Stranputica

„Našli su me! Ovaj mi zna ime, sigurno je iz milicije!“ Okrete se da proceni koliko ga deli od šume, pa se izmigolji i potrča koliko ga noge nose. Uz obalu podno puta se saplete i zamlatara rukama, pa se prući na kolena i četvoronoške nastavi uza stranu. A nema kad da se uspravi, oseća da mu je onaj za petama, evo uhvati ga za gležanj i povuče naniže. Đorđe pokuša da otrese nogu od tog snažnog stiska, otima se, rukama grčevito hvata za travu, kamen, žbun kupine. Raskrvari prste i u dlanove mu se oštre bodlje zarivaju, a onaj ga i dalje vuče za nogu i ponavlja:
- Đorđe, moj Đorđe! Ti si moj Đorđe!
Nešto u tom glasu, u tom stisku natera Đorđa da zastane i pogleda čoveka još jednom. Onaj se malo nasmeši, kao da mu laknu što se ta borba završi. Vrti glavom i hvata dah, pa se i sam spusti na na zemlju, ali ne popušta stisak, kao da se plaši da bi mu dečak mogao skliznuti.
- Tako, brate, izmori me. Jak si, da znaš! Pravi hajduk.
Othuknu glasno i zagleda se u dečaka.
- Ličiš na oca, ali imaš nešto njeno. Divljak si na mater!
Đorđe zbunjeno slegnu ramenima, ali ne može pogled skrenuti sa tih očiju. Za tren mu se učini da ga Jelena odnekud gleda i nešto ga lecnu. „Nije milicija sigurno. A da nije?... Goleša, ona je iz Goleša... Ovako joj oči zasijaju kad se naljuti... Ovo je... O moj Bože, je l’ ovo on?“ Uzbuđeno zatrepta, otvori usta da nešto kaže, proguta vazduh i prokašlja se, pa promuca:
- Ko si ti?
- Ja, a? Znaš ti dobro ko sam ja.
Taman zinu da kaže „Ne znam“, pa se predomisli i jasno izgovori:
- Ti si Obren?
Obren se nasmeši i zaklima glavom:
- Da, ja sam taj. Tvoj đed.
Đorđe ga i dalje gleda, pokušava da obuzda neobičnu radost koja mu zaigra u nedrima i lice mu u osmeh razvuče. A neki ponos ga preplavi: „Tačno sam znao da je gazda!
- Moj đed? Ti si moj đed Obren!!!
- Jah! Tvoj đed Obren.
Obren se osmehnu i pođe da ga zagrli, ali mu ostade ruka u vazduhu. Jednako misli: „Otkud ovaj pomenu Sastavke? Da mu nisu otac i mater negde u blizini? Mora da su ovog malo poslali napred, pa čekaju da vide hoću li ga poznati?“ Skoči s one obale, otrese travu i prašinu sa čakšira, pa pruži ruku Đorđu i povuče ga za sobom.
- Naš’o si me. Aj’ sad da sednemo k’o ljudi za sto.
- Ja... Nisam te tražio.
- Nijesi, kažeš? Hm, a ja nešto mislim da te mater poslala u izvidnicu.
- Ma kakva mater! Ona i ne zna gde sam ja.
„Nešto ovde nije kako treba“, prolete Obrenu, pa se opet zagleda u Đorđa. Ovaj se isprsio, sad kad je shvatio da mu nikakva opasnost ne preti.
- Čekaj malo, mladiću! Ona i Milanko su s tobom, je l’ tako?
- Ma jok! Eno ih u Banatu, ja sam došao sam. Rek’o sam ti da pešačim od Sastavaka, jesi zaboravio?
- Kako sam? Pustili te samog na tol’ki put? E ljudi moji, oni su luđi neg’ što sam mislio!
- U stvari... Pobeg’o sam.
Obren se ukoči, ne može da veruje šta je čuo, pa se unese Đorđu u lice:
- Pobeg’o si od kuće? Pa oni ne znaju gde si ti, je l’ mi to govoriš?
- Pa da, bre! I da znaš, ja se tamo neću vraćati.
Đorđe skoči sa stolice, na koju se tek spustio, pa ga Obren opet uhvati za ruke i umiri.
- Polako, polako! Nemoj opet da te jurim.

„Ne smem sad da ga ispitujem, kako je ludo, pobeći će mi. Eh, moj unuk! Ko bi rek’o da ću ga ovako sresti?“ Obren potapša Đorđa po ramenu, pa se okrenu prema vratima i viknu nekome da donese račun:
- Da platim ja ovo, pa te vodim kući.
- Neću kući!
- Ma mojoj kući. Red je da vidiš đedovinu, kad si tol’ki put prevalio.
Namignu mangupski Đorđu, pa onim štapom pokaza niz put.
- Da me nisi ovde našao, nabasao bi na mene malo niže. Današnji susret nam je negde davno zapisat.
Đorđe sleže ramenima, nije baš razumeo sve što mu Obren govori, ali mu se urezala jedna reč - đedovina. „Ih, kako će se majka iznenaditi kad joj budem rekao gde sam bio!“ Istog momenta mu se stomak zgrči: „Sad me traže. Majka plače, sigurno. Razboleće se od brige... Milanko će nju okriviti što me nema. Ako joj nešto bude ja ću... Ja ću... " Znoj ga obli kad se seti da je sad begunac kojem povratka kući nema. Pokuša da prizove u sećanje onaj bes koji ga je obuzeo kad ga Milanko ošamari, pa glasno izgovori, kao da sam sebe ubeđuje u ispravnost ranije odluke:
- Ja idem kod đeda. Kod đeda Alekse!
- Ma stići ćeš ti kod Alekse, ideš prvo kod mene kući.
- Ja odmah moram kod đeda. On će... On će ...
- Šta je sad? Da se nijesi nečeg uplašio?
- Nisam, ja ... Ja samo... Đed Aleksa će meni...
- Čekaj, zna li on da dolaziš?
- Ne zna.
- Ti se nijesi nikom živom javio, a?
- Nisam.
- To ti ne valja. Ako su prijavili da si nestao, prvo će te milicija kod Alekse tražiti. Možda su već dolazili, pa te sad iščekuju.
Đorđu se zamagli pred očima: „A šta ću sad? Ako me uhvate, vezanog će me vratiti kući. “ Pa se seti da je negde čuo kako odbegle maloletnike vode u dom za siročad i dođe mu da se zaplače nad sobom. „Sad sam beskućnik. Ne smem kod đeda, ne smem kući, šta ću sad?“ Jedan pogled bi dovoljan Obrenu da shvati kakve se misli motaju Đorđu po glavi, pa ga pozva kod sebe dok ne ispitaju situaciju.
- Ovde te sigurno niko neće tražiti, a ja ću javiti Aleksi da dođe. A?
- Al’ odma’ da mu javiš?
- Ih, odma’! Pa nisam ’tica da preletim do njega.
Obrenu bi krivo kad vide kako se Đorđe rastuži. „Ne veruje mi. Ko zna šta je sve čuo o meni? Ako ga sad pustim da ode, ko zna kud bi otišao... “ Uskoro izbiše pred Obrenovo imanje. Velika kuća, nalik Aleksinoj, zagospodarila avlijom. U prizemlju kamenom ozidana magaza, sa dvostrukim okovanim vratima i rešetkama na prozorima. Đorđe u prolazu baci pogled na masivni starinski lokot kojim je zaključana gvozdena šina postvaljena preko vrata. „Šta li drži unutra, kad je ovako osigurano?“ pomisli, ali nema ni volje ni vremena da zapitkuje. Obren ga uvede u kujnu i s vrata viknu:
- Jefo, imamo gosta. Spremi mu da jede i smesti ga u moju sobu, ja imam neka posla.
- Ko ti je to?
Iz kuhinjskog polumraka izroni spečena starica, ubrađena crnom maramom. Oštre crte lica, tanke usne i ledene oči ispod retkih, sedih obrva pojačaše Đorđevu nelagodu i on se zakloni iza Obrena. „Izgleda k’o veštica. I glas joj je takav... Ja s njom neću ostajati pod istim krovom.“ Obren joj se isceri:
- Ne pogađaš?
- Jok ja.
- Đorđe. Moj unuk.
- Đorđe?!
- Koooo?
Starica se izbeči u neverici i šakom se udari po vilici, da priguši nekontrolisani vrisak koji joj izlete.
- Šta ti je, luda ženo, ’oćeš da ga uplašiš? Ajde ne beči se tu, nego daj nešto da se jede!
- Đorđe...
Prošaputa Jefa i pruži ruke prema Đorđu k’o da hoće dodirom da se uveri da ovaj dečak nije priviđenje, a sva joj se osećanja izmenjaše na licu u par trenutaka – izvi obrve i čelo joj se nabra od neverice i čuđenja, neka tuga joj zamagli oči, a grč joj iskrivi usne. Učini joj se da će je uzbuđenje ugušiti, prosto joj krv u glavu udari i zagluši je. Zakrklja, k’o da bi nešto rekla, nasmejala se, virisnula... Mrda usnama i drhtavim prstima nežno dodirnu Đorđeve grudi, pa joj suze grunuše. Između jecaja šapuće:
- Đorđe... Sine... Dušo moja... Došao si?
On se još više zbunio kad ga Jefa obuhvati mršavim rukama oko struka i glavu mu na rame spusti. Drhti mu u tom prisilnom zagrljaju i mrmlja plačući, a on nemoćno gleda preko nje u Obrena. Da mu je da se oslobodi tog stiska, da izađe iz ove mračne kuhinje i zaboravi da je ikad u nju kročio. „Ko je ova žena, šta hoće od mene?“ pita se uplašeno.