, gleda u tanjir ćutke, a sve mu se isto vrzma po glavi: „Nikad neće shvatiti, nikad! Misle smeškaju im se meštani što ih vole! Kako ne vide da nam se smeju? Kažu – došli divlji, isterali pitome! Proklinju nas što uđosmo u tuđe kuće... Beskorenovići! Tako nas zovu. Šta ću ja u ovoj prokletoj ravnici? Šta će oni ovde? Šta nam je falilo u Bučju?“
Naglo ustade, a stolica odlete, udari u vrata i izbi jedno slabo učvršćeno stakleno okno. Sruči se srča uz zaglušujući tresak, pa uplašena Nada vrisnu. Đorđe stao prkosno pored stola i taman zaustio nešto da kaže kad ga Milanko sastavi nadlanicom po obrazu!
- Ti ćeš po kući da razbijaš, siledžijo?
Istog momenta Jelena skoči između njih dvojice, jednom rukom Milanka odbija prema stolu, drugom Đorđa gura iz kujne:
- Nemoj, Milanko. Ne udaraj ga!
- Beži Jelena, skloni mi se s puta.
- Đorđe! Idi u svoju sobu. Čuješ li me. Polazi!
- Pusti ga, majko. Pusti ga nek završi to što je počeo. Udari me, ajd’ udari me!
- Đorđe, polazi u sobu, ne izazivaj ga!
- Skloni se, Jelena, kad ti kažem. On će meni inat da tera? E sad ćeš da vidiš šta je inat!
- Prestanite obojica, šta vam je? Milanko, nemoj dece ti!
- U jedno dete ga zaklinji, ja mu nisam ništa!
- Đorđe!!!
Milanko odgurnu Jelenu i zalete se prema Đorđu, da ga još jednom ošamari, al’ ga nekako nezgodno dokači i dečak pade od udarca. Ne stiže ni da se pridigne, kad se Jelena nad njim nadvi, zakloni ga svojim telom i prkosno okrete glavu prema Milanku:
- Udri mene, krvniče. Ajde, udri!
Milanko zadihano pođe prema njima, pa naglo zastade kad mu do svesti dopreše Jelenine reči. Zatrepta, ne verujući šta je čuo, okrete se zbunjeno prema uplakanoj Nadi, pa podiže obe ruke k’o da se predaje, i izađe naglo iz kuće. Kod bunara zastade još jednom, okrenu se prema kući i glasno izgovori:
- Ja krvnik? E svaka ti čast, Jelena!
Ona ga i ne ču od Nadine vriske. Zgrabi uplakano dete, pa se okete Đorđu. Pomaže mu da se pridigne s poda, zagleda mu otiske Milankovih prstiju na obrazu i prekorno mrmlja da tako s ocem ne može govoriti. Đorđe joj odgurnu ruku kojom ga po obrazu gladi, pa ode u sobu i potrbuške se baci na krevet. Zario glavu pod jastuk da priguši jecaje, i žao mu što ga otac udari i stid ga, ali mu nemoćni bes šake u pesnice grči, pa udara po jastuku i mrmlja kako će otići, otići zauvek. „Nikad se neću vratiti, nikad, nikad! Na kolenima da me mole ne bi’ se ovde više vrać’o!“ Već vidi sebe kako se krišom uvlači u zadružni kamion koji svakog meseca odvozi kukuruz u Užice. Odatle će se nekako snaći, kad su mogli Aleksa i Grozda onako stari, može vala i on. Senka na zidu mu zatreperi obrisom bučevskih padina, jasno oseti miris sena zdenutog na onu jabuku kraj reke i učini mu se da čuje Aleksu gde mu govori: „E, hvala Bogu, da se bar ti dozva pameti. Tol’ke se godine čudim što ste i kretali u tuđi svet, kraj ove lepote.“ Okrenu se na leđa, pa u mrak prošaputa: „Eto mene, đede.“ Iz druge sobe odgovori mu Nadino kenjkanje i jednolična uspavanka kojom je Jelena umiruje.
Kad kuća utihnu, Jelena izađe u dvorište, pogleda oko bunara, pa niz sokak upire pogled u pomrčinu. „A gde li je on mog’o u ovo doba otići?“ Nigde žive duše, samo lavež komšijskih pasa i iskidani zvuci tamburaša iz seoske kafane dopreše do nje. „Da nije tamo? Ma jok, nije on kafanski čovek.“ Pođe u avliju, oklevajući. Zamisli se malo, pa sleže ramenima, k’o da joj je svejedno, ali se ne vrati u kuću, nego se spusti na prag. Lagani povetarac je zapljusnu mirisom bosiljka i noćnih frajli iz baštice, pa žudno raširi nozdrve. Zadrhta joj strepnja u grudima i dah joj se ubrza, a bubnjanje u ušima sevnu bolom kroz obe slepočnice. Jelena glasno uzdahnu, pa sklopi oči i ostade tako oslonjena glavom o dovratak, da čeka.

Mora da je san u čekanju prevario. Težak san u kojem preču otvaranje kapije, ali je probudi vonj kafane, kad pijani Milanko zakorači preko praga. U prolazu joj zakači kolenom rame i zatetura. Uplašena skoči da ga pridrži, ali je on odgurnu:
- Ne diraj me! Da mi nisi prišla!
- Milanko...
- Šta je? Pijan sam, pa šta?
- Milanko...
- Šta je?! Milanko, Milanko! Nisam ja Milanko! Ja sam krvnik.
- Milanko, šta ti je?
- Šta mi je? Šta mi je? Ti mene pitaš šta mi je? Ti?
Upre joj preteći prstom u grudi, a kad Jelena uplašeno ustuknu, okrenu joj leđa i odmahnu rukom, k’o da mu više ništa nije važno. Skljoka se na otoman u kujni i obuhvati rukama glavu. Jelena se kraj šporeta ukopala, u tom košmaru joj se i jednolično kuckanje sata u mozak zariva. Izašla bi iz te kujne, sklonila mu se s očiju dok se ne otrezni, ali je Milankov tihi glas zaustavi:
- Voleo sam te, Jelena. Više od svog života sam te voleo. Voleo sam zemlju po kojoj gaziš i vazduh koji dišeš. A znao sam da ti mene ne voliš. Da te onaj muzikant nije ostavio, ne bi me pogledala kol’ko smrdljiv sir. Pošla si na silu za mene, što te Obren nater’o. Al’ sam se nad’o da ćeš se okrenuti kad shvatiš da nemaš kud. I ugađ’o sam ti, ništa mi nije bilo teško za tebe učiniti. Da si tražila Ožalj da premestim, ja bi’ ga premestio gde ti ’oćeš. Samo da mi postaneš žena, kakva treba da budeš. Kad si rodila onog... onog što kaže da nije moj, bio sam najsrećniji čovek na svetu. Poverov’o sam da je najgore prošlo, da si konačno prebolela i muzikanta i Obrena i da smo nas troje porodica. Zbog tebe sam tražio kolonizaciju. Meni je u Bučju bilo dobro, samo sam se kid’o što tebe nikako ne prihvataju. I strahovo sam da ne čuješ ono što nam za leđima šapuću. A ti si se razbolela, k’o da sam te silom natero da dođemo ovde. Još tad se Đorđe okrenuo protiv mene. Mene je krivio za tvoju bolest.
- Ja nisam...
Milanko odmahnu rukom, da je zaustavi u pola reči.
- Nemoj. Da ti majka nije došla, ti bi crkla u onoj bolnici. Nismo ti ja i Đorđe bili dovoljni. Svaki dan smo ti dolazili pod prozor, zvao te Đorđe dok ne promukne, a ti nam ni reč ne reče. Kad ti Grozda uđe u sobu, ti se prenu k’o iz mrtvih da si se vratila. Nikad ti nisi prestala da se nadaš povratku u Goleša. Ne u Bučje, Jelena. U Goleša si ti htela. Znam ja šta tebe muči sve ove godine. Gazdinska ćerka pošla za slugu! Mislila si da je to za kratko, dok Obren ne zaboravi na bruku. E, preračunala si se. Teško gazda zaboravlja, a ja na glavu da se nasadim ostajem sluga. Da te Obren pozv’o, ostavila bi me i otrčala, ne bi se ni setila da postojim. Otkad je Grozda umrla, shvatila si da ti povratka nema. A mene više očima ne možeš da vidiš.
- Nije tako.
- Jeste. Tako je. Pružiš mi malo radosti, k’o milostinju da mi pružaš, a svaki put kad pomislim da smo okrenuli na bolje, ti nađeš neki razlog da me odgurneš. Prebacuješ mi što sam se vez’o za Nadu? Pa ona mi se jedina raduje kad u ovu kuću uđem. Đorđa si sakrila iza svoje suknje. Kriješ njegove bezobrazluke, plašiš ga mojim imenom, šurujete mi iza leđa. Jednom sam ga udario i ti me nazva krvnikom. Ja krvnik? Ja?
- Nisam tako mislila...
- Jesi, Jelena. Mislila si. Da nisi mislila, ne bi ti to izletelo.
Ućutaše oboje. Jelenu pritisle ove njegove reči, iako su u pijanstvu izrečene svaka joj se zarila u srce i kida ga, dušu joj cepa. Nikad ga nije videla ovakvog, a na kraj pameti joj nije bilo da ga tišti ovo što joj izgovori. „Šta da mu kažem, Bože pomozi mi, pameti mi daj! Šta da uradim, crna ja?“ Gleda ga zgrčenog na onom otomanu, najradije bi ga zagrlila i molila da joj oprosti, a zna da to sad nikakvog smisla nema. Iz sobe se oglasi Nada plačem, a Jelena i dalje stoji ispred Milanka, strah je da će mu potvrditi sve što reče, ako sad iz kujne izađe. I njega taj plač prenu. Odmahnu rukom prema vratima i promrsi:
- Vidi šta joj je.
Kad Jelena izađe, Milanko se opruži na otomanu. Nijedno ne vide Đorđa kako klisnu preko hodnika.

Muči se i Jelena mir da nađe, ali joj tuga dušu razjeda. Otkad joj javiše da je bez majke ostala, kao da joj se vreme zaustavilo. Neka utrnulost je obuzela, ruke joj klonule k’o da su od gline i s mukom se otima jedinoj jasnoj misli, koja joj neopisivi bol nanosi: „Nikad je više neću videti.“ Džaba što joj svi govore da će vreme učiniti svoje, da se mora oko dece saviti i na majku zaboraviti. Ponavljaju: „Misli na decu, Jelena. Ne predaj se tuzi zbog njih!“ Sluša ih ćutke, pogleda uprtog u neku tačku na podu, a najradije bi iz sveg glasa zakukala. „Što me ne puste da je ožalim kako znam? Što me muče ovim praznim pričama, kad i sami znaju da mi nikakva uteha nisu?“ Kako majku iz misli da istisne i na trenutak zaboravi koliko su željne jedna druge ostale? Pa je nemoćni bes obuzme kad se Obrena seti, kao da je on Grozdu u grob oterao. „Ne bi’ mu prag prešla, da me na kolenima moli! Nikad mu ovo neću oprostiti! Nikad!“ A onda joj dopre do svesti da je Obren taj od kojeg se čeka oprost i u grudima joj zabubnja stid, k’o onog dana kad je uhvatiše u nedelu: „Bože, šta uradih od svog života! Šta uradih majci svojoj, gospode? Zbog mene je sve to, ja sam kriva. Ja sam je ranila za ceo život. Da ja nisam.... Aaaaaaaj, što me ne ubi onog dana kad sam pamet izgubila?“
Noćima ne spava. Kad Milanko čvrsto zaspi, ona se iskrade iz kreveta i na prstima odlazi u kujnu. Prebira po mislima ono malo uspomena na trenutke provedene s majkom i stalno se vraća na onaj kad su se poslednji put zagrlile i jedna drugoj poljubac u obraz utisnule. Da joj je još jednom da oseti tu toplinu, dala bi pola svog života. Da joj je da nekako vrati vreme, da izbriše iz sećanja krivicu koja joj, tolike godine, ko vodenični kamen dušu pritiska. Da joj je da se oslobodi sna, koji godinama sanja – kako ulazi u očevu kuću i on je na grudi privija. „Pusti san... Nit ću mu kad u kuću ući, nit će me iko više roditeljski na grudi priviti!“ Kad je umor savlada spusti se na otoman ispod prozora, čini joj se tu bi mogla zaspati. A kako u san utone, odnekud joj Obrenov prezrivi pogled izroni i srce joj ludački u grudima zatutnji. K’o u živo blato da tone, grčevito se kajanju opire, a ono je sve dublje u svoje mračne dubine uvlači. „Samo da svane, lakše mi je dan predurati. Samo iz ove proklete noći da se izvučem, poludeću od tišine i mraka!“
Jutro dočekuje naduvenih kapaka od nespavanja i plača, umorna i bezvoljna. Vuče se po kući k’o prebijena i nervozno sikće na decu i Milanka. Pustio bi je on, ne bi joj jednu reč prigovorio, ali ne može više da je gleda kako kopni i u sve dublji jad sama sebe uvlači.
- Dosta je, Jelena. Ubićeš se tako.
- Lako je tebi to da kažeš.
- Meni lako, kažeš? E pa nije mi lako da te gledam šta od sebe činiš. Nije mi lako da ulazim u rođenu kuću k’o na bdenje, nije mi lako da osluškujem čitave noći hoćeš li se vratiti u krevet ili izaći na ulicu. Nije mi lako da strepim hoćeš li se skljokati negde i na decu zaboraviti. Ubijaš, ženo, i sebe i decu i mene. Kažem ti – dosta više! Svi u so da se pretvorimo majku ti ne možemo vratiti. Zahvali Gospodu što ide po redu i gledaj kako da nastavimo dalje. Ti ovoj deci još trebaš. A i meni.
Ćuti Jelena, povila glavu i misli kako Milanko ništa ne razume, a ona mu ne može reći koliko je kajanje ubija. Podigne pogled prema njemu i u oči mu se upilji, htela bi mu nekako reći, ali reč ne nalazi. Gledaju se kao da jedno drugom u misli hoće prodreti, pa on tiho prozbori:
- Od kajanja ništa nemaš. Što je bilo, bilo je i tu ispravke nema. Ako ovako nastaviš, grdno ćeš se jednog dana pokajati. A ne mora tako da bude...
Ne mora, samo treba vreme da zaleči rane. I da se zima istopi u prolećnoj vedrini. Lakše je duši pod jasnim suncem.

U proleće živnu selo. Još se hrpe prljavog snega vuku po zavetrinama oko ćuprija, a pootvaraše se prozori na kućama da izvetre memlu nakupljenu tokom zime. Zagrajaše bašte i avlije, obesni konji zatutnjaše blatnjavim ulicama i slatkasti miris zemlje i napupelog divljeg kestena obavi selo, zagolica nozdrve i u grudi nemir spusti. Poče veliko spremanje po mramoračkim kućama. Iznose žene posteljinu da se isunča od zimske učmalosti, ređaju debele perine po baštenskoj ogradi i kapiji, a ćilime preko štrika prostiru. K’o da se takmiče koja lepšu spremu pokazuje. Po nekoj tajnoj komandi u jednoj sedmici se svaka kuća novim krečom s ulice zabeli, zacakle prozorska okna i šlingane zavese zavijore na promaji. I Jelena prionula na posao k’o da se iz nekog teškog sna trgla. Rasprema kuću, od podruma do tavana sve prečistila. Povadila spremu donetu iz Bučja, pa svaku stvar dugo zagleda i okreće je, procenjujući joj važnost. Neke odlučno baci na gomilu nepotrebnih, kao da se tereta uspomena oslobađa, oko drugih okleva, zamišljeno im odmerava težinu, odluta na tren u prošlost, pa ih s uzdahom spusti: „Neka te tu, ko zna kad ćeš mi zatrebati.“ Reko bi čovek da veliko spremanje u duši svojoj čini.
Kad završi sa sanducima i škripavim švapskim šifonjerima, pope se na tavan. U dugim noćima besanice često je pomišljala da je nešto odatle težinom svojom pritiska. „Možda su oni prošli vlasnici ostavili nešto što mi ne da mira.“ Pažljivo gazi po prašnjavim gredama, paučinu razmiče i oči napreže da u tom tavanskom polumraku nazre neki trag. Svaki korak joj se škripom greda oglasi i oblak prašine zatreperi u trakama svetlosti što se kroz sitne proreze između napuklih crepova provlače. Zakašlje se od te tople ustajalosti, odmahne rukom ispred sebe, pa joj se učini da vidi neko veliko bure ispod jedinog tavanskog prozorčeta. Tek kad mu priđe shvati da je ozidano i omalterisano, k’o neki okrugli bazen, širok dobar metar i visok isto toliko. „Šta li im je ovo?“ pomisli. U njemu neki ćupovi i testije, kuke za kačenje mesa u sušnicu i truli konopci. Ispod njih napipa sparušeno zrnevlje. Zahvati šaku, omirisa ga i glasno uzviknu: „Pa tu su oni žito čuvali! Pazi ti njih što su se dosetili: em suvo, em zaštićeno od miševa!“ Iza tog bazena ugleda lep drveni sanduk, bogato ukrašen rezbarijom i obrubljen mesingom. Dlanom smače prašinu s njega, malo se pomuči da odglavi rezu, a kad konačno podiže poklopac ugleda uredno složene knjige uvezane kožom i nečija dokumenta, sve ispisano nepoznatim joj jezikom. Otvori jednu knjigu i shvati da je to album sa nečijim fotografijama. Neki strani ljudi zaustavljeni u vremenu, ukočeno joj se smeše sa požutelih slika i opominju na prolaznost. Znoj je obli od te misli. „Bože, mi smo samo jedan tren tu i odemo zauvek, k’o da nikad nismo ni bili. Šta ostane za nama posle svega? Ehhhhhhh, izgleda ništa sem sećanja. A i ono izbledi i nestane. Ja se živo sećam majke, svaki dan na nju pomislim. Moja deca jedva da je pamte, a njihova neće ni znati da je postojala! Šta ti je život.“ Prebira po zaboravljenim tuđim slikama, misli koliko su nekom značile, a sad tu, u prašini nepotrebne leže. A opet, žao joj da ih baci, k’o zna, možda će jednom neko za njih svratiti, pa ih pažljivo vrati u sanduk i umorno uzdahnu. „Ih da mi je samo jedna majčina slika, šta bih za nju dala!“ Oseća kako joj se tuga k’o rastopljeno olovo spušta u grudi, pa se teškom mukom trgne i izlazi u dvorište. Zastane na verandi, da joj se oči priviknu na jasno osunčan dan, pa odlučno zgrabi kofu sa krečom i četku i izađe na ulicu. Do večeri je celu kuću spolja okrečila, čak i crnu coklu pri dnu zida izvukla. Kad je završila izmače se do puta da osmotri učinaki, podboči se i zadovoljno klimnu glavom.
„Rad, samo mi rad pomaže da ne mislim. Tek kad me mišice od umora zabole, osetim da sam živa.“
Kratak joj dan za sve što je zamislila da uradi. Kad zastane da predahne, prekori sebe što joj dosad nije padalo na pamet da ovu kuću preuredi. Jednom se poverila Speranci:
- Sve sam se nadala da ćemo se u Bučje vraćati, pa mi se nije ni mililo da štogod promenim. A, pravo da ti kažem, stalno sam mislila kako će od nekud Švabe banuti i išćerati nas odavde. Je l’ znaš da još svu robu u sanducima držim, zlu ne trebalo?
- Moja majka kaže da svaka kuća ima dušu i treba joj vremena i da zaboravi, a i da prihvati. Kaže, mi svojim dahom ostavimo trag po zidovima, nameštaju, robi... K'o, Bože me 'prosti, da je kuća živ stvor, pa nas upamti.
- Eh, ne kaže ona to badava. Meni se nekad čini da me nešto uguši u ovoj kući. K'o da sam krišom ušla u tuđe, sve strepim da neki red ne poremeti,
- Znaš, kad nama neko umre, mi okrečimo sobu u kojoj je najviše vremena proveo, a njegove stvari razdelimo sirotinji, da nas ti njegovi tragovi ne muče. Možda tebe muči ono što su bivše gazde utisnule u zidove.
Odmah Jelena navalila na Milanka da kreče kuću iznutra i nov moleraj na zidove da stave.
- Jesi video kako je kod Sperance svaka soba oslikana? E tako hoću i ja. Đorđeva soba će biti plava, a naša će lila, k’o ono cveće oslikano na krevetu i šifonjeru. Onaj veliki hodnik da pregradiš, šta će nam tol’ki kad kroz njega samo prolazimo. Tamo da izbiješ prozor, prema avliji. Nek ima puno svetla, al’ da ne gleda na sokak. U njega ćemo Nadu da smestimo, kad poraste. Neće stalno s nama u sobi biti.
- Aman, ženo, stani malo. Kako si počela, nateraćeš me da ti celu kuću napravim!
- Ma, dobra je ovo kuća, samo mi se ne sviđa raspored. Kujnu ’oću u žuto da okrečim. I verandu. Tamo da mi napraviš jednu klupicu, ispod one trešnje što si je u baštici posadio. I bunarsku ogradu da učvrstiš i da mi napraviš jedna vratanca s katancem. Ne smem oka s Nade skloniti.
On se mršti i prigovara da bacaju pare, al’ milo mu što je živnula. Sve će joj učiniti, samo kad je rešila da se otrgne čamotinji. Eto, palo joj na pamet da naprave bračnu sliku. Videla, kaže, po meštanskim kućama da iznad bračnog kreveta visi slika mladenaca i zapela da i oni jednu takvu imaju. Čula da u selu ima neki majstor Buša, koji svaku sliku ume da dotera po želji, pa bi mog’o njima jednu venčanu da napravi. Da Jeleni venčani veo, a Milanku struk ruzmarimna na rever da stavi. Baš bi je to obradovalo. Milanko se opire toj ludosti, ali je ona uporna:
- Što si, bre, takav. Kad nas jednog dana ne bude, ta slika će ostati. I unuci će nas po njoj pamtiti.
- Po slici da nas pamte? E kad je za pamćenje, da se slikamo.
- A mogli bi i jednu na kojoj smo s decom da napravimo. I da je stavimo na onaj zid u hodniku, tamo između vrata.
- Je l’ nam i ta za uspomenu? Ako tako nastaviš da nas kačiš, ne moramo da molujemo zidove!
Ma napraviće joj kol’ko hoće slika, samo da kad mu se tako umiljava. Od kad je rodila Nadu, nekako se udaljila od Milanka, k’o da joj je mrsko s njim u krevet leći. Ili je okupirana decom, il’ nekim kućnim poslovima, ako se i namoli da mu malo nežnosti pruži, to sve nešto na brzinu i s prekorom, k’o da je poludeo što mu je milovanje još na pameti.
Eto, namestiše u kući i oko nje sve kako je zamislila.
Cvetna leja oivičena okrečenim ciglama se prostrla duž zida koji ih deli od komšije Vita, a saksije muškatli naređane po stepenicama i verandi. Kad predveče otvore kapiju, pola ulice zamiriše na bosiljak i šeboj iz njihove avlije. Uz kuću Milanko posadio vinovu lozu, pa od nje lepu venju izveo, sve do donje kapije. Sam je orezuje s proleća i vino svake jeseni od svog grožđa cedi. Oko bunara novu ogradu od tankih letvica napravio, pa je natkrio crepanim krovom na četiri vode. U donjem dvorišti obnovio ambar, zapatio svinje, daće Bog za koju godinu će mu svi obori piti puni. Nad štalom senjak podigao i lepu junicu kupio, kad se oteli imaće svog i mleka i sira i kajmaka.
A Jelena i dalje nezadovoljna. Nudio joj par puta da odu do Bučja, da je želja mine. Ma ni da čuje. Kaže nemaju kome toliku stoku ostaviti na brigu. Nudila im se Speranca, nudila se i Vitova Selena da tih nedelju dana muze kravu i namiruje stoku, ali džaba. A Đorđu se svaki put zacakle oči kad se Bučje pomene i ponada se da će Jelena konačno prelomiti. Ona se samo smrkne i promeni temu.
Stalno nešto zabrinuta, od Nade se ne odvaja, ali oseća da joj Đorđe izmiče. Ižđikljo, čini joj se, preko noći, već mu se nausnice zagaravile, još malo pa će se u pravog momka obratiti. Jeleni puno srce kad ga pogleda, ali joj neka strepnja stalno u grudima: „Petnaest godina! Kad brže proleteše? E, dogodine će na zanat, ako Bog da, pa u vojsku, pa ga valja ženiti. Ih, da mi je dočekati njega oženjenog da vidim!“ Kroz školu se nekako provlači, naređa loše ocene, pa kad mu zaprete da će ponavljati, pritisne knjigu, al’ sve nešto na silu. A kako leto osvoji, on u kuću samo na noćenje dolazi. Ima gomilu drugara s kojima redovno ide na pecanje, a znaju i u nečiji vinograd da zađu. Namerače se na neku voćku i vrebaju zgodan trenutak da je oberu, a istu takvu svaki od njih ima u svojoj bašti. Slađe im da se nadmudruju sa bokterom , koji samo to i radi – čuva voće od seoskih derana. Često se zapute u Peščaru, obiđu čobane kod Turskog bunara i najedu se ovčjeg sira, pa se spuste do vekternice i čekaju da naiđe teretnjak. Na tom mestu mora da uspori, pa se dečaci kače na vagone u pokretu i urlaju k’o Indijanci do železničke stanice. Odatle se preko baština vrate u selo, pa i na toj strani nakradu voća i zrelog paradajza.
Jelena sto puta izađe na ulicu, da vidi ide li s koje strane. „Gde li se to dete po celi dan smuca, da mi je znati?“ Kad ga upita gde je bio, promrmlja joj neki smušeni odgovor, na brzinu jede i dok se okreneš – nema ga! Ne pamti kad je s njim dve reči razmenila. Odavno Jelena oseća da se s njim nešto dešava, a nikako da uhvati zgodan trenutak da to Milanku kaže. On je po čitav dan van kuće, za kočijaša se uvek posla nađe, a on se ne libi ni da potegne ni da upregne, samo da koji dinar preko redovne zadružne plate zaradi. Deca rastu, valja ih školovati da ne ostanu slepci kod očiju. A i zacrtao je sebi da se među viđene seoske domaćine ubroji. Kad se uveče umoran vrati iz njiva dočeka ga Nadina radosna cika. Od kad se rodila, za srce mu je prirasla. „Rođena je umiljata“, stalno je ponavljao. Voli on i Đorđa, ali Nada mu je centar sveta. Odakle god ide, nosi joj neku sitnicu – grumen šećera, bombonu, jabuku. Da može, u nedra bi je stavio i ne bi se od nje odvajao. A ona baš ume pod kožu da mu se zavuče i kako ga ugleda zaleti mu se u naručje! Prva reč joj je bila – tajo! Njemu oči zasuzile od nežnosti, a Jelenu žalac ljubomore opeče. Ne zna da li joj je zbog te reči ili Milankovih suza radosnica, ali ne bi joj svejedno. „Nije se ovako raznežio ni kad se Đorđe rodio?“ Brzo potisnu taj neprijatni osećaj i postide se pred sobom. Ali ga prekori kad ostadoše sami:
- Ne odvajaj decu!
- Ne odvajam ih, nego onaj ide svojim putem, a ovo malo se samo voli.
- Vidiš kako ga zoveš? Onaj!
- Ajde ne budali! Šta bi ti? Da matorog konja cupkam na krilu?
- Rekla sam ti! On je još dete, samo se trsi da je momak.
- Muško je, bre! Ne priliči mu to. Još malo će na zanat otići, ko će tamo da ga mazi?
Često Jeleni komšinice natuknu da joj se Đorđe po selu bije, al’ ona mnogo ne haje za te priče. Ali kad joj dođe iscepan i štrokav, prekipe dara meru. Pritisnu Đorđa i on priznade da je dobio batine, ali razlog za tuču ne htede da joj kaže. Uveče, kad posedaše da večeraju, ona ga popreko pogleda, pa reče Milanku:
- Jesi li čuo da nam se sin bije po selu?
- S kim se bije?
- Pitaj ga ti. Mene od jutros sram pojede, ne smem na sokak izaći.
Milanko je gleda u neverici, pa se okrete Đorđu:
- S kim si se tuko?
- S onom bandom iz Solare.
- Banda! Koja banda? I šta ti imaš s njima?
Đorđe savio glavu, gleda preda se i ćuti.
- Pitao sam te nešto.
- Smeju mi se što sam dođoš. Zovu me tikva bez korena. Kažu - da smo valjali ostali bi tamo.
- I zbog toga si se tuk’o?
- Tući ću se sve dok ne odem u Bučje! Ako je vama ovde lepo, sedite! Niko vam ne brani. Ali ja odoh. Moja kuća je tamo.
Kao da ih oboje ošamari kad to reče. Jelena privila Nadu uz sebe, a Milanko se teškom mukom savlada da ga ne udari. Stiska vilice, teško diše, pa kad se malo smiri, tiho prozbori:
- Nećeš ti nigde dok si na mojim jaslama! A sutra ćeš ti u nadnicu, da ti ja isteram te bube iz glave.
- Mogu ja da idem u njivu, bar ću da zaradim za put! I nikad se ovde neću vratiti! Nikad!
- Ocu uzvraćaš reč? Sram te bilo!
- Neka ga Jelena. Ujedaće se on za ovo.

Milanko sutradan posla telegram Aleksi u Bučje, da mu radosnu vest javi. Malo se premišlja da li da javi i Obrenu u Goleša, pa odustade. „Šta da mu javljam? K’o da se to njega tiče. I tako će Aleksa nekako Grozdi javiti, a ko zna da l’ bi joj onaj namćor išta i rekao“. Jelena ga ništa ne upita, kad se iz pošte vratio. Ona se brzo od porođaja oporavi i za nedelju dana preuze svoje obaveze u kući, k’o da se ništa naročito nije desilo. Ujutro isprati Đorđa i Milanka, pa se kućnim poslovima i bebom po čitav dan bavi. Prestala da prede, bar dok babine prođu, a i da hoće nema kad. Speranca svaki čas svrati da joj štogod pomogne, a i ostale komšinice zaređaše dolaziti. Svi se raznežili oko Nadine kolevke, gledaju u to dete kao da im je svima radost donela. Zapitkuju Jelenu je l’ materi javila za prinovu, pa se ona malo rastuži. Jasno joj je da zadugo na put kretati ne može, kud bi s malim detetom? A sve je jača želja za majkom vuče.
- Kad Nada malo ojača, otić’ ćemo sigurno.
- A jeste li im javili?
- Jesmo, Milanko odmah telegram poslao.
- I? Odgovoriše li?
- Aha, baš su se obradovali.
Laže, svesno ih laže, jer nikakav odgovor ne dobiše. Milanko je teši da su snegovi puteve zavejali, pa možda pisar nije Aleksi telegram ni odneo. A strepe oboje da nešto gore nije po sredi. „Što li se toliko vremena niko ne javlja“, pita se Jelena i opet poče majku svake noći sanjati. Pred kraj zime konačno stiže pismo od Alekse. Danima je smišljao kako da ga sroči, pisao i bacao ispisane stranice, na kraju u par rečenica rekao da je Grozda umrla i da je toliki sneg napad’o, da je jedva sahraniše. Zato ranije nisu stigli da jave.
Jeleni se preseče mleko od tuge, ali joj ne dadoše da se poruši za majkom. Ubediše je da se ne valja zbog novorođenčeta. Ona se još više privi uz Nadu, kao da u njoj i majčinu dušu vide.
Kad u Bučju dobiše telegram od Milanka, sneg zavej’o, nisu mogli iz kuće mrdnuti. Čim se put malo pročisti, Aleksa upreže konja u saone i sa Ljubicom krenu u Goleša. Nije bio u Obrenovoj kući više od godinu dana.. Svratio onda da Grozdu doprati i ne bi mu pravo kad Obren upita:
- Kako se provedoste, vas dvoje?
Grozda se prva snađe, pa odgovori:
- Mi lepo, Boga mi. Dočekaše nas Milanko i Đorđe domaćinski. A što ne pitaš kako je Jelena?
- Pravo da ti kažem – ne interesuje me! Nego, Aleksa, bi l’ se moglo s prečanima štogod trgovati?
- Nisam ja zbog toga u Banat išao i ti to odlično znaš.
- Ja ti se, vala, čudim što si uopšte i kretao na tol’ki put. Ama, znao sam da je to jedna obična izmišljotina, koju su ono dvoje smislili ne bi li se u Bučje vratili. Popišmanili se u Banatu, pa k’o vele, ovako će lakše obraz sprati. A vas dvoje po’itali da im se pri ruci nađete!
- I ja se, vala, tebi čudim da si takva luda pod stare dane postao. Grozdo, praštaj ako te čime uvredih i ostajte mi u zdravlju!
Baš se naljuti Aleksa i ne htede više ni trena pod istim krovom s Obrenom biti. Ne bi mu ni sad išao na noge, nit’ bi muštuluk za Nadino rođenje hvatao, nego čuše da je Grozda u postelju pala. Kažu Obren joj lekara dovukao iz Pljevalja, jer je toliko slaba da put ne bi podnela. Otkad se vratila iz Banata, ona njena stara bolest uzela maha, pa je iscedi za godinu dana i u zimu je za krevet zakova. Više ne može sama ni poradi sebe pred kuću izići. Doktor joj dugo slušao pluća, ostavio neke lekove i na polasku tiho Obrenu rekao:
- Ne verujem da će se iz zime izvući. Pazite je i utopljavajte i pruži joj sve što zaište. Njoj su dani odbrojani.
K’o da ga maljem u čelo pogodi tim rečima. Vazda je Grozda bolešljiva bila, kašljucala i žalila se na zimu, ali je nekako gurala, lečila se travama i oblogama od komovače, a i Jefa je masirala prepranom mašću. Navik’o je Obren da Grozdi stalno neki đavo fali, pa nije više ni obrać’o pažnju. Kad mu dojadi njena slabost, okrene se i ode u lov, pa danima tumara planinom i besni: „A šta ću joj ja kad je metiljava? Vazda je bolešljiva i nešto je boli, otkad je znam duša joj na nos izlazi. A digla rep na krsta i zapucala u Banat, tad joj sve potaman bilo! Taj put je dotuk’o. Od kad se vratila poboljeva.“
Sad mu se svet oko glave okrenuo, kad mu doktor reče da joj je kraj blizu. Zausti nešto da upita, pa ostade tako, k’o da ne može reči da nađe. „Šta da ga pitam? Sve mi čovek reče.“ Isprati doktora i vrati se u kuću, pa stade kraj Grozde i prvi put joj se stvarno zagleda u oči. „Bože, proživeh vek s ovom ženom, a nikad je ljudski nisam pogled’o. Zna li ona da joj se kraj bliži?“ Ona umorno sklopi oči, kao da joj je odavno sve jasno. Samo hoće da potvrdi, pa ga tiho upita:
- Šta kaže? Kol’ko još?
- Šta kol’ko? Ne trabunjaj, života ti. Kaže da piješ lekarije i da ležiš tu dok ne ojuži.
Grozda se osmehnu, pa steže usne k’o da dah zadržava, ali joj se ropac kotrlja uz grudi, zagreba joj grlo i ramena joj potrese. Pa se oglasi zacenjujućim kašljom i posive u licu. Obren skoči da je pridigne sa jastuka i neka tuga ga svog prože kad oseti Grozdina slaba ramena pod prstima. „Bože, kosti će joj kožu poderati! Malo jače da je stisnem, svu bi’ je polomio.“
- Jefo, po’itaj, ugušiće se!
- Neće, ne boj se. Pusti je meni. Poturi joj taj jastuk iza leđa, guši je kad leži.
- Oćeš li joj dati šta? Nije se nikad ’vako zakašljala!
- Jok, nije! Nisi ti nikad bio tu da je čuješ. Polako, Grozdana, polako. Evo, prolazi...
Grozda šišti i za vazduh se bori, pa kad napad kašlja prođe, klonu na jastuk. Obren se unervozio, ne može je takvu gledati, a ne zna šta mu je činiti. Pođe napolje, nekim poslom, a sve osluškuje hoće li ga Jefa viknuti da se vrati. Naizmenično pored Grozde dežuraju. Do pola noći Jefa, pa kad klone od sna, Obren je u sobu otera, a on pored Grozdinog kreveta na tronožac sedne i pogled s nje ne skida do jutra. Onda izađe da stoku nahrani i žuri u kuću, dok Jefa pomuze krave i ovce. Ako koji sat sna i uhvati preko dana, čini mu se i tad osluškuje Grozdino teško disanje.
Kad Aleksa i Ljubica naiđoše, zatekoše ga više kuće kako cepa drva. Pocrneo od nespavanja i brige, neobrijan i zakudraveo, k’o da je iz šume izbio. Nazvaše mu Boga i odmah za Grozdino zdravlje upitaše. On samo odmahnu glavom, pa ih u kuću povede. Seo sa Aleksom za sto i Jefa im rakiju prinese, pa ćutke ispijaju. Ljubica se namesti pored Grozdinog kreveta, ruke joj miluje i šapuće. Grozda otvori oči teškom mukom i htela bi nešto reći, ali je Jefa ućutka:
- Nemoj, Grozdo, zakašljaćeš se.
- Ti ćuti i slušaj me, a ja ću sve da ti ispričam.
Grozda lagano trepnu, kao da potvrđuje dogovor. Pa se zagleda ispitivački u Ljubicu. Ova se primače bliže i kroz osmeh joj govori:
- Imam jednu vest da te obradujem. Dobile smo unuku.
Jefa se glasno zabezeknu, kad ovo ču:
- Šta kažeš? Unuka! Pa kad se porodila?
- Ima više od mesec dana, nego ne mogosmo da vam javimo, znaš kakav je kijamet bio. Evo, čim je malo popustilo, Aleksa reši da dođemo do vas.
- Mašala, nek’ je živa i zdrava! Koje ste joj ime dali?
- Nismo mi, brat joj kumovao. Zove se Nada. Nego ti, prijo moja, da se pridigneš iz te postelje, pa da nas dve babine spremimo i zajedno u Mramorak odemo. Ti znaš put.
Grozdi se obrve izvijaju, usne se u osmeh razvlače. Skupi snagu da šapne:
- Nada. Lepo ime.
I zakašlje se. Obren skočio da je pridigne, pa kad se Grozda smiri, on nastavi da je drži uza se, kao da se plaši da će je novi napad skoptisati ako je iz ruku ispusti. Ona ga molećivo gleda i bez ijedne izgovorene reči mu je jasno šta taj pogled traži. „Da oprostim, to me moli. Da joj obećam da ću Jeleni oprostiti. Mogu ja njoj sve sad obećati, ako će joj biti lakše. Ama, ne znam da l’ ću to obećanje ispuniti.“ K’o da mu misli pročita, Grozdi suza niz obraz kliznu, pa zažmuri i okrete glavu od Obrena.
Kad isprati Aleksu i Ljubicu, Obren naredi Jefi da mu preobuku spremi, hoće da se uredi malo. Pa se obrija i začešlja, obuče čistu košulju, k’o da na neko slavlje ide i posla Jefu na spavanje. On će celu noć kraj Grozde dežurati. Primače tronožac bliže njene postelje, izvadi britvu i uze neko drvo da delje, da vreme nekako prekrati. Povremeno baci pogled na Grozdu, čini mu se da noćas lakše diše. Prevrće po glavi sećanje na prve godine braka i nasmeši se kad mu iskrsnu neke slike, Bože kakva je bila! Vitka i prava k’o jasika, bledunjava i ćutljiva, a sama vatra joj nije bila ravna. Ali slomiše je ona deca što ih posahranjiva. Ono malo radosti što im Jelena donese svojim rođenjem, istopi se k’o sneg na jugovini kad ih izbruka i ode za Milanka. Tad se i Grozda u led okova, nije više dala Obrenu ni blizu da joj priđe. „Mislila da će me time naterati da oprostim. E, luda žena! Pa ja sam nalazio što mi treba gde god sam na put iš’o. Da l’ je ikad posumnjala?“ Pogleda u usnulu Grozdu, kao da proverava koliko zna, pa odmahnu glavom: „Ma jok! A ko će znati šta joj se po glavi motalo!“ Učini mu se da je nešto čuo, pa se umiri. Grozda otvorila oči i gleda ga sasvim jasno. Na trenutak mu se učini da će nešto reći, ali ona samo uzdahnu i glava joj klonu na jednu stranu.
Do jutra je sedeo pored njene postelje, nemoćan da se pomeri, tupo gledao u Grozdino nepomično telo i pokušavao da nađe neki osećaj, misao, bilo šta što bi ga iz te utrnulosti pokrenulo. Ne ču kad je Jefa ušla i zbunjeno je pogleda kad mu reče da sačeka napolju, dok ona Grozdu ne spremi. „Šta je sprema? Nek je ne dira“, pomisli, ali je posluša bez reči, ustade sa tronošca i tiho izađe iz kuće. Produži do obora, k’o i svakog jutra, pa mu tek tada sevnu misao kao nož: „Ja joj ne obećah što je tražila.“ K’o da mu neko rascepi grudi, kandžama ga za srce zgrabi i iz njega istisnu svu snagu, Obren zadrhta, pa poče da guta vazduh. A kad mu se dah ujednači i bol malo popusti, u jednom jedinom trenutku sagleda ceo svoj život. Strese se od praznine koja mu se mračno isceri, pa glasno zavapi: „Šta uradih od nje i sebe?“ Odnekud mu iz sećanja iskrsnu onaj trenutak kad je s Jelenom na Oštriku pogled ukrstio. Osuši mu se grlo i znoj ga obli od pomisli: „Bože, koliko će me sad mrzeti!“ Spusti se na gomilu snega pokraj staze i glavu zaroni među ruke. Oseti kako mu se gorčina neka penje uz grlo, skupi se u nepcima i zapeče ga u oku, pa mu se teška suza otkide. Za njom još jedna, stidljivo kliznu niz Obrenov obraz i zapeče ga na bradi. Pusti je da se osuši, pa umorno ustade i krete ka kući.
Kad ga Jefa upita hoće li Jeleni javljati, on smače ramenima i umorno joj odgovori:
- Šta ćeš joj javljati? Još iz babina nije izašla. Sve i da ’oće, ne može po ovom kijametu dolaziti.
- Ja bi’ joj javila, mater joj je...
- Rek’o sam.
Sahraniše Grozdu na groblju više puta, par stotina metara od kuće. S proleća Obren dovede jednog kamenoresca da joj spomenik iskleše i odmah naruči za sebe i Jefu. A tuga ga skolila, iz dana u dan raste i nigde joj umaći ne može. Luta po imanju, ide u lov k’o i pre, nekad svrati do kafane, ali nigde mira nema. Najteže mu da se u kući skrasi. Ćute on i Jefa povazdan, sklanjaju se jedno od drugog i prozbore po koju samo ako se oko kakvog posla dogovaraju, pa opet utonu u tišinu. Uveče Jefa uzme pletivo u ruke i sedne blizu lampe, a Obren tronožac šporetu privuče, zavije duvan i zamišljeno odbija kolutove dima. Kad fitilj u lampi dogori, Jefa ode u svoju sobu, a Obren se tu u kuhinji izvali na krevet obučen. Muči se da zaspi do pola noći, prevrće, ustaje iz kreveta i opet vraća. Ne može ni Grozdu, a ni Jelenu iz misli istisnuti.

Sutradan poraniše svo četvoro da Jelenu obiđu. Rano je za posete, ali se doktor smilova kad ču koliki su put Grozda i Aleksa prešli da je vide.
- Samo par minuta, slaba je još. Nemojte je zamarati i izbegavajte razgovor koji bi je uznemirio.
- A šta je njoj, doktore?
- Eh, šta joj je? Medicina nije svemoguća, na mnoga pitanja još nismo našli odgovore. Nije isključeno da je promena sredine i načina ishrane izazvala pad imuniteta. Malokrvna je, podložna raznim virusnim infekcijama, a uz sve to psihički labilna. Što bi vi seljaci rekli – predala se. Potreban joj je jak motiv da mobiliše snage i krene putem oporavka.
Grozda ga sluša, a ništa ne razume, sem onog promena sredine. „Ma znala sam ja da im ne valja pos’o što se u tu kolonizaciju upustiše. Al’ nemaš ti to kome govoriti. Da je Obren bio drukčiji ne bi nas ovaj jad zadesio.“ Ustručava se da pita, pa se ipak osmeli:
- A da mi nju vratimo pod Ožalj? Je l’ bi pomoglo?
Svi se trgoše, a Milanka k’o da neko hladnom vodom poli. Savio glavu, da može u zemlju bi od muke propao. Strepio je da će mu to nabiti na nos i ždrao se, uh kako se ždrao. Da može vreme da vrati unazad – ne bi ni pomislio na selidbu u Banat. Al’ ne može, sad ne može ni napred ni nazad.
Doktor ih sve jednim pogledom obuhvati, pa reče:
- Ne verujem. Možda kasnije, kad dovoljno ojača. Sad bi je takvo putovanje ubilo. Hajdete sad do nje, ali samo desetak minuta.
Otvori vrata bolesničke sobe, pa stade kraj njih i pokaza na jedan krevet. Grozda prva priđe, pogleda u krevet, pa ustuknu, k’o da je duha videla. Okrenu se zbunjeno doktoru, taman zaustila da kaže: „Nije ovo Jelena“, kad ga vide kako klima glavom.
- Rekao sam vam da je slaba.
Izmršavelo telo utonulo u bolesničku postelju, do vrata pokriveno poderanim ćebetom. Na bledom, usnulom licu, ispod istanjene kože, svaka koščica se ocrtala, a u tamne kolutove oči joj upale. I u snu kao da se mršti i usne u liniju stiska. Ni traga one lepote i putenosti, onog sjaja kojim je zračila i uzdahe čežnje, ali i zavisti mamila. Grozda joj skloni jedan pramen kose sa čela, pomilova je po upalom obrazu, pa joj nežno spusti ruku na rame, kao da se plaši da bi je jačim stiskom mogla polomiti. Tiho prošaputa:
- Jelena! Jelena, ćeri moja. Probudi se! Jelena, probudi se, ćero!
Jeleni se bora između obrva namreška, zatim lagano otvori oči, zatrepta malo, pa joj se neki titraj u uglu usana pojavi.
- Jelena, ja sam. Pogledaj me!
- Majko... Ti ...
- Ja. Tu sam, došla sam...
- Majko...
- Tu ti je i Đorđe. Joooj, koliki je porast’o, ne bi’ ti ga poznala da sam ga đegod na ulici srela. I Aleksa je doš’o, i Milanko, svi smo tu.
- Đorđe...
- Dođi, Đorđe, bliže! Priđi majci, pile moje.
Đorđe oklevajući priđe, pođe rukom da dodirne Jelenu, pa je brzo povuče i sakrije iza leđa. Bradu na grudi spustio, postiđen užasom koji ga je preplavio, kad majku tako izbliza vide. Čini mu se da je lepša bila dok je kroz prozor doziv’o. K’o da se istopila za ovih mesev dana u bolnici. Ona ga tužno gleda, htela bi pogled da mu uhvati, a suza joj niz obraz klizi.
- Đorđe... Okreni se.
- Priđi joj slobodno, šta si se uplašio?
- Majko... Kad si...
I ne čuše šta je hteo da pita, kad doktor zagalami:
- Dosta je bilo, rekao sam samo deset minuta. Ajte sad, ne zamarajte je!
- Neka nas, doktore, još koji tren. Pusti nas, jadan, još samo malo!
- Drugi put, ne može više danas. I ovo je bilo previše.
- Dobro, doktore. Neka, Jelena, poslušaj ga. Doći ću ja opet, ništa se ne brini.
Grozda zagrli Đorđa i očima pokaza Aleksi da krene s njima iz sobe. Milanko ostade, k’o da okleva, pogleda uprtog u pod. Sačeka jedan tren da ono troje malo odmaknu, pa priđe Jeleni. Ona zaklopila oči, k’o da zaspa, a čuje ga, oseća njegovo drhtanje i nemirni dah.
- Jelena, ja... Khm, khm. Ja ne mogu dalje... Bez tebe ne mogu. Živim nekako, a k’o da sam umro. Ako ti... Ako će ti biti lakše, da se vratimo mi? U Bučje?
Čula ga je, zna Milanko da ga je čula. Vidi joj grč kojim je vilice stisla. I drhti joj brada, čini se zaplakaće. „Što me ne pogleda? Samo da oči otvori, da vidim ljuti li se još na mene.“
- Nismo ni trebali dolaziti. Da sam znao da ćeš to ’vako podneti, ne bi ’noliki put potezali. Ja sam ... mislio sam da ćeš ovde biti sretnija. To sam hteo. Račun’o sam, ovde ćemo lakše živeti, Đorđe može u školu ići, kuću smo dobru dobili... Svići ćemo se na ljude, ni u Bučju nismo po komšiluku ’odali. Nije mi loš pos’o, mislio sam i onu njivu što dobismo, ’šenicom zasijati, ove jeseni. Moglo bi nam preteći. Čujem da će nam neku parcelu šume dodeliti, da ogrev spremimo za zimu. Moglo bi se ovde lepo živeti, ali ako ti kažeš... Mene nije sramota da se u Bučje vratim. Što? Tol’ki su se vratili, nijesu se mogli na Banat privići. Vratićemo se i mi, možemo kod Alekse za prvo vreme, sam mi je noćas to predložio. Ako ti... ostaneš ’vaka, ni meni života nema. Šta će mi?
Njoj kapci zadrhtaše i usnama miče, nešto bi da mu kaže, ali joj glas zamro, nikako iz grla da se otkine. Milanko se napeo da joj odgovor sa usana pročita, ućutao i dah zadržava.... Čeka tu jednu reč, pokret glavom, znak neki od nje. „Samo nek prozbori, na rukama ću je u Bučje odneti.“
- Kaži nešto, Jelena. Jednu reč prozbori sa mnom, samo jednu reč. Nemoj me više ćutanjem ubijati!
Jelena ga pogleda umorno, pa prošaputa:
- Ostajemo.
- Ostajemo?
U njemu se nešto otkide, k’o da mu neka struna u grudima puče, zatreperi sav od te jedne reči koja Jeleni sa usana skliznu. Vrisnuo bi od olakšanja, zgrabio je u naručje i odneo iz te bezlične sobe... Samo joj spusti poljubac na čelo i šapnu:
- Dobro je. Videćeš, biće dobro...

Nedelju dana je Đorđe pokušavao da uhvati neki trenutak nasamo sa Aleksom. Hoće nešto da ga pita, a nit zna kako da počne, nit bi hteo da to ko čuje. A Aleksa, k’o za inat, po ceo dan negde s Milankom. Jedan dan ode do njiva, da vidi je l’ kukuruz stig’o za branje, drugi dan po šumi merači drva za seču i procenjuje koju bi parcelu valjalo uzeti, kad ih budu kolonistima delili. Za nedelju dana upoznao i selo i okolinu – ma sviđa se njemu ovde, vredan čovek bi se lepo mogao u Banatu okućiti. Zemlja rodna, naopako da poseješ, niklo bi. A svašta i gaje, brate, ne bi verovao da rođenim očima nije gledao. Ajd’ kukuruz, ’šenicu, ječam i raž, al’ vide i suncokret, pa se baš iznenadi kad mu pokazaše kako iz njega ulje cede. Kupov’o je ulje, nekad u Pljevljima, ali to je od maslina ceđeno. Uzim’o bi po jednu bocu, samo da imaju što u kandilo sipati, toliko je skupo, vazda, bilo. Ni palo mu na pamet ne bi da neko na tome može hranu gotoviti, a još manje da ga iz semena može cediti. A onaj komšija Dorijel ima i presu, pa mu ceo jedan dan pokaziv’o kako se to radi. Svidelo se to Aleksi, pa uveče reče Milanku:
- Onaj tvoj komšija, Dorijel? Čestit neki čovek, rek’o bih. Ima se od njega što pametno čuti.
- Otkud ti njega znaš?
- Doveo nas do tvoje kuće kad smo dolazili... Danas ga sretoh u onim njivama u Mramoračkom ataru, tako reče da ih zovete. Kad se u šumu pođe, na tu stranu.
- Aha. A ono prema stanici je Deliblatski, na ovu drugu stranu Dolovački, a dole ispod govedarstva Bavaniški atar. A Stankov do ti je ona dolina sa potokom, tamo između ona dva brežuljka sa vinogradima. A gde srete Dorijela?
- Ja taman otkinuo jednu glavu suncokreta i zagledam je, kad on s konjima naiđe i ponudi se da me poveze. Usput mi pokaza gde je tvoja njiva, nije ti loš onaj kukuruz. Skoro će za berbu stići.
- Ja mislio da to odmah predam zadruzi, nit ga imam kako prevući, nit znam koga u mobu za branje da zovem.
- A što bi sve predav’o? Ostavi malo za svoju kuću, mog’o bi neko svinjče odgajiti, malo peradi, nek’ imaš nešto živo u avliji. Videh kod one bare jato gusaka, neka đeca ih čuvaju. Ona perina i jastuci su guščjim perjem napunjeni. Rascepila Grozda jedan ćošak jutros da vidi šta ima unutra, kad je tako lagano. Nego, poslušaj ti mene. Obraćemo kukuruz nas trojica, a ti pitaj Dorijela da ti prevuče konjima. Odužićemo mu se kad on bude brao.
- Pa da vidiš... Samo kad bi prist’o.
- Pa pitaj ga, neće ti kruna s glave pasti.
Milanko se nasmeja, baš ga Aleksa oraspoloži. Sutra će ranije s posla, pa bi mogli ambar i kočine ispod njega popraviti. Pa da vidi kako bi neko prase nabavio, nek ima nešto u avliji kad Jelena dođe. „Ma samo da mi se ona vrati kući, pa polako... Sve ćemo nas dvoje steći!“ Taman zinu da kaže nešto, kad vide kako se Aleksa i Đorđe oblače i prema vratima kretoše.
- Gde ćete vas dvojica u ovo doba?
- Imamo mi neka svoja posla. Lezi, Grozdo, baš se naradi ceo dan. A i ti bi mog’o, valja ti poraniti.
Vidi Aleksa da Đorđe oko njega danima okleva i sluti šta ga muči. Večeras ga gleda, pa mu nešto bi žao deteta - skupio se na sanduku za drva i ućutao. Čim odmakoše malo od kuće, Aleksa prvi poče:
- Šta si ’teo da me pitaš?
- Ja... Otkud znaš da sam hteo?
- Pa gledam te kako vrebaš da nasamo ostanemo. Ajde kaži.
- Đede, ja... Što baba Grozda nikad nije dolazila kod nas?
- Kako nije? Jeste bila jednom, zar se ne sećaš?
- Jok ja. A što majka nikad nije pomenula ni nju ni svog oca? Ja sam je jednom pit’o ima li ona oca i majku, gde oni žive. Ona se samo zaplakala i ja je više nisam hteo sekirati. Što, đede, oni moju majku ne vole?
- Kako je ne vole, Bog s tobom? Pa zar bi Grozda sad došla da je ne voli? Nego... Kako bi ja to tebi objasnio? Kad si još mali, sinko, pa ne razumiješ te stvari.
- Ja mislim da su oni na nju ljuti što se udala za Milanka. Eto... A znaš i ja sam ljut na oca...
- Eto ti sad! A što ti?
- Što nas je natero da se ’vamo doselimo. Meni je lepše u Bučju bilo.
- Čekaj, stani malo. Nije on vas na loše doveo. A šta ti fali ovde? Vidi kako je lepo selo, ovoliko sveta nema ni na Oštriku za Ilindan! I sve ravno, lepa vam i kuća i oko kuće... U školu ideš, kud ćeš bolje?
- Ih svet? Tebe nema, đede, ni baba Ljubice, ni tetka Slavke, ni stričeva... Nikog od našijeh nema. A i majka se razboljela, eto što. Da smo ostali ona ne bi...
- Čekaj malo, Đorđe! Majka se razboljela što joj je tako od Boga pisano. Ženska posla, moj sinko, one su ti čudna stvorenja. Nit misle, nit rade k’o mi muški. Eh, ko će ženu razumeti? A vid’o si da joj je bolje. Ozdraviće ona, siguran sam. Kad dođe kući svima će laknuti, videćeš. A nemoj se ljutiti na oca, teško mu je i bez toga. Gledam ga, da može, sam bi sebe pojeo od muke.
- On samo ćuti. I majka. Nisu dve reči progovorili otkad smo se doselili.
- Sad će progovoriti, siguran sam. Nego ti gledaj šta ćeš sa školom. To nek ti bude briga, pusti odrasle da se sami kobeljaju kako znaju i umiju.
- Ih, škola! Meni se u školu ne ide. Ja bi radije s tobom po njivama.
- A to je tebi, a? Pa što mi obilaziš, što ne kažeš odma’ šta te muči? E, bogami, tu ti spasa nema! U školu moraš, htio – ne htio, i ja ti tu ne mogu pomoći! Nego, ajmo i mi na spavanje, kasno je.
- Đede, samo još nešto?
- Ajde, udri!
- A kad ja porastem, mogu li doći kod tebe u Bučje? Da živim tamo?
- Eh, ludo moja, dok ti porasteš... Ko zna đe će tebe put odvesti? A kod mene uvek možeš doći, upamti! Vaša kuća i livada oko nje te čekaju.
Gledaju se ozbiljno, k'o da dogovor sklopiše, pa Đorđe klimnu glavom i nasmeši se.
- Ajmo, sad, a?
- Ajdemo, đede. Je l' čuješ džukele kako zavijaju? Puno ih je selo..
Tiho uđoše u kuću da Grozdu ne probude. Ona se sklupčala na otomanu u kuhinji i jednu ponjavu preko nogu bacila, a neće joj san na oči, otkad su došli nije ljudski zaspala. Prevrće se po čitavu noć, osluškuje lavež pasa iz komšijskih avlija, a sve jedno misli – kad će opet Jelenu videti. Da može, sad bi peške do one bolnice otišla, ama čeka da Milanko neki slobodan dan ugrabi, pa da zajedno odu. A otegla joj se ova nedelja, ne zna kud bi od dosade udarila. Preprala je i raspremila sve po kući, a nije bog zna šta ni bilo da se uradi. Skuva nešto za ovu trojicu i umesi hleb, počisti lišće po avliji i nema joj druge nego da uzme šamlicu i sedne pred kuću, baš k’o one meštanke preko ulice što iznesu hekleraj i po vasceli dan ćućore među sobom. Malo se utišaju kad ko sokakom naiđe, promrmljaju mu „Bune dzoa“ i isprate ga pogledom dok se ne odmakne dovoljno da ih ne čuje, pa približe glave jedna drugoj i nešto šapuću. Klimaju glavom i povremeno uzviknu: “Ju, ju, primaj Boga“, pa se opet udube u rad, a sve pogledaju na Grozdu kako dokono sedi pred kućom. A njoj nešto neprijatno, pa se brže skloni i vrati se u avliju, ama ne zna kud će sa sobom. Da se setila da ponese neko pletivo, brže bi joj vreme prolazilo. Dan nekako i preturi , ali pusta noć.... Kad se umori od prevrtanja po neudobnom otomanu, ogrne prsluk i izađe na verandu, pa pogleda u bledunjave zvezde i trgne se „Bože, kako su kod nas krupne i sjajne, ovde k’o da ih je neko ispr’o! Eh, šta li ono dvoje rade? Ostade Jefa uvređena što je ne pozvah da sa mnom krene, a i Obren se zagulio, da mi je samo da ga vidim kako se mota po kući! Zainatio se da ne traži od Jefe ni leba ni vode, a i ona bandoglava, neće da ga ponudi. E da vidim ko će prvi da popusti i dokle će ovaj put da ljutuju.“
Kako bi se začudila da je mogla u svoju kuću da proviri! Obren seo na basamak, zavija duvan i kresivo po džepovima traži, a Jefa ogrnula ponjavu, pa više njega stoji. On se pravi da je ne vidi, ali se trže kad ču šta ga pita.
- Jesi ti nešto čuo, pa ne možeš da spavaš?
- Šta?
- Pa nešto... Otud, iz Banata?
- Jok ja. Kako ću čuti?
- Šta ja znam? Reko’ iš’o si do Aleksinih, pa su ti nešto natuknuli...
- Misliš da nije...? Ma jok, šta lupetaš? Da je to, javili bi.
- E jes, vala. A ja nešto mislim, ma izdržaće ona. Od naše je sorte...
Obren zaklima glavom, kao da sam sebi nešto potvrđuje, pa otpljunu i nasloni se na dovratak. Otpuhuje kolutove dima i ćuti. Kad mu dogore cigara, ugasi je pored sebe, pa se okrete i iznenadi kad vide da Jefa još više njega stoji:
- Šta radiš tu, đav’le? Ajde leži, nećeš celu noć kraj mene dežurati!
- Huuuuuj, ne spava mi se. Neće mi san na oči, samo na nju mislim.
- E to će joj pomoći.
Podsmehnu joj se i ode u vajat, a ona se spusti na ono mesto gde je Obren do malopre sedeo i zagleda se negde preko šljivika. Opet će zoru na tom pragu dočekati. Bože, koliko joj puta iste misli glavom promiču, koliko se puta za jezik ujela što je onda Jelenu odala! Da je slutila na šta će to izići, radije bi ga iščupala i paščadima bacila. „Samo da Jelena ozdravi, molim te Gospode, zdravlja joj daj.“
Ima li molitva moć? Može li kome zdravlje doneti? Izgleda. Jelena se lagano u život povrati. Kad su joj u nedelju došli u posetu, zatekoše je budnu. Nema snage na Grozdin pozdrav da odgovori, jedva malo ruku pomeri da Đorđa po kosi pomiluje, ali joj nešto zaiskri u oku kad ih ugleda na vratima sobe. I brzo zgasnu kad shvati da Milanka nema. Ih, ne promače to Grozdi, pa joj nešto milo:
- On otišao da nađe doktora i upita ga kad će te kući pustiti. Aleksa ostade u selu, kaže dosta nas je, da te ne zamaramo. Ja, vala, nisam mogla iščekati da ti dođemo, a i ovo pile se unervozilo, pa ocu mozak probi. Svaki dan isto pita: „Kad ćemo kod majke?“
Milanko se unervozio, a doktor okleva sa odgovorom, prevrće neke papire, pa skine naočare i dugo ih briše, namesti, pa opet u one papire gleda.
- Nisam siguran da bi bilo pametno sad da je otpustim. Tek je počeo oporavak, još je slaba. Uostalom, šta ćete ako joj pozli? Dok je dovedete do bolnice može biti kasno.
- Jes vala, tek je prevagnula na ovu stranu.
- Neka je još nedelju dana, pa ćemo videti.
- Treba li joj štogod, doktore?
- Samo strpljenja, i vama i njoj.
Sluša ga Milanko, a misli: „Ama, lako je njemu da odlaže od nedelje do nedelje i da priča o strpljenju! Pitao bi ga da je njegova žena toliko dugo bolesna – šta je strpljenje.“ Nema mu druge nego da čeka, a nešto se ponadao da će je baš tog dana odvesti kući. Proviri u sobu, pa kad vide Jelenu nešto ga preplavi, na rukama bi je kući odneo. Lagano joj se približi i mangupski namignu Đorđu.
- Jesi li se pohvalio majci?
- Nisam joj ništa rekao.
- Sin ti u školi dobar. Hvali ga učitelj da je bistar, samo ne zna da ga baba svako jutro moli da iz kreveta ustane.
- Pa kad arlija s Aleksom do po’ noći!
- Ih, sad mu Aleksa kriv! Jok vala, nego mu lepše da kočijaši, no stolicu da zagreje.
Jelena gleda čas jednog pa drugog, pa se malo osmehnu i tiho prozbori:
- Moraš u školu.
- Nego šta, ima da ide, pa sve da peva! Ih, što mene nisu terali, nego ostadoh slepac kod očiju. Da me nije sramota i ja bi’ se upis’o. Jesi čuo majku?
- Pa upiši se, ko ti brani? Ja je ne volim i ubij me.
- Zavolećeš! Pazi šta sam ti rek’o?
- Zavolećeš, sine. A ti ga ne grdi, polako s njim.
Milanko je samo pogleda, malo falilo da joj odgovori:„Ma polako sam ja i s tobom i s njim, a nije mi to baš na dobro izašlo.“ Ali se suzdrža, neće da joj kvari ovaj dan. Milo mu što je Jeleni bolje, a i Đorđe se pored majke osilio, jasno mu je. „Strpi se, Milanko, još malo. Samo da ona još malo ojača, drukčiju ćemo priču započeti.“