Stranputica

Milanko ponovo pročita Aleksin telegram, pa ga bez reči pruži Jeleni. „Našao ga kod Obrena. Dolazimo za dva dana.“ Ona stisnu papir na grudi, zaklopi oči da se zahvali Bogu, pa molećivo pogleda u Milanka.
- Samo kad je živ, prošaputa.
On zaklima glavom, ali nekako preteći.
- Nek je živ i zdrav, hvala Bogu da je tako. A što ovoliki svet samo o nama priča? Misliš li ti kako ćemo ovaj narod u oči pogledati?
Jelena slegnu ramenima, k’o da joj nije važno. I nije, ništa joj više nije važno. Sva sekiracija, strah, neprospavane noći joj grunuše suzama, a mogla bi zapevati sad kad zna da joj je dete na sigurnom. A onda joj dođe do svesti gde je Đorđe, pa opet uze onaj telegram. Razrogači oči i zbunjeno pita Milanka:
- Kod Obrena!... Otkud on tamo?
Njemu usne pomodrele, pocrneo ispod očiju, a u licu kapi krvi nema. Gleda je, klima glavom, nešto presabira, pa poče najpre tiho, kao da se poslednjom snagom savlađuje:
- Otkud? Otkud on kod Obrena? Ti mene pitaš otkud tvoj sin kod tvog oca? Ti? Sve si to ti zamesila, misliš da sam ja slep kod očiju? ’Oćeš da ti kažem otkud? Je l’ hoćeš?
Jelena se skupi i uvuče glavu u ramena, a njega to još više razbesne. Zgrabi je za ramena unoseći joj se u lice:
- Otud što svraka ne može da ispili goluba! Otud što mu je krv, ista je to sorta! Gde će bežati, nego kod svoga. Nije on budala, zna dobro da bi ga Aleksa... Ma, šta ja tu Aleksa, k’o da je on bolji? On ga je na ovo i navratio. Ništa mene više ne čudi, ni Đorđe, ni Obren, ni Aleksa. Ni ti me više ne čudiš. Svi ste vi isti! Samo se svojoj ludoj glavi čudim. Kako sam mogao ’voliko trpeti? Aaaaahhhhhhhh, Milanko, slepče! To sam ja, slepac kod očiju.
Pečati mu crveni po licu izbili, vratne žile iskočile, očima ucaklio... Zmija da ga ujede, otrovala bi se, koliko se čemera u njemu nakupilo. Odgurnu Jelenu, kao kakvu bezvrednu vreću, okrenu se i pođe preko avlije... Raširi ruke i u nebo zavapi:
- Što me ne ubi onog dana kad me iz matere izvukoše? Što pusti da me gazi ološ, ološ pritvorni! Što pusti da me rođeno pseto za srce ujede?
Hvata se za glavu i sipa, sipa iz njega kao da je sve ustave poobaralo. I ne misli da stane. Kako zatvori usta, novi talas besa ga poduhvati, seti se svega što ga je zabolelo, svake uvrede i ružne reči, svakog popreko pogleda. Seti se kako je nekad molio ovu ženu da ga ne bruka, kako se nadao, čeznuo, radovao se njenoj nežnosti. Pa ga i to razbesne, jer mu pade na pamet da je i to s nekim pritvornim ciljem radila. Gleda je pokunjenu, posivelu od straha, od uvreda koje joj sasu u lice. I ne bi mu je ni malo žao.
- A ti? Ti si sve zakuvala! Ne bio ja Milanko, ako ti nisi sve vreme s Obrenom u dosluhu bila! Ti si Đorđa na put otpremila, ti. Otkud mu pare, govori otkud mu pare?
Jelena samo smače ramenima i na ivici suza procedi:
- Ne znam.
- Ne znaš, a? Ne znaš? E pa ja znam. Ti si mu ih dala. Ti! Kako bi on do tamo dospio bez dinara? Kako, ajde reci – kako?
- Nisam mu ništa dala. Nisam ni slutila...
Ona pomisli da će je udariti, pa zaćuta i izvi se u stranu, krijući glavu ramenom. Milanko je uhvati za bradu i unese joj se u lice. Zaškrguta zubima:
- Kako ti samo nije palo na tu ludu pamet što mu se moglo desiti? Mogli smo ga danas mrtvog dočekati... Jesi li na to ijednom pomislila dok si ga na mene huškala?
Da je udario, lakše bi joj bilo nego što joj to u obraz sasu. Samo je o tome i misila, da Đorđe negde mrtav u jendeku leži. Samo je taj strah i držao na nogama dok je potera za njim trajala. Strah majke. „Zar mi može tako što reći? Da sam ja sina protiv oca okrenula? Ja? A što ga on onako krvnički udari? Da l’ se ijednom zapita koliko je sam kriv što do ovoga dođe?“ Uzdrhta od neke ogorčenosti koja joj grudi ispuni. Nozdrve joj se raširile, ubledele usne drhte i krive se, jedva kroz njih istisnu :
- Jesi li ti pomislio koliko si i sam kriv?
Pa mu prkosno okrenu leđa. Milanku udari krv u glavu, ščepa je za ramena i okrenu je licem prema sebi.
- Nikad više, jesi li me čula, nikad više da mi nisi okrenula leđa!
Bez reči uđe u kuću i spakova se za put. Bez reči izađe na kapiju. Dole, niz ulicu, ugleda grupu ljudi i pomisli kako da ih izbegne. Al’ nema kud, već ga zaustaviše da pitaju ima li kakvih vesti o Đorđu. On samo procedi: „Nađosmo ga“ i produži prema železničkoj stanici. Učini mu se da je celo selo izašlo na ulicu, stoje ispred kuća, sašaptavaju se i čekaju da naiđe dovoljno blizu da bi ga upitali: „Nađoste li ga?“ Dođe mu da potrči, da se sakrije od tih ispitivačkih pogleda, od prekora koji čuje u zabrinutim glasovima, od sašaptavanja koje mu za leđima ostade. U mozak mu se to sašaptavanje zariva, u ludilo ga tera, u besmisao mu čitav dotadašnji život pretvori. „Ceo život se od sašaptavanja sklanjam, od sumnji, od zlih jezika... Iz Bučja me otera šapat, podgurkivanje u pola glasa izrečena sumnja da ima tu nešto... Nešto... Šta? Šta ima? Šta mi ovaj prokleti život ovako zapetljava? Šta me tera da bežim, da se sklanjam, da se u mišju rupu zavlačim?“ U trenutku shvati da je čitav život proveo u nekom začaranom krugu nagoveštaja i prećutkivanja, u značajnim komšijskim pogledima, u izvijanju obrva i sleganju ramenima. Još kao dete je osetio tu lepljivu pritvornost, taj nemušti jezik ljudi koji nešto naslućuju, ali nemaju kuraži da mu otvoreno kažu šta. „Šta kriju od mene? Šta?“
Nikad nije uspeo ni jasan odgovor o svom poreklu dobiti. Kad god bi upitao Aleksu ili Ljubicu: „Čiji sam ja? Oklen sam?“ odgovarali su mu pitanjem: „Šta te je spopalo? Pušti to, nikakve vajde od toga nemaš!“ I on je puštao, strahujući da će ih daljim ispitivanjem povrediti, da će pomisliti da je nezahvalan. A želeo je, Bože kako je želeo da sazna čiji je. Odavno je shvatio da ona priča kako ga je Aleksa kraj mrtve majke našao, kako ga je uprtio na leđa i svojoj kući doneo ima i neku pozadinu. Znao je da nije rodom iz Bučja, da mu je otac negde u Albaniji poginuo. Šuškalo po Bučju da je u nekom srodstvu sa Aleksom, drugi su tvrdili da je Ljubicin sestrić, ali su ovo dvoje ćutke prelazili preko tih nagoveštaja, jasno stavljajući do znanja da o tome ne žele da pričaju. Jedno vreme se pominjalo i neko imanje u Kaluđerovićima, koje je Aleksa prodao i od tih para silne livade i šume po Bučju kupio. Šaputalo se da je to Milankova očevina, nagađalo da neke stvari nisu čiste, ali niko nije pouzdano znao ni čije je imanje, ni kome je prodato. A selo se podelilo - jedni su pljuvali po Aleksinoj gramzivosti i kleli ga što je od đeteta oteo, a drugi ga pravdali govoreći: „Što bi se odric’o imanja i prepušt’o ga drugom? Đe je bila Milankova svojta kad je valjalo to dijete prihvatiti i odgajiti?“ A Milanko je ćutao, strepeći da Aleksu kakvim pitanjem ne uvredi. Sklanjao se od seoskih tračeva i izbegavao da ostaje nasamo sa pojedinim komšijama, jer su ga svojim nagoveštajima u teskobu uvlačili. Da mu je ko i otvoreno rekao: „Slušaj, Milanko! Aleksa ti je oteo imanje i debelo ti naplatio što te je pod svoj krov primio“, ništa se ne bi promenilo. Jer je Milanko Aleksi verovao i u njega k’o u Boga gledao. „Ne bi ja im’o obraza da pljunem Aleksino dobro...“ Hiljadu puta je tu misoa kroz glavu prometnuo.
A onda, kad mu je Aleksa ponudio da ga Jelenom oženi, neki žalac sumnje je Milanka liznuo. Umesto odgovora, pitao je:
- Što bi Obren svoju šćer za slugu dao?
- Ti nijesi sluga, ljutnuo se Aleksa i prostrelio ga pogledom.
- Zar smo te ikad k’o slugu gledali?
„Nisu. Nisu nikad“, pomisli Milanko. „Nisu me od svoje dece odvajali, ne mogu dušu da grešim.“ I odmah mu je Aleksa napravio kuću, tik do svoje. Da mu pokaže koliko ga od sinova svojih ne odvaja. Ali ona sumnja je ostala, hranila se šuškanjem, komšijskim podbadanjem: „Dade ti gazda kućerak, sad ste kvit!“ Nemušti jezik podgurkivanja i podsmešljivih pogleda ga je od ljudi odvajao. Sklanjao se Milanko, strepeo da će mu neko otvoreno reći ono što odavno zna – da je sluga. Neka slaba nada da će svoj čovek i domaćin ženidbom postati mu se raplinula prve bračne noći, kad ga je Jelena odbila. „Sluga sam, ništa drugo nego sluga. I ona me takvim vidi.“ A onda se neki bunt u njemu začeo, suzbijani bes što je na tu ženidbu pristao i ogorčenost na Aleksu je iz njega provalila. Još tada je hteo da ode, negde daleko gde ga niko ne zna. Ali nije imao snage, ne još. A i nije znao šta bi s Jelenom. Da je vrati Obrenu? Kako? Da je ostavi u toj kući koju mu je Aleksa napravio da mu oči zamaže? Ni to nije dolazilo u obzir. Žao mu je bilo Jelene, k’o što je i sebe žalio, jer je slutio da su oboje žrtve. Žrtve nečije nepoštene igre. Čekao je. Čekao da i Jelena to shvati ili da mu prekipi, jer nije se dovoljno besa u njemu skupilo. Prekipelo mu je onda na Oštriku, kad ga je Obren otvoreno pitao šta čeka, što se sa Jelenom ne doseljava u Goleša. Pred svim onim ljudima, pred Aleksom! Milanka crvenilo oblilo, pa se izbečio na Obrena i prosiktao:
- Da se prizetim? Da ti sluga budem, to hoćeš?
Obren mu prezrivo odgovorio:
- Ne, ja hoću da mi unuci tuđe sluge ne budu.
Milanku se od tih reči ona šatra oko glave okrenula, pa zakoluta očima i nasrnu na Obrena. Da se Aleksa nije umešao, krv bi legla na tom saboru. Kad ih razdvojiše, Obren krenu ka izlazu i dobaci preko ramena:
- Slepac si, Milanko, slepac kod očiju, al’ neka si. Ja sam s tobom za sva vremena zvršio. Nit’ mi dolazi, niti ću vam doći.

„I nije. Ni kad smo mu Đorđev pupčanik poslali!“ Seti se kako je Jelena taj osušeni komadić pupka uvezala modrim koncem i poslala ga Obrenu. „Nadala se, luda moja, da će ga to smekšati, da će joj oprostiti kad shvati da je dobio unuka!“ Preplavi ga tuga, kad se seti Jeleninog uzaludnog čekanja da se iko od njenih pojavi, da joj na babine dođu. „Kol’ko je suza isplakala, valjda je čemerom dete zadojila...“ Setno se osmehnu, misleći kako se tad privijala uz njega, kako su se oboje nadvijali nad kolevku. „Eh, kako sam je zavolio! A i ona mene...“ Još ne dovrši tu misao, kad oseti kako mu se stiska želudac. Seti se kako je krenuo od kuće. „Šta sam joj ono rek’o? Ufff, gadno je bilo, znam... Hteo sam da je zaboli.... A možda nije ona kriva?... Jeste, kriva je. Što je krila Đorđa... Nije trebala od mene da ga krije... “
Milanko odmahuje glavom, zagledan u musavi prozor voza. Da l’ od umora ili onako, sam od sebe, bes mu se stišao, rasplinuo se ostavljajući prazninu u duši. I neko gađenje.
Promiču pitomi pejzaži, smenjuju se saputnici u kupeu, a on k’o u nekom bunilu, niti ih, vidi nit’ šta čuje. Ravnomerno kloparanje teških točkova ga odvuče u iskidan san. Na tren se trgne, kad se voz zaustavi, ali samo toliko da proveri koja je stanica i, opet, utone u tu lepljivu prazninu. „Obren... Od njega i Alekse sam hteo da se sklonim, a sad im na noge idem!“

Jefa prodžara žaračem po ložištu, ubaci jednu cepanicu i bučno zalupi vratanca starinskog šporeta, pa ostade zagledana u njih. Trže se kad je nepoznati glas s vrata upita: „Đe je onaj?“ Kad progovori, ja se u prvi ma’ zbuni, nepoznat mi čo’ek na vrata banu. On stao u dovratak, ne može mu jasno sagledati lice, a i glas mu zaboravila. Jefa se smete, pomisli’ da traži Obrena i taman zinu da mu kaže: „Zar ga ne srete?“ kad ču’ Obrena đe govori: „Odveo ga Aleksa... Ajd’ uđi, Milanko!“ Njoj se nešto i noge i ruke oduzeše, ma pomać’ se odatle ne može!
Milanko se polako okrenu, celim putem je mislio što će Obrenu reći, a sad mu ništa na pamet ne pada. Zagledaše se jedan u drugog, pa se Obren nasmeja:
- Nijesi se mnogo promenio. A pozn’o sam te čim si ovim puteljkom okrenuo. Znao sam da ćeš doći.
Vidi da Milanko i dalje okleva, pa nastavi nekim usiljeno bezbrižnim glasom:
- Ajde u kuću, da popijemo po jednu. Kad si krenuo na put?
- Juče, procedi Milanko i klimnu Jefi glavom.
- Jesi sam?
Milanko podsmešljivo frknu kroz nos, a Obren nastavi, uvodeći ga u kuću:
- Bogami sam ti se nadao. A šta si se ti, Jefo, zakovala uz taj šporet? Ajde po’itaj, iznesi štogod za jelo.
Sedoše obojica za sto, pa se Obren okrenu da dohvati polić sa kredenca. Klokot rakije koja se uliva u čašice naruši tišinu. Zagledaše se obojica u zlatastu tečnost, a svaki misli odakle početi i šta reći u ovom trenutku. Obren svojom čašom kucnu Milankovu, sačeka da vidi hoće li mu ovaj odgovoriti, pa slegnu ramenima k’o da mu je svejedno i sruči ceo sadržaj u grlo. Odmah dopuni svoju čašicu.
- Jah... Nijesam pametan oklen bi’ počeo.
Pogleda u Milanka, pa nastavi.
- A nijesam ni rad šjetovati. Samo... ja nešto mislim, ništa se na ovom svijetu ne dešava bez razloga...
Izvi jednu obrvu i malo se nakašlja, kao da mu nešto zape u grlu.
- Jah... Ne da onaj o’zgo... Pušti te da činiš po svojoj volji neko vrijeme, gleda te kako se zaplićeš k’o pile u kučine, a ne bi me čudilo da se gro’otom nasmije kad se zarekneš da nećeš ovo il’ ono... Ko veli – mo’š kako ’oćeš, al’ da vidim dokle ćeš!
- Otkud Đorđe kod tebe? - Preseče ga Milanko.
- Eh, otkud? Namestio onaj o’zgo, to ti i govorim. A vala, ako je, treb’o je i ranije preseć.
Milanko načini nestrpljivi pokret, kao da će ustati, pa mu Obren ukratko ispriča gde je i kako sreo Đorđa.
- Pa to sam ti htio reći, znam da mu nije pametno to što je učinio, al’ eto, nešto se dobro iz svega izrodilo.
- Kome dobro, Obrene? Tebi?
- E! Svima nama. Nije se ’nako više moglo... Kraj svog roda, bez roda živjeti...
Utiša se i pogleda u Milanka. Ovaj nervozno odmahuje glavom, stiska nausnicama zube, teškom se mukom uzdržava da ne plane. Pa zabaci glavu i zagleda se u Obrena.
- Nije se više moglo, kažeš? Nije se moglo?... A moglo se ovih sedamnaest godina, a? Šta se sad promenilo, gazda Obrene?
- Slušaj, Milanko! Ti dobro znaš da nijesam ja sam tako odredio. Ja sam tebi nudio još tad...
- Šta si mi nudio? Šta? Da se prizetim?
Preseče ga Milanko i cinično se nasmeja.
- I nisi nudio, nego tražio! Ja još pamtim tvoje reči, Obrene.
- Slušaj, ti si dobro znao iz kakve kuće uzimaš đevojku, a znao si i kakvi su mi planovi!
- Znao sam, Obrene, znao sam. A znao sam i zašto mi je daješ. Kao što si i ti znao. Da nije bilo onako kako jeste, ne bi me pustio na prag da ti privirim! Tebi je o glavu bilo da je s očiju skloniš i bruke se spasiš!
Obrenu udari krv u glavu, zakoluta očima i lupi rukama po stolu. Pridiže se malo i unese Milanku u lice:
- Niko te nije ćerao da je uzimaš! Nijesam ja tebe molio da mi šćer s očiju sklanjaš, Milanko! K’o čoveka sam te ponudio da se u ovu kuću doseliš, da od tebe domaćina napravim! Sve bi ovo bilo vaše! Sve. I ne bi se potucali po bijelom svijetu bez ikog svog! I ne bi danas za sinom dotrčao.
- Da ti sluga budem, to si mi nudio Obrene! Da ti služim i naslednika da ti dam. Za to sam ti ja trebao. E preračunao si se, gazda Obrene!
- Nijesam se ja preračunao, Milanko, no si ti slijep kod očiju! I mnogo toga ne znaš, a ne daš da ti se kaže. Nikad ja šćer za slugu ne bi dao, to da ti bude jasno.
- Kamo sreće da ti je nisam ni iskao! I ne bi’ da sam se ja pit’o, nego me Aleksa na zlo navratio.
Za trenutak ućutaše, zadihani od teških reči koje jedan drugom sasuše u lice. Gledaju se umorno preko stola, svesni da ono najvažnije još nije izrečeno. „Sad nazad nema“, pomisli Obren i nastavi smirenim tonom:
- Na zlo, kažeš, Milanko? S tim zlom si đecu izrodio.
Milanko shvati da je preterao, pa pomirljivo odgovori:
- Znaš ti dobro šta sam ja mislio... Nisam ja jedini o toj ženidbi odlučivao, a ni ti nisi bio u poziciji da ucenjuješ, Obrene!
„On zna!“ sevnu Obrenu kroz glavu i i oseti kako mu se grč iz stomaka penje u grlo, pa se trncima spusti preko ramena u ruke. Zatrepta i otvori usta k’o da zeva, pa stisnu oči i jedva čujno upita:
- Šta ti znaš o ucenjivanju? Rek’o ti je Aleksa?