Stranputica

Đorđe se trže iz sna i zbunjeno zatrepta, pokušavajući da se seti gde je to. Belo okrečena soba, golih zidova, sa dva uska prozora uokvirena tankim vezenim bezom. Ispod njih veliki sanduci, poput onih u kojima Jelena čuva svoje ćilime. Đorđe se naglo uspravi i pogledom potraži odeću koju je sinoć na brzinu svukao i ostavio kraj gvozdenog kreveta sa visokom ogradom. „Nema je... Neko je uzeo... Da nije ona starica noćas ulazila?“ pomisli i od nelagode se strese. „Šta ću sad?... Aaaaaaaj, u šta sam se uvalio? Da sam samo prošao kraj one kafane, sad bih se probudio u Aleksinoj kući!“ Dođe mu da se vrati u krevet i ne ustaje dok mu ne vrate odeću, ali se predomisli kad pomisli na Aleksu. „Samo da stignem do njega, pa makar me uhapsili i vezanog sproveli do kuće!“ Odlučno skoči na pod i trže se kad daske pod njim zaškripaše: „Ih, sad su me čuli“, prekore sebe. Na prstima se primače vratima i odškrinu ih. Istog momenta ga preseče Obrenov uzvik:
- Jesi li se naspavao? Ajde ’vamo, baš sad Jefa postavila doručak!
Đorđe se povuče u sobu i zalupi vrata, postoja malo u nedoumici, pa opet proviri.
- Gde su moje stvari?
- A to? Uzela Jefa da propere. Sve ti štrokavo k’o da si u hajdučiji bio.
- Pa šta da obučem?
- Sad ću ti ja naći preobuku. Mog’o bi nešto Obrenovo obući dok se tvoje ne osuši. Krupan si, jabuko moja, pristajaće ti, videćeš.
Donese mu neke Obrenove čakšire i košulju, sve veliko i nezgrapno, ali Đorđe ćutke prihvati. „Kad sam zadnji put jeo“ upita se kad mu zamirisa pita i izađe za Jefom da se umije ispred kuće. Ona prebacila vezen peškir preko ramena, u jednoj ruci joj sapun, a u drugoj bokal vode. Zapevala bi od radosti što je ovo dočekala. Odnekud izvuče češalj i ogledalo, pa mu pruži i izmače se da ga celog pogleda.
- Lep si, ’rano moja! Baš si lep.
Đorđe joj se malo nasmeši, pa požuri za sto. Gladan je, pojeo bi, čini mu se, i tepsiju, a kamoli onu pitu u njoj! Jefa ga nutka, obigrava oko njega i svaki čas ga pomiluje po kosi ili mu nežno obgrli ramena. Obren je grdi da ga ostavi na miru, šta je navalila k’o osica na njega!
- Pusti ga, Jefo, da jede. Posle ćemo nas dvojica da obiđemo imanje, hoću sve da ti pokažem.
- Ja mislio da ćemo posle kod đeda.
Ono dvoje se samo zgledaše i to Đorđu ne promače. Sumnjičavo ih pogleda, pa se ljutnu:
- Jesi li mu javio da sam ovde?
- Jok. Nijesam stigao.
- Rekao si da ćeš...
- Znam šta sam rekao. Nijesam te htio ostavljati samog. Ne brini, stići ćeš kod Alekse. Samo... prvo nas dvojica treba nešto da obavimo.
- Šta?
- Jedi prvo.
Čim završiše doručak, Obren povede Đorđa da mu pokaže imanje.
- Ovo je mlekar, vidiš. Tamo su ti karlice sa sirom i kajmakom, sve to Jefa pripravlja. Ono je kačara, znaš li šta je to?
- Znam, držiš burad u njoj.
- Kace! Burad držim u magazi. A ’vamo, bliže kuće je vajat. Tamo sam nekad noćivao, kad mi ženetine u kući dojade. Il’ kad se zapijem u kafani, pa kasno dođem kući. Vidiš ono dole, kraj štale? E to je plevara, a ono veće je ambar. Znaš šta je to?
- Aha.
- I sva ova zemlja okolo je moja. Upri prstom u neku livadu dokle ti oko seže – sve je moje!
Zagleda se negde, pa otpljunu i nastavi podsmešljivo:
- Bilo. Sad imam samo ovo okućnice do onih stogova sena, dolje, niza stranu, i onaj cerovik više puta. Še’set ari dobre šume. Bilo deset puta više, nego mi uzeše posle rata. Kažu – dosta si gazdov’o, sad malo mi. A meni, pravo da ti kažem, bilo svejedno. Nije imao ko da nasledi, a račun’o sam – meni i Grozdi dosta i ’voliko. Ionako će jednom sve pripasti državi, kad mi pomremo.
Ućuta naglo i namršti se, k’o da mu bi žao što je pomenuo Grozdu. Đorđe tiho upita gde je ona sahranjena.
- Odvešću te, ako hoćeš. Nije daleko... I ona zadružna zgrada, pred kojom si me zatek’o, nekad beše moja. Taman sam je pred rat završio. Mislio sam tamo da preselim magazu... u prizemlju, znaš! A gore na spratu ja i Grozda da se razbaškarimo. Ovo bi’ ostavio Jefi. A kako sam je opremio, to si treb’o da vidiš! Nove tezge i rafovi, sve od orahovine. Radili mi tesari Crnotravci. I robe sam imao ihaaaaj. Samo kasa me je koštala đavo i po, išao sam u Maribor da je uzmem direktno kod Šela! Eto je u staroj magazi, ako hoćeš pokazaću ti je. Nju sam sakrio da mi je ne uzmu, ko zna, može nekad zatrebati, a? Sad svaki dan posedim pred onom kućom, k’o u svojoj avliji. Teram im inat, znaš.
Đorđe nestrpljivo sleže ramenima: „Je l’ ovo hteo da mi ispriča? Ma šta on mene tu zamajava – imao sam ovo, imao sam ono? Što ne krene kod đeda već jednom!“ Ona vatra u stomaku mu nikako ne prolazi, da može sad bi se zatrčao niz onaj put i do Bučja ne bi stao. Okrete se da požuri Obrena, ali ostade ukopan kad ovaj nastavi:
- Inat! Ja sam ti veliki inadžija, znaš. Sigurno se pitaš što se nikad nas dvojica nijesmo sreli, a?
- Ja... Da... Što?
- Je l’ ti mater što pričala o meni?
- Moja majka? Nije... Ona te nikad ne pominje.
- Heh, nikad, kažeš? Ni onda kad vam je Grozda dolazila?
- Ni onda. Bar je ja nisam čuo.
- A Milanko?
Đorđe savi glavu i pocrvene. Seti se one svađe između Jelene i Milanka i opet ga zapeče u stomaku. „Neću mu to reći!“ Pa isturi bradu i ukrsti pogled sa Obrenom:
- Ni on. A što si se ti moje majke odrek’o?
Obren se trže, kao da ga je neko pljusnuo. Odmahnu glavom, začkilji u Đorđa, pa se naže i zaverenički predloži:
- Sve ću ti reći, ako mi ispričaš zašto si pobegao od kuće. Je l’ može?
Sad se Đorđe unervozi. Ih, kako bi voleo da otkrije tu pomno čuvanu porodičnu tajnu, ali mu se ne sviđa što ovom čoveku treba da se poveri. Odmače se par koraka, pokušavajući da smisli nešto na brzinu, ali mu ništa ne pada na pamet. „A šta mogu da izgubim? Danas ću otići odavde i nikad ga više neću videti... Ama, što bih se ja njemu poveravao? Ako hoće, nek ispriča. Ako mi ne kaže, pitaću Aleksu!“ Pa se seti da je to već jednom uradio i nikakav odgovor nije dobio. Đorđe uzdahnu i naglo odluči:
- Važi. Ajde prvo ti.
- A ne. Dogovorili smo se.
- Pa šta da ti kažem? Rešio sam da se vratim u Bučje i eto...
- Čekaj, čekaj! Kako to misliš – rešio? I što bi se ti sam vraćao u Bučje?
- Zato što mi je tamo lepše.
- Ih lepše? Šta ima lepo u ovoj zabiti? A šta ti fali u Banatu? Ja sam čuo da ste se tamo baš dobro snašli. Imate veliku kuću, zemlju ste dobili, uklopili se s onijem narodom...
- Nismo! Nismo se uklopili! I ona kuća nije naša! To je neka švapska kuća, oni će se vratiti, ja znam. I isteraće nas iz nje.
- Ih, pobogu! Pa gde si ti to čuo? Neće vas niko isterati, šta ti je? Ne bi vas Milanko odveo preko pola sveta u tuđu kuću.
- Bi! On je hteo da pobegne od komšiluka! Bilo ga strah da ću ja čuti da nisam njegov!
Đorđe se ujede za jezik kad mu to izlete. „Ih, kako sam glup! Što sam to morao izlajati?“ Pogleda u Obrena ispod oka i iznenadi se što je ovaj prebledeo.
- A čiji si, ako nijesi njegov?
- To se i ja pitam, prošaputa Đorđe i bradom dodirnu grudi.
Obren poćuta neko vreme, pa se spusti na livadu i povuče Đorđa da sedne i on. Prebaci mu ruku preko ramena i privuče ga sebi.
- Zbog toga si pobeg’o, a? Čuo si nešto?
Đorđe klimnu glavom, strah ga zaplakaće ako izusti još jednu reč. Obren teškim glasom nastavi:
- Ehhh, izgleda je došlo vreme da ti neke stvari čuješ. Tvoja majka je... Hmm... Ti znaš da ja druge đece sem tvoje majke nemam. Vidiš, ja sam nekad bio veliki gazda. Moje bogatstvo se merilo sa... Kako da ti to opišem? Bio sam baš bogat. Eto! Planirao sam da Jeleni nađem momka koji bi joj bio prilika, ali da ga prizetim. Je l’ znaš šta to znači?
Đorđe klimnu glavom, a Obren se zakašlja, k’o da mu nešto zape u grlu, pa nikako ne može da nastavi. Konačno se sabra.
- Da. Ali ne ispadne u životu sve kako čovek planira. Vidiš, Jelena se u to vreme zagledala u nekog harmonikaša. Vucibatina jedna i probisvet, ali znao kako da namami devojku. Ništa ti ja nijesam posumnjo, nit mi je padalo na pamet da bi se preko moje zapovesti moglo preći. A, rekoh ti, zamislio sam da je udam po svojoj volji. Nju su gajile majka i tetka i ja im se nijesam mešao u pos’o. Račun’o sam – tu su njih dvije, valjda znaju šta joj se mota po glavi. A ona tvrdoglava na mene. Kad nešto zamisli, ima zemlju da preokrene ili da bude po njenom. I tako... Da sam znao... Uhhhh, ne bi se taj nagledao dana! I šta da ti kažem, kad sam čuo da se taj muzikant mota oko nje – odma’ sam pomislio da je i ona izgubila čestitost. Pratio ga takav glas, znaš. Nije bilo sile da me razuveri. I rešim da je dam prvom proscu koji naiđe.
- A taj muzikant? Nije hteo da je ženi?
Obren sleže ramenima i pljunu gadljivo.
- Otkud znam. Sve i da je hteo, nije imao petlje da je zatraži. A ni ja je ne bih dao. Šta će joj to? Da je voda k’o mečku po vašarima?
- Pa kako se udala za Milanka?
- Ih, kako? Bili suđeni jedno drugom. Aleksa je moj veliki prijatelj... ihaaaaaj, kol’ko godina nas dvojica prijateljujemo. Znao je šta sam rešio i možda bi uz’o Jelenu za snaju, al’ mu sinovi još nijesu bili stasali za ženidbu. I on me jedan dan pita da je dam za Milanka. Znao sam momka kao čestitog i vrednog i dao sam je bez reči. Samo da je više ne gledam u kući.
Kao da mu kamen pade sa duše kad ovo izgovori, Obren glasno odahnu. Đorđu se srce u grlo popelo od uzbuđenja, nikako da upita ono što ga tišti.
- A ja?
- Šta ti?
- Jesam li ja Milankov ili tog... muzikanta?
Obren se malo izmače, začkilji u Đorđa kao da nešto procenjuje, pa prasnu u smeh i razbaruši mu kosu.
- E luda glavo! Pa Milankov! Pogledaj se, ličiš na njega ko jaje jajetu. Samo si oči od nje nasledio!
Đorđe se osmehnu, pa se zaturi na travu i ruke podvi pod glavu. Zagleda se u nebo i zamisli, pa isturi bradu i upita, k’o da začikuje:
- A što nisi doš’o da me vidiš? Kad sam se rodio...
- Ih, što? Što sam bio bandoglav. U stvari... Hm, nijesam htio da se narod sladi što šćeri idem na noge... Posle svega, znaš. Ej, pa ne bi me sve ožaljske vode oprale da sam joj došao na prag!
- A nije te kopkalo kakav sam?
Obren opet prasnu u smeh, pa se preturi na leđa i poturi ruke pod glavu, kao da imitira Đorđa.
- Opasan si ti, znaš! Naravno da me je kopkalo... Ama znao sam ja da ćemo se nas dvojica sresti... Kad dođe vreme.
Ućutaše obojica. Obren požele da kaže: „E, da znaš ti koliko sam puta pomislio na tebe! Pa i onu kuću sam zbog tebe napravio... Jes’, baš trebale meni i Grozdi onolike sobetine! Planirao sam da razradim trgovinu... I kafanu bi’ ti otvorio... Pa jednog dana, kad stasaš, da ti sve to predam... Da sam gazduješ đedovinom. Ja bi’ ti pomag’o. Ujutro upregnem ajgire u čeze, pa laganim kasom do tvoje kafane... Jedan momak u avliji čeka da prihvati uzde, drugi mi otvara vrata... Sto bi me uvek ček’o spreman... Kako zakoračim u bašču, konobari se klanjaju, prihvataju šešir, prinose kafu i rakiju... Gosti se pridižu - Dobar dan, gazda Obrene! Pomoz’ Bog! Gazda Obrene, gde je mladi gazda? Treba nešto da ga zamolim... Ja se zaturio, dodaju mi novine na ramu. Vadim džepni sat i lenjo odgovaram - Sad će da siđe, ima nekog posla!“ Nasmeši se zatvorenih očiju, od neke miline mu ispuni grudi i pomilova Đorđa po kosi, pa odmahnu glavom i uzdahnu: „Ihhh, što mi se ne dade taj san da ostvarim?“ Dečak mu odgovori osmehom. Mota po glavi svaku Obrenovu reč, misli kako je čudno što su se baš sad sreli. „Hoće li me pozvati da mu još koji put dođem? Možda me ponudi da ostanem kod njega zauvek? Sam je... Mogli bi nas dvojica... Dobro, tu je Jefa, al’ ko da nije. A srećan je što smo se sreli, vidi kako se smeši! Šta li sad misli?“ Leže na toj osunčanoj livadi đed i unuk, utišali dah da ne remete zujanje pčela i cvrkut ptica iz šumarka. Kroz spuštene trepavice zagledani - jedan u prošlost, drugi u budućnost. Osmeh im titra na usnama i puštaju da traje taj trenutak bliskosti. Iz daljine se začu dozivanje:
- Obreneeeeeeee! Obreneeeeeeee!
Obren se nevoljno pridiže, pa razočarano pogleda u Đorđa:
- E đavo je odneo, sad našla da doziva! Ajd’, ustani s te livade, pre’ladićeš se.
- Obreneeeeee! Aj’te kućiiiii!
- Šta jeeeee?
- Aj’te ’vamoooo! Doš’o Aleksaaaaaa!
Ona dvojica se u čudu zledaše. Đorđe pođe par koraka, pa se uzbunjeno okrete Obrenu:
- Šta da mu kažem?
- Ehhhh, šta? Čekaj, idemo zajedno.
Izdaleka ugledaše Aleksu kako nervozno šeta ispred kuće. Jutros se taman sa sinovima spremao u kosidbu, kad stiže telegram od Milanka: „Đorđe nestao. Da nije kod tebe?“ K’o grom da ih je pogodio! Ljubica zakukala k’o da je, Bože me oprosti, umro! Gojko i Radomir se uzvrteli – pošli bi odmah da ga traže, al’ na koju stranu? A Aleksi noge otežale, ne može ih pomeriti k’o da su gvožđem okovane. „Ni kako, ni zašto, ni kad je nestao! Pa što ne napisa još koju reč, pobogu? I šta ja sad da ti odgovorim? Nije. E, moj Milanko!“ Jedva se nakani da upregne konja i krene do zadruge, pa mu rekoše da im telefon ne radi, mora do Sastavaka otići ako mu je za nevolju. Usput se malo sabra, ali mu nikako u pamet ne dolazi zašto bi Đorđe bežao. „Da nije nešto zabrljao, pa se uplašio? A šta bi on mogao da zabrlja? Možda je ponavlj’o? To je, sigurno! Malo mu podviknuli, a on put pod noge!... Hm, a da se nisu posvađali ono dvoje? Ma jok, nije Milanko preke naravi. Šta je sve preturio preko glave, ne verujem da bi sad rasturio porodicu zbog neke budalaštine.“
A ne bi Aleksa zastao kod Obrenove kuće, nego ga Jefa ugleda izdaleka i istrča pred njega da ga svrati na čast.
- Ma nije mi do časti, Jefo. Nemam ti ja kad svraćati.
- Bogami svratićeš! Da znaš koji je razlog skočio bi s tih karuca.
- Pušti me, Jefo, Boga ti! Da znaš kakva me je muka jutros zadesila, ne bi mi stajala na put.
- A nas sinoć sunce ogrijalo! Svrati, bolan, da vidiš ko nam je došao!
Aleksi nešto prostruja preko srca: „Da nije...?“ Sastavi veđe i prostreli Jefu pogledom. Ona se zakikota, pa mu veselo doviknu:
- Đorđe. Naš unuk...
Gleda je Aleksa k’o da je poludela i osvrće se da vidi ima li koga u blizini da mu ovu ženu skloni s puta. Ona se kikoće, a uhvatila konja za oglav i vuče ga prema avliji. Aleksa skoči s karuca i pođe nervozno prema njoj.
- Đorđe, kažeš? Svratio? Jefo, gde ti je Obren?
- Eno ga u livadi s Đorđem. Ajde pred kuću, sad ću ga ja viknuti.
I poče da doziva Obrena. Aleksa se zagleda u dve prilike na livadi, pa iznenađeno viknu:
- Stvarno Đorđe! E nek’ sam proklet...
- A mislio si da sam poludela, jel da?
- Jes’ vala! A ja poš’o da ga tražim. Javio Milanko...
- Javio? E, kuku mene, ja na njih nijesam ni pomislila. Tol’ko sam se obradovala kad ga Obren pred mrak dovede, oka noćas od radosti nijesam sklopila. Nije ni Obren, čitavu noć je presedio za astalom, nešto mrmljao i smeškao se. Ne pamtim kad sam ga tako srećnog videla.
- Da... Vi srećni, a otac i majka mu se sa zemljom od muke sastavili. Meni se nebo jutros na glavu sručilo kad pročitah telegram. Eno Ljubica ostade da zapomaže, ljude vratismo iz mobe, đeca mi se nasekiraše... E, magarac jedan, šta nam napravi!
- Ne ljuti se, Aleksa, ne grdi ga, molim te. Samo kad mi Bog usliši molitve, da i našu kuću sunce ogreje. Pa znaš li ti da smo Obren i ja bili k’o dva panja u planini?
Aleksa je pogleda preko ramena, taman zinuo da kaže: „Sami ste krivi“, pa se ujede za jezik. „Ma samo da se dokopam ovog magarca, daću ja njemu bežanje! I kako nabasa na Obrena, da mi je znati?“ Kad mu Đorđe priđe na desetak metara, Aleksa se joj više namršti i zaškrguta zubima. Đorđe se postideo, nije ovakav susret zamišljao. Pokuša da veselo vikne:
- Đede!
Ali mu neki čudan glas iz grla zašišta.
Aleksa ćuti, čeka da mu Đorđe priđe. Ovaj se skanjiva, ispod oka pogleduje čas Obrena, čas Aleksu, pa shvati da mu pomoći nema i da će ovo morati sam da pregura.
- Đede, ja došao!
- Vidim.
- Ali si ljut? Ja sam mislio...
- Šta si mislio? Da si mislio ne bi ovu ludost počinio.
- Ja... Samo sam hteo da dođem kod tebe.
Aleksi zaigra mišić na licu. Nešto ga tronu i dođe mu da uzme ovog derana u zagrljaj, pa se trže i strogo nastavi:
- Pa što to nijesi k’o čovek uradio? Otac i majka ti precrkli od sekiracije. I što nijesi meni javio da si krenuo?
- Ja... Nisam stigao?
- Nijesi stigao? Preča si posla imao, je li?
Do tog trena je Obren ćutke posmatrao ovu dvojicu, baš ga je kopkalo kako će se Đorđe snaći. Sad mu se učini da Aleksa i njega prekoreva, pa se umeša:
- Nije on kriv, ja sam ga svratio.
Aleksa ga preseče pogledom.
- Tebi ništa nijesam rekao. A mogao si bar da javiš da je ovaj kod tebe?
- Javio bi’ ti. Baš smo se dogovarali da pođemo tvojoj kući.
Gledaju se Obren i Aleksa preko Đorđeve glave, jedan drugom misli čitaju, bez reči jedan drugog kore. „Otkud tebi pravo da se mešaš?“ pita se Aleksa. „Otud što je moja krv. Zar si mislio da ćeš mu ti večno biti đed?“ – odgovara mu Obren. Đorđe oseća da je ova borba pogledima odavno započeta i da posle ovoga ništa neće biti kao pre. Strah ga da će se Aleksa okrenuti i otići, a nešto mu žao da Obrena ostavi, sad kad su se konačno našli. Stoji, k’o razapet, između njih dvojice i misli kako da ih umiri. Srećom, umeša se Jefa i zagalami na obojicu što su se tu uskočoperili.
- Šta vam je, obojici? ’Oćete oči jedan drugom povaditi pred ovim đetetom?
Obren se prvi trže, nasmeja se jetko i pozva Aleksu za sto. Ovaj se malo premišlja, pa priđe i prihvati čašicu. Ćute obojica, čekaju da onaj drugi počne. I Đorđe bi da čuje, ali ga Jefa povuče iza kuće.
- Neka njih, dođi ’vamo da ti nešto pokažem.
Njemu laknu, samo da se skloni negde i sabere malo. Ipak se privuče vratima da čuje šta će ona dvojica jedan drugom reći. Obren poče prvi.
- Ne kvari mi ovo, Aleksa.
- Ja ti kvarim? Pa on je pobeg’o od kuće, eeeeeej! I šta ja to tebi kvarim? Šta? Sad si tek čuo da imaš unuka, a? Dosad nijesi znao?
Obren pređe preko ovoga, pa pomirljivo nastavi:
- Aleksa... Aleksa, slušaj me! Ti znaš koliko sam bio ljut i znaš da nijesam htio čuti ni za nju, ni za njeno dijete. Jesam, priznajem., ali to je prošlo. Pa sam si mi hiljadu puta rekao da pređem preko svega, a sad si se tu uskopistio! Javi im da je Đorđe stigao, mene ne pominji, samo me pusti da koji dan s unukom provedem.
- Ama, čoveče, znaš li ti šta tražiš? Taj deran je mene uvuk’o u neprilike! Misliće Jelena i Milanko da sam ga ja na ovo navratio. Ej, dunulo mu tek tako, pa potego kod Alekse u Bučje! Ko zna šta će mu šjutra pasti na pamet? Slušaj ti mene: on danas ide kući!
- Čekaj, čekaj malo. Nije mu dunulo tek tako. On je... Uostalom, sam će ti reći zašto je pobeg’o. Meni je nešto natuknuo, ali mislim da ima tu još nečeg. Ne pravdam ga, samo ti kažem da treba da ostane neko vrijeme dok se stvari ne raščiste.
Aleksa se zaturi u stolici, razmišlja o ovim Obrenovim rečima, odmahuje glavom. „Može biti... Ama, šta li se Obrenu mota po glavi? Nešto je on smislio...“ Pa mu sinu:
- Ne znam šta te je probratilo, ali ako si mislio da ga zadržiš kod sebe – zaboravi! Njemu je mesto kraj oca i matere.
Neki tužni osmeh prelete preko Obrenovog lica. Otpi gutljaj rakije i odluta mu pogled, pa tiho poče, kao da se stidi toga što govori:
- Ne znaš šta me je preobratilo?... Samoća, Aleksa! Samoća me je preobratila. Otkad je Grozda umrla nema dana da se ne upitam koliko sam grešan. Pogledaj me, Aleksa! Pogledaj mene i ovu nesretnu Jefu! Čekamo svoj sudnji dan, a svako za sebe strepi – ko će mene sahraniti ako preostanem? Hoće li neko naići pre nego što mi paščad lešinu razvuku? Ko će meni svijeću zapaliti? Dvoje staraca bez ikog svog. Ona bez poroda, ja bez pameti kad se svog poroda odrekoh... Ljudi kažu - „To mu je kazna što joj ne dade da se uda. Treb’o mu još jedan par ruku, očevinu da sačuva... Stigle ga sestrine suze!“ Ona se ljutila, molila da je udam, preklinjala... Možda me je i klela, ko će je znati? Posle se primirila, šta je drugo mogla? A u meni neka ala zinula, htio sam prvi gazda u selu da postanem... Pa prvi u srezu, pa prvi u ... Dokle tako? Gde mi je bila granica? Nijesam je imao. Ona ala je nezasita, moj Aleksa. Otvara ti mnoge puteve, dukate ti sama u džepove gura, uznese te i zavara. Pomisliš da si ti onaj koji drži sve konce u rukama i poteže ih kako mu se ćefne. Ti si krojač sudbine, svoje i tuđe! Kažu, nema većeg greha nego tuđu sudbinu u svoje ruke uzimati. A ja sam je uzim’o, Aleksa. I Jefinu i Jeleninu sudbinu sam ja iskrojio. Onda sam misli da tako treba! Sad znam da mi mera nije valjala, jer sam sebi najviše zakinuo. Ja sam sebi unuka uskratio, Aleksa. Sam sebi! Misliš da nijesam mislio na njega? Misliš da se nijesam nadao da ćemo se jednom sresti? Misliš da mi je bilo lako svih ovih godina da te slušam kako pričaš o njemu? Misliš da ti nijesam zavidio što ti Bog dade sinove, što ti dade Milanka... što ti dade Đorđa? Ti sve imaš, ja ništa. Sam sam kriv, znam. Ali, pogledaj me, Aleksa! Pogledaj ovu kuću, imanje... Hoćeš da ti pokažem gde sam sakrio dukate? Pogledaj onu kuću niz put, one placeve u Užicu, one livade na Zlatiboru... Znaš li koliko je ostalo i kad su mi desetkovali imovinu? Mnogo, Aleksa. A šta će mi sve to, ako mi unuk leđa okrene?
Ostade neka težina u vazduhu kad Obren ućuta. Savio glavu, bez pokreta, bez uzdaha, kao da se okamenio u svom jadu. Ni Aleksa ga ne gleda. Šara prstom po mušemi na stolu, opustili mu se brkovi od stisnutih vilica, rekao bi nešto da ovu tišinu rastera, al’ reči nema. Jefa šmrcnu negde kraj vrata, prosto odjeknu kad se leđima osloni na zid i proguta jecaj. Đorđe se skupio ispod prozora, učini mu se da se nebo smračilo od ove Obrenove ispovesti. Pogleda u Jefu i bi mu žao te starice. Pođe prema njoj i uhvati ja za ruku. Ona mu se kroz suze nasmeši i pokaza mu da ćuti, kad se Aleksa oglasi.
- Jah... Nije ti lako. Odo’ ja do Sastavaka da javim Milanku, pa ću svratiti u povratku.
Obren ostade nepomičan, kao da ga nije čuo. Praznina mu neka zinula, sad kad je svu muku iz duše izlio. Aleksa stao kraj njega i okleva, kao da bi još nešto rekao. Samo odmahnu glavom i izađe iz kuće. Uz put viknu Đorđu da se presvuče, neće ga takvog među svet voditi, pa skoči na karuce i odjuri prema Sastavcima. Đorđe i Jefa ostaše pokunjeni u avliji, nijedno ne zna na koju će stranu.
Obren ih viknu, pa se u isti mah oboje okrenuše prema kući. On se rukom oslonio o dovratak, a jednom nogom zakoračio na prag, iskrivio glavu prema oblaku prašine koju Aleksa karucama podiže. Skupio usta i bradu namreškao, oči stisnuo u dva proreza, lepo se vidi da sve u njemu kuva.
- Ovo ne valja, šapnu Jefa.
Đorđe baci jedan brz pogled na nju. Vidi i on da ne valja i strepi da će ga Aleksa prvim vozom vratiti kući, a ne ide mu se. Ne još. „Samo još koji dan ovde da ostanem. Nek me posle vrati, nema veze...“ Priđe Obrenu i zabaci glavu. Gleda ga par trenutaka, pa mu se osmehnu. Obren se u prvi mah iznenadi, pa pruži ruku i privuče ga u zagrljaj.
- Ma ne zna on na koga se nameračio!