San preko reda

Ma nije to bio pravi san, više kao neka mora. U stvari, kao nastavak nekog davnog sna, kog sam se u snu setila. Ufff, kuća neka sasvim nemoguća... Stara, od naboja. Otvaram neka vrata zabravljena starinskom kutijastom kvakom i vidim stepenice. Velike, stare drvene stepenice koje vode negde gore, k'o na tavan. Vode u jedno ružno dvorište, ograđeno sa svih strana tom strašnom kućom koju opet sanjam. I nema izlaza iz tog dvorišta. Mislim, nema otvorenog izlaza. A vrata na sve strane, neka oljuštena, neka zabravljena, neka širom otvorena, al' vode u neki mrak. Okrećem se u tom strašnom dvorištu i ne mogu više da se setim kako sam u njega dospela. One stepenice negde nestale.
A želim, panično želim da nađem izlaz. I u trenutku kad to pomislim, iz jednog mračnog prolaza se pojavi visok, mršavi muškarac. Srđan. Onaj Aleksin kum. Nosi neku knjigu pod pazuhom i u trenutku kad zakorači na svetlost izgovara: "Moraš snažno da želiš. Snažno, kapiraš? Samo se snažne želje ispunjavaju."
I nekako se rasplinu, kao da je od magle. Samo ona knjiga ostade pred izlazom.