Stranputica

Probudio se još kad kapija lupi i taman se okrenuo na drugu stranu da nastavi san, kad ču svađu. Jedno vreme osluškivao iz sobe, pa kad utišaše, on na se na prstima prikrade kroz hodnik. Sve je čuo, svaku tešku reč Milankovu i Jelenine neubedljive pokušaje da ga razuveri, pa užasnut ponavlja u sebi: „Sluga? Moj otac bio sluga! A ko li je taj muzikant što ga Milanko pominje? Da mi nije on otac?“ To ga i natera da na prečac odluči – odmah odlazi iz te kuće, ni dana jednog ne bi u njoj više podneo. Tiho se odvoji od zida i vrati u sobu da se obuče i strpa preobuku ranac, pa izvuče ispod slamarice šaku novčića. Štedeo je svaku paricu kojom ga komšije časte kad ih nešto posluša, još od onda kad su mu obećali da će zajedno otići u Bučje. Maštao je kako će skupiti dovoljno i izručiti ih na sto pred oca i majku, kad krenu. Sad ih na brzinu prebroja, zabrinut da l’ će mu to biti dosta za put. „Da nije Milanko u kujni mog’o bi’ da uzmem neki dinar iz kredenca... A možda je zasp’o.“ Pođe u kuhinju, ali se uplaši kad zaškripa otoman pod Milankom. „Ma jok budan je. Taman fali da me uhvati u krađi.“ Seti se da Jelena čuva neke pare ispod posteljine, baš u onoj sobi u kojoj Nadu uspavljuje. Negde u komšiluku se oglasi petao i prekide mu nedoumicu. „Idem, snaći ću se nekako.“ Tiho šmugnu kroz prozor, pa osmotri niz ulicu. Mnogi paori u svanuće kreću na kopanje, da ugrabe hladovinu i do podneva završe što su za taj dan naumili. Eno, već se pale škiljava svetla po avlijama i kapije se otvaraju da propuste konjske zaprege natovarene kopačima i motikama. Đorđe ih izbegava, sklanja se u kanale i krije iza debelih dudova, kad neka protutnji putem. Strah ga popusti tak kad se dokopa baština van sela, pa sede na zemlju da se izduva. Seti se da nije poneo ništa za jelo, pa prekore sebe što je glup. A onda ga obuze bes: „Nek umrem od gladi! A oni će da se stide do kraja života što im je sin umro gladan!“ Došlo mu da zaplače od muke, kad se setio onih Milankovih reči da ga Jelena nikad nije volela što je sluga i da je za njega pošla na silu. „Mrzim je. Mrzim što mi je majka! Kako je glup taj moj otac!“ Pa skoči k’o oparen i glasno izgovori: „Ako mi je on otac? Kako je mog’o da je uzme za ženu kad je znao da nisam njegov?“ U daljini se lokomotiva oglasi piskom i Đorđe potrča prema stanici. Iz žbunja kraj silosa vide fizikalce kako tovare džakove žita, pa se prikrade njihovim torbama i pokupi iz njih hleb i slaninu zamotane u novinski papir. U jednoj nađe polić rakije začepljen parčetom šapurine, pa i to maznu. Tiho šmugnu do udaljenih vagona, uskoči u jedan i sakri se iza džakova, pre nego što zapečatiše vrata sa spoljašnje strane. Čuči u mračnom vagonu, strah ga čuće ga neko kako diše. A čim se voz zaljulja i krete, uspentra se uz naslagane džakove da nađe zgodnije mesto. Tada izvuče onaj polić rakije, otpi jedan gutljaj i strese se od ljutine. Brzo otkide zalogaj hleba i strpa ga u usta, da ubije neprijatan ukus, pa se tek tad opusti i zaspa.
Nikad nije shvatio kakva ga je sreća pratila, niti je umeo da objasni kojim je putem došao. Na požeškoj stanici otvoriše taj vagon i Đorđe iskoči pred zabezeknute fizikalce. Dok su se snašli da ga pitaju kako se tu našao, on već zbrisao. Na stanicu se nije smeo vraćati, pa se smucao po varoši dok nije nabasao na neke kamiondžije. Još u vozu je smislio priču da je ratno siroče, kojem su pronašli rođake u Bučju, pa ga vaspitači pustili da ih obiđe. Kupili mu i kartu, ali je on izgubio i sad ne zna kako da se prebaci do tog Bučja, pa bi bio zahvalan kad bi ga neko povezao bar deo puta. Oni se zgledaju, neki odmahuju glavom, nikad čuli za to selo. Đorđe se seti da je to negde između Priboja i Pljevalja, pa se oglasi neki brkajlija - on vozi do Nove Varoši. Pomože Đorđu da uđe u kabinu i kretoše. Brka povremeno baci pogled na dečaka kraj sebe, pa ga upita kako je u Domu, ali kad vide kako se Đorđe snuždi, on opsova i rat i život i okrete neku svoju priču. U Novoj Varoši kupi mu burek i smesti ga u autobus za Priboj. Objasni vozaču da je u pitanju ratno siroče i zamoli ga da mu nađe prevoz do tog Bučja. Ovaj klimnu glavom i pozva Đorđa da sedne na prvo sedište. Ispita ga i čiji je i od koje familije i kako se nađe u tom Domu. Đorđe se sve više upetljava u laži, a strah ga da će negde pogrešiti i reći nešto po čemu će ovaj radoznalac shvatiti da nije nikakvo siroče, nego begunac od kuće. Seti se oca i majke i malo se osmehnu kad mu pade na pamet kako ga traže po kući i avliji, dozivaju ga i raspituju se po komšiluku je l ga neko video. „Dosad su selo naglavce okrenuli da me nađu.“ A onda mu prolete kroz glavu da su sigurno i miliciju pozvali, pa ga znoj obli i stomak ga zabole od muke: „Morali su dati moj opis. Ajooooj, majko moja, šta ako me uhvate? Odvešće me u zatvor k’o da sam razbojnik.“ Tek tad shvati u kakvu se ludost upustio, ali sad nema kud. Poče da se znoji i bledi, drhtavica ga obuze od straha. Vozač vidi da je dečku pozlilo, pa pomisli valjda da je zbog krivina:
- Samo diši duboko i ne gledaj niza stranu. Nisi naviknut na vožnju, zato ti je muka. Šta bi da k’o ja po ceo dan ne izlaziš iz autobusa?
Đorđe koluta očima i stiska usta, stvarno mu je muka, ali ne od vožnje. Na svakoj stanici pretrne da ne uđe milicija i odvede ga u zatvor. Prošlo podne kad stigoše u Priboj, a vozač mu reče da do jutra nema nikakvu vezu za Bučje, ali bi mogao do Sastavaka, ako ne može da čeka. Odatle mu treba dva - tri sata hoda, a ako bude imao sreće povešće ga neko zapregom. Đorđe mu se zahvali, ali odahnu tek kad se dokopa tucanika što od Satavaka vodi ka Bučju. Put s jedne strane omeđen gustom šumom, ako neko vozilo zabruji, čuće ga i ima se gde skloniti. Ne izlazi mu iz glave da ga milicija traži.
Usput zastajkivao da se napije vode na kladencima, zviždukao da se otrese samoće i skretao na kakvu zgodnu livadu da predahne. Na jednoj video čobane kako igraju klisa, ali čim ga spaziše kretoše ka njemu, požuri da im umakne. Nije hteo da se upušta u svađe, a ovi mu delovali preteće, pa dobar deo puta pretrča. Opusti se tek kad srete neke žene koje na obramicama proneše kante vode. Iza nih pogrbljen starac vodi ragu, manju od samara natovarenog ograncima. Đorđe im nazva dobar dan i oni mu odgovoriše, pa se okrenuše da ga bolje pogledaju. „Mora da su iz onih kućeraka ispod puta. Sirotinja neka“ pomisli kad ih mimoiđe. „Gde li su gazde o kojima Milanko priča?“
Uskoro izbi pred neku kućerinu i stade k’o ukopan. U podrumu joj prodavnica-kafana, a više vrata na drvenoj dasci nevešto napisano: „Zemljoradnička zadruga Goleša“. Prolete mu kroz glavu da je Jelena iz tog sela, pa siđe s puta i uputi se bliže onoj kući. Ispred nje jabuka natkrilila dva gola stola i nekoliko rasparenih stolica. Za jednim stolom sedi krupan stariji čovek, sam. Na njemu čudno odelo, nit’ je gradsko ni seljačko. Bela košulja bez kragne, a raskopčana pod grlom i sapeta crnim prslukom od tanke čoje, na kome sjaji debeli lanac džepnog sata. Pantalone uvukao u duboke čizme, spreda ojačane blokejama po kojima lupka starinskim štapom sa filigranskim rukohvatom. Pred njim limeni poslužavnik na kome se guraju džezvica, šolja kafe i čaša vode. U ruci mu parče ratluka nataknutog na čačkalicu, pa ga okreće, k’o da se igra s njim. „ E to je gazda“, pomisli Đorđe, pa žudno proguta vodu koja mu je pocurela od pogleda na onaj komad ratluka. Čovek valjda oseti da ga neko posmatra, pa zabaci glavu preko ramena i strogo upita.
- Šta bleneš, mali?
- Ja? Ništa. Stao sam malo da odmorim.
- A od čega si se umorio, junače?
Đorđu zasmeta podsmešljiv ton kojim čovek izgovori to pitanje, pa prkosno isturi bardu.
- Od puta sam se umorio. Pešačim od Sastavaka, a pre toga sam putovao dva dana.
- Aaaaa. Ti nijesi iz ovih krajeva, reklo bi se. Čudan ti govor.
- Jesam. Odavde sam.
- Iz Goleša? Nijesi, Boga mi. Ja ovde svakog derana znam, a tebe dosad nijesam viđao.
- U stvari ja sam iz Bučja.
- Aaaaaa. A čiji si, ako se smije znati?
- Aleksin unuk.
- Aaaaaa. Aleksin unuk, kažeš? Ne bih rekao, ja mu svu đecu znam i koliko sam upućen nijedno nije ženjeno, a ona udata ima malo dijete.
„Ovaj zna đeda. Kako ga ja nikad nisam video? Zapamtio bih ga sigurno.“ Đorđe se premesti s noge na nogu, ni da ode, ni da ostane pred tim ispitivačkim pogledom.
- A? ’Oćeš li mi reći čiji si? Aleksin unuk nijesi, to smo raspravili.
- Jesam Aleksin. Ima on i Milanka.
Onaj čovek preblede, pa se polako naže prema Đorđu i tihim glasom prošišta:
- Čiji si? Govori čiji si!
Đorđe ustuknu pred tim izrazom lica. Krete par koraka unazad, a neka ga jeza podilazi. Onaj se sad već zajapurio i teško diše k’o da je uzbrdo trčao. U dva koraka se do Đorđa nađe i ščepa ga za ramena, a u lice mu se unosi i ponavlja: „Čiji si? Govori!“ Đorđe jedva promuca:
- Milankov.
- Milankov? Kako ti se mater zove? Čuješ li šta te pitam, govori?
- Je... Jelena.
Đorđe zamuckuje, osvrće se kuda bi pobegao, al’ nema kud. A onda oseti kako stisak tih strašnih ruku popusti.
- Đorđe? Ti si Đorđe?