Stranputica

Đorđe stisnuo ivicu stola obema rukama, gleda u tanjir ćutke, a sve mu se isto vrzma po glavi: „Nikad neće shvatiti, nikad! Misle smeškaju im se meštani što ih vole! Kako ne vide da nam se smeju? Kažu – došli divlji, isterali pitome! Proklinju nas što uđosmo u tuđe kuće... Beskorenovići! Tako nas zovu. Šta ću ja u ovoj prokletoj ravnici? Šta će oni ovde? Šta nam je falilo u Bučju?“
Naglo ustade, a stolica odlete, udari u vrata i izbi jedno slabo učvršćeno stakleno okno. Sruči se srča uz zaglušujući tresak, pa uplašena Nada vrisnu. Đorđe stao prkosno pored stola i taman zaustio nešto da kaže kad ga Milanko sastavi nadlanicom po obrazu!
- Ti ćeš po kući da razbijaš, siledžijo?
Istog momenta Jelena skoči između njih dvojice, jednom rukom Milanka odbija prema stolu, drugom Đorđa gura iz kujne:
- Nemoj, Milanko. Ne udaraj ga!
- Beži Jelena, skloni mi se s puta.
- Đorđe! Idi u svoju sobu. Čuješ li me. Polazi!
- Pusti ga, majko. Pusti ga nek završi to što je počeo. Udari me, ajd’ udari me!
- Đorđe, polazi u sobu, ne izazivaj ga!
- Skloni se, Jelena, kad ti kažem. On će meni inat da tera? E sad ćeš da vidiš šta je inat!
- Prestanite obojica, šta vam je? Milanko, nemoj dece ti!
- U jedno dete ga zaklinji, ja mu nisam ništa!
- Đorđe!!!
Milanko odgurnu Jelenu i zalete se prema Đorđu, da ga još jednom ošamari, al’ ga nekako nezgodno dokači i dečak pade od udarca. Ne stiže ni da se pridigne, kad se Jelena nad njim nadvi, zakloni ga svojim telom i prkosno okrete glavu prema Milanku:
- Udri mene, krvniče. Ajde, udri!
Milanko zadihano pođe prema njima, pa naglo zastade kad mu do svesti dopreše Jelenine reči. Zatrepta, ne verujući šta je čuo, okrete se zbunjeno prema uplakanoj Nadi, pa podiže obe ruke k’o da se predaje, i izađe naglo iz kuće. Kod bunara zastade još jednom, okrenu se prema kući i glasno izgovori:
- Ja krvnik? E svaka ti čast, Jelena!
Ona ga i ne ču od Nadine vriske. Zgrabi uplakano dete, pa se okete Đorđu. Pomaže mu da se pridigne s poda, zagleda mu otiske Milankovih prstiju na obrazu i prekorno mrmlja da tako s ocem ne može govoriti. Đorđe joj odgurnu ruku kojom ga po obrazu gladi, pa ode u sobu i potrbuške se baci na krevet. Zario glavu pod jastuk da priguši jecaje, i žao mu što ga otac udari i stid ga, ali mu nemoćni bes šake u pesnice grči, pa udara po jastuku i mrmlja kako će otići, otići zauvek. „Nikad se neću vratiti, nikad, nikad! Na kolenima da me mole ne bi’ se ovde više vrać’o!“ Već vidi sebe kako se krišom uvlači u zadružni kamion koji svakog meseca odvozi kukuruz u Užice. Odatle će se nekako snaći, kad su mogli Aleksa i Grozda onako stari, može vala i on. Senka na zidu mu zatreperi obrisom bučevskih padina, jasno oseti miris sena zdenutog na onu jabuku kraj reke i učini mu se da čuje Aleksu gde mu govori: „E, hvala Bogu, da se bar ti dozva pameti. Tol’ke se godine čudim što ste i kretali u tuđi svet, kraj ove lepote.“ Okrenu se na leđa, pa u mrak prošaputa: „Eto mene, đede.“ Iz druge sobe odgovori mu Nadino kenjkanje i jednolična uspavanka kojom je Jelena umiruje.
Kad kuća utihnu, Jelena izađe u dvorište, pogleda oko bunara, pa niz sokak upire pogled u pomrčinu. „A gde li je on mog’o u ovo doba otići?“ Nigde žive duše, samo lavež komšijskih pasa i iskidani zvuci tamburaša iz seoske kafane dopreše do nje. „Da nije tamo? Ma jok, nije on kafanski čovek.“ Pođe u avliju, oklevajući. Zamisli se malo, pa sleže ramenima, k’o da joj je svejedno, ali se ne vrati u kuću, nego se spusti na prag. Lagani povetarac je zapljusnu mirisom bosiljka i noćnih frajli iz baštice, pa žudno raširi nozdrve. Zadrhta joj strepnja u grudima i dah joj se ubrza, a bubnjanje u ušima sevnu bolom kroz obe slepočnice. Jelena glasno uzdahnu, pa sklopi oči i ostade tako oslonjena glavom o dovratak, da čeka.

Mora da je san u čekanju prevario. Težak san u kojem preču otvaranje kapije, ali je probudi vonj kafane, kad pijani Milanko zakorači preko praga. U prolazu joj zakači kolenom rame i zatetura. Uplašena skoči da ga pridrži, ali je on odgurnu:
- Ne diraj me! Da mi nisi prišla!
- Milanko...
- Šta je? Pijan sam, pa šta?
- Milanko...
- Šta je?! Milanko, Milanko! Nisam ja Milanko! Ja sam krvnik.
- Milanko, šta ti je?
- Šta mi je? Šta mi je? Ti mene pitaš šta mi je? Ti?
Upre joj preteći prstom u grudi, a kad Jelena uplašeno ustuknu, okrenu joj leđa i odmahnu rukom, k’o da mu više ništa nije važno. Skljoka se na otoman u kujni i obuhvati rukama glavu. Jelena se kraj šporeta ukopala, u tom košmaru joj se i jednolično kuckanje sata u mozak zariva. Izašla bi iz te kujne, sklonila mu se s očiju dok se ne otrezni, ali je Milankov tihi glas zaustavi:
- Voleo sam te, Jelena. Više od svog života sam te voleo. Voleo sam zemlju po kojoj gaziš i vazduh koji dišeš. A znao sam da ti mene ne voliš. Da te onaj muzikant nije ostavio, ne bi me pogledala kol’ko smrdljiv sir. Pošla si na silu za mene, što te Obren nater’o. Al’ sam se nad’o da ćeš se okrenuti kad shvatiš da nemaš kud. I ugađ’o sam ti, ništa mi nije bilo teško za tebe učiniti. Da si tražila Ožalj da premestim, ja bi’ ga premestio gde ti ’oćeš. Samo da mi postaneš žena, kakva treba da budeš. Kad si rodila onog... onog što kaže da nije moj, bio sam najsrećniji čovek na svetu. Poverov’o sam da je najgore prošlo, da si konačno prebolela i muzikanta i Obrena i da smo nas troje porodica. Zbog tebe sam tražio kolonizaciju. Meni je u Bučju bilo dobro, samo sam se kid’o što tebe nikako ne prihvataju. I strahovo sam da ne čuješ ono što nam za leđima šapuću. A ti si se razbolela, k’o da sam te silom natero da dođemo ovde. Još tad se Đorđe okrenuo protiv mene. Mene je krivio za tvoju bolest.
- Ja nisam...
Milanko odmahnu rukom, da je zaustavi u pola reči.
- Nemoj. Da ti majka nije došla, ti bi crkla u onoj bolnici. Nismo ti ja i Đorđe bili dovoljni. Svaki dan smo ti dolazili pod prozor, zvao te Đorđe dok ne promukne, a ti nam ni reč ne reče. Kad ti Grozda uđe u sobu, ti se prenu k’o iz mrtvih da si se vratila. Nikad ti nisi prestala da se nadaš povratku u Goleša. Ne u Bučje, Jelena. U Goleša si ti htela. Znam ja šta tebe muči sve ove godine. Gazdinska ćerka pošla za slugu! Mislila si da je to za kratko, dok Obren ne zaboravi na bruku. E, preračunala si se. Teško gazda zaboravlja, a ja na glavu da se nasadim ostajem sluga. Da te Obren pozv’o, ostavila bi me i otrčala, ne bi se ni setila da postojim. Otkad je Grozda umrla, shvatila si da ti povratka nema. A mene više očima ne možeš da vidiš.
- Nije tako.
- Jeste. Tako je. Pružiš mi malo radosti, k’o milostinju da mi pružaš, a svaki put kad pomislim da smo okrenuli na bolje, ti nađeš neki razlog da me odgurneš. Prebacuješ mi što sam se vez’o za Nadu? Pa ona mi se jedina raduje kad u ovu kuću uđem. Đorđa si sakrila iza svoje suknje. Kriješ njegove bezobrazluke, plašiš ga mojim imenom, šurujete mi iza leđa. Jednom sam ga udario i ti me nazva krvnikom. Ja krvnik? Ja?
- Nisam tako mislila...
- Jesi, Jelena. Mislila si. Da nisi mislila, ne bi ti to izletelo.
Ućutaše oboje. Jelenu pritisle ove njegove reči, iako su u pijanstvu izrečene svaka joj se zarila u srce i kida ga, dušu joj cepa. Nikad ga nije videla ovakvog, a na kraj pameti joj nije bilo da ga tišti ovo što joj izgovori. „Šta da mu kažem, Bože pomozi mi, pameti mi daj! Šta da uradim, crna ja?“ Gleda ga zgrčenog na onom otomanu, najradije bi ga zagrlila i molila da joj oprosti, a zna da to sad nikakvog smisla nema. Iz sobe se oglasi Nada plačem, a Jelena i dalje stoji ispred Milanka, strah je da će mu potvrditi sve što reče, ako sad iz kujne izađe. I njega taj plač prenu. Odmahnu rukom prema vratima i promrsi:
- Vidi šta joj je.
Kad Jelena izađe, Milanko se opruži na otomanu. Nijedno ne vide Đorđa kako klisnu preko hodnika.