Stranputica

I Obrena osećanja pritisla, k’o da tek sad shvati da mu je unuk prvi put u kući. Smejao bi se od radosti što ga preplavi kad pogleda u Đorđa, od ponosa nekog što u njemu prepoznaje sebe i zna da mu ima k’o lozu nastaviti. „Ovaj mali je dokaz da nijesam uzalud živio.“ I zaplak’o bi od tuge, godinama gomilane, skrivane iza uzaludne borbe sa samim sobom da istisne Jelenu i sve njeno iz misli, da je prežali, k’o što je svu svoju decu prežalio. „Eh, ne može se živo čeljade sahraniti. Mislio sam da joj nikad neću oprostiti, a odavno me onaj bes prošao i evo, ne mogu više ni da se setim što sam onoliko ljutovao.“ Iz nekog sviknutog inata se opirao želji da vidi to dete, da ga uzme u naručje i kaže mu – „Ti si moj unuk. Moja krv!“ Uplaši se da će i sam pustiti suzu, pa se prokašlja i podviknu Jefi:
- Šta si se zarozala, ugušićeš ga? Ajde Đorđe, ’vamo, za sto!
Ona se nevoljno odvoji od Đorđa i zgrčene šake prekrsti preko grudi, da utiša jecaje i umiri drhtavicu. Promrmlja Grozdino ime i Obren se trže, pa zagalami na nju da prekine sa cmizdrenjem.
- Upali taj fenjer, vidiš da se smrklo napolju!... Daj one pršute i sira! I napuni čokanj rakijom, hoću da nazdravim unuku.
Pa se okrenu Đorđu i nastavi:
- Eto, da se nismo sreli mrak bi te uhvatio na putu, Bog zna gde bi dospeo. Noć je gadna u ovim planinama.
Đorđe se samo strese i odbi jelo, ne bi mogao jedan zalogaj uzeti od nervoznog podrhtavanja u grudima. Nevoljno gucnu malo ponuđene rakije i iskrivi lice, pa se zakašlja kad ga zapeče u grlu. Obren ga udari po leđima i glasno se nasmeja:
- Nijesi navik’o, a?
- Nisam.
- Je l’ tamo nemate rakije?
- Imamo, samo ja je ne volim.
Seti kako je prvi put probao u onom vagonu kad je dolazio i odmahnu glavom da otera neprijatne misli: „I tamo se smrklo. Da li me još traže? Možda misle da sam se izgubio u Peščari.“ Uzvrpolji se na stolici i Obrenu bi jasno da nije vreme za razgovor o ocu i majci. „Stiže ga kajanje, baš se unervozio.“ Pokaza Đorđu gde će spavati i malo ga umiri:
- Ne brini toliko. Ujutro ću ja do Alekse, pa ćemo smisliti nešto.
- Dobro.
Đorđe jedva dočeka da ostane sam. Hiljadu pitanja mu kroz glavu promiče, pokušava da pohvata konce i prizove u sećanje ono što je načuo o Obrenu i Jefi iz šturih Jeleninih objašnjenja, pa mu misli skrenuše na kuću u Mramorku. Drhtavica ga neka obuze i strepnja da je ovo bekstvo izazvalo nepopravljivu štetu, pa zagnjuri glavu u jastuk i zaplaka se. Da može da vrati vreme, ne bi mu palo na pamet da ovako nešto opet uradi. Uzdiše i prevrće se, znoj ga oblio od muke, a čini mu se da vazduha nema. Ustade da otvori prozor, uosluškuje Obrenove korake i Jefino nerazgovetno mrmljanje, pa lagano utonu u san. Sanja kako Jelena ulazi u sobu da ga probudi, a njega nema u krevetu. Ona se vrati u kujnu i snuždeno stade pred Milanka, ne zna šta bi mu rekla.
Prvo joj je palo na pamet da im se iskrao i s deranima negde odlunjao. Ne bi mu bilo prvi put. Jelena se celo jutro raspitivala kod dečurlije iz komšilka jesu li videli Đorđa i po njima mu poručivala da odmah dođe kući. Ljuta je na njega i jedva čeka da se pomoli, nos će mu natrljati zbog ovog bezobrazluka. Kako dan odmiče bes u njoj raste, ma samo da ga se dočepa, išamaraće ga da je zapamti za ceo život. Krenula bi sama da ga traži, a sve strepi naići će Milanko s posla, pa će se još više naljutiti kad ni nju u kući ne zatekne. Kad je uveče s vrata upitao: „Gde ti je sin?“ njoj se noge oduzele od straha. Jedva je promucala:
- Ne znam, ceo dan nije kući dolazio.
- A doći će on meni. Ne bio ja Milanko, ako ga ovog puta ne oderem od batina!
U Milanku sve proključalo, jedva se uzdržava da ne drekne. Jelena krši prste, pojede se od sekiracije, a sve osluškuje hoće li kapidžik lupiti i Đorđe odnekud hrupiti u kuću. Čitavu noć probdeše, čekajući ga, a ujutro zaređaše da ispituju Đorđeve drugare znaju li gde je. Ovi redom tvrde da ga nisu čitav jučerašnji dan videli, kažu: „Ima on običaj i sam da lunja po okolini, kad se s nekim iz društva zakači. Danima ga niko od njih ne vidi, pa se tek pojavi, k’o da ništa nije bilo.“ Milanko i Jelena se samo zgledaše. Oboma ljutnja pred strahom ustuknula, obilaze sva mesta na kojima bi mogao biti, raspituju se, pa trče kući da vide nije li se tamo negde zavukao. Do večeri se celo selo na noge diže. Jedni kretoše ka peščari, drugi po baštinama zagledaju svaki žbun. Žene se po ulicama skupljaju u grupice, sašaptavaju, prepiru da li su Jelena i Milanko za žaljenje ili osudu što ih takva nesreća snađe.
- Kažem ja tebi da tu nisu čista posla. Ko zna što im je dete pobeglo?
- Ajde ne lupaj, molim te. Znaš kakva su današnja deca – čim ga malo podvikneš, ono se naduri!
- Ja ti opet kažem da niko ne beži od vrućih kolača.
- A ti se bolje zapljuni u nedra. Ko ti kaže da sutra i tvoje neće otići kad mu se nešto ne svidi?
- Ja ti kažem. Mogu da begaju, ali znaju da nigde neće bolje naći!
- Aha, to ti misliš! Nego, moli Boga da te ovaj jad ne snađe.
Dešavalo se i iskusnijima da nestanu u Peščari, izgube se među dinama i nalete na kakvo zverinje ili upadnu u neki od neobeleženih bunara. Ali odavno se zbog nekog deteta nije potera u selu dizala. Milanku u neko doba sinu strašna misao da se Đorđe u živom blatu oko Bufilove bare udavio, pa odjuri s Korolanom i Viktorom na tu stranu, k’o bez duše. Vezaše ga konopcem oko struka i razdvojiše se da ga sa suprotnih obala pridržavaju, dok on pregazi celu baru, ali nikakav traga od Đorđa nema. Pocrneo od umora i brige, Milanko ni reč ne može progovoriti, niti zna kud bi ga više tražio. A samo misli kako ga je one noći udario i kune sebe: „Što digoh ruku na njega, otpala mi!“ Pade mu na pamet da i sam ostane u toj baruštini. „Samo ću da odvežem ovaj konopac i pustim da me blato povuče. Šta će mi život kad nisam znao sina sačuvati?“ Jedva ga ubediše da se vrati kući. Tamo se Jelena prenemogla, kapi krvi u njoj nema. Sedi na stepenicama i gleda u jednu tačku, oko nje se žene ućutale, čuvaju je da kakvo zlo sebi ne učini. Noć pritisla selo, a Milanku se k’o kamen na dušu navalila. Umoran je, snage više nema, a ne drži ga mesto. Ljudi se okupili u dvorištu, tiho se dogovaraju na koju će stranu sutra ići u potragu, pa se jedan glas izdvoji:
- Treba da javimo miliciji.
Milanko se trže, pa upitno pogleda u komšije. Onaj nastavi:
- Ja sve nešto mislim da je on pobeg’o malo dalje. Zato kažem da treba javiti miliciji. Pa neka raspišu poternicu.
- Misliš da je otiš’ovozom? Ma jok, vid’o bi ga neko na stanici.
- To ti i kažem. Nisu ga videli, ali jedan fizikalac sa stanice se setio da im je neko pokupio hranu iz torbi.
- Nego da mi alarmiramo miliciju. Ja sve mislim da je on živ, al’ negde daleko.
- Pa do jutra ništa ne možemo. Ajde da se razilazimo, treba i ovaj čovek malo da se odmori.
Milanko ih isprati do kapije, po navici krete da je zaključa, pa se predomisli. Neka slabašna nada ga zažari u grudima:
- Možda je otišao kod Alekse?
Oslušnu Jelenu kako šapuće:
- Kažu da majka oseća kad joj je dete u opasnosti. Ja ne osećam više ništa, samo mi dođe da umrem. Ako ga ne nađemo, meni život ne treba.
On je otera da legne, pa ostade sam na verandi. Nasloni glavu na ogradu i seti se da tri dana nije ljudski oka sklopio. A onda ga uhvati strašan bes, da mu je Đorđe bio bliže, sa zemljom bi ga sastavio. Sve mu se skupilo: i strah, i stid što je onoliki narod dva dana za Đorđem tragao i poniženje koje je od Jelene doživeo. Došlo mu da se napije, da razbije nešto, da se isplače od muke. „ Da sam negde odem i nikad se više ne vratim. To bih sad uradio. A gde od ove bruke i sramote da se sklonim?“