Stranputica

Muči se i Jelena mir da nađe, ali joj tuga dušu razjeda. Otkad joj javiše da je bez majke ostala, kao da joj se vreme zaustavilo. Neka utrnulost je obuzela, ruke joj klonule k’o da su od gline i s mukom se otima jedinoj jasnoj misli, koja joj neopisivi bol nanosi: „Nikad je više neću videti.“ Džaba što joj svi govore da će vreme učiniti svoje, da se mora oko dece saviti i na majku zaboraviti. Ponavljaju: „Misli na decu, Jelena. Ne predaj se tuzi zbog njih!“ Sluša ih ćutke, pogleda uprtog u neku tačku na podu, a najradije bi iz sveg glasa zakukala. „Što me ne puste da je ožalim kako znam? Što me muče ovim praznim pričama, kad i sami znaju da mi nikakva uteha nisu?“ Kako majku iz misli da istisne i na trenutak zaboravi koliko su željne jedna druge ostale? Pa je nemoćni bes obuzme kad se Obrena seti, kao da je on Grozdu u grob oterao. „Ne bi’ mu prag prešla, da me na kolenima moli! Nikad mu ovo neću oprostiti! Nikad!“ A onda joj dopre do svesti da je Obren taj od kojeg se čeka oprost i u grudima joj zabubnja stid, k’o onog dana kad je uhvatiše u nedelu: „Bože, šta uradih od svog života! Šta uradih majci svojoj, gospode? Zbog mene je sve to, ja sam kriva. Ja sam je ranila za ceo život. Da ja nisam.... Aaaaaaaj, što me ne ubi onog dana kad sam pamet izgubila?“
Noćima ne spava. Kad Milanko čvrsto zaspi, ona se iskrade iz kreveta i na prstima odlazi u kujnu. Prebira po mislima ono malo uspomena na trenutke provedene s majkom i stalno se vraća na onaj kad su se poslednji put zagrlile i jedna drugoj poljubac u obraz utisnule. Da joj je još jednom da oseti tu toplinu, dala bi pola svog života. Da joj je da nekako vrati vreme, da izbriše iz sećanja krivicu koja joj, tolike godine, ko vodenični kamen dušu pritiska. Da joj je da se oslobodi sna, koji godinama sanja – kako ulazi u očevu kuću i on je na grudi privija. „Pusti san... Nit ću mu kad u kuću ući, nit će me iko više roditeljski na grudi priviti!“ Kad je umor savlada spusti se na otoman ispod prozora, čini joj se tu bi mogla zaspati. A kako u san utone, odnekud joj Obrenov prezrivi pogled izroni i srce joj ludački u grudima zatutnji. K’o u živo blato da tone, grčevito se kajanju opire, a ono je sve dublje u svoje mračne dubine uvlači. „Samo da svane, lakše mi je dan predurati. Samo iz ove proklete noći da se izvučem, poludeću od tišine i mraka!“
Jutro dočekuje naduvenih kapaka od nespavanja i plača, umorna i bezvoljna. Vuče se po kući k’o prebijena i nervozno sikće na decu i Milanka. Pustio bi je on, ne bi joj jednu reč prigovorio, ali ne može više da je gleda kako kopni i u sve dublji jad sama sebe uvlači.
- Dosta je, Jelena. Ubićeš se tako.
- Lako je tebi to da kažeš.
- Meni lako, kažeš? E pa nije mi lako da te gledam šta od sebe činiš. Nije mi lako da ulazim u rođenu kuću k’o na bdenje, nije mi lako da osluškujem čitave noći hoćeš li se vratiti u krevet ili izaći na ulicu. Nije mi lako da strepim hoćeš li se skljokati negde i na decu zaboraviti. Ubijaš, ženo, i sebe i decu i mene. Kažem ti – dosta više! Svi u so da se pretvorimo majku ti ne možemo vratiti. Zahvali Gospodu što ide po redu i gledaj kako da nastavimo dalje. Ti ovoj deci još trebaš. A i meni.
Ćuti Jelena, povila glavu i misli kako Milanko ništa ne razume, a ona mu ne može reći koliko je kajanje ubija. Podigne pogled prema njemu i u oči mu se upilji, htela bi mu nekako reći, ali reč ne nalazi. Gledaju se kao da jedno drugom u misli hoće prodreti, pa on tiho prozbori:
- Od kajanja ništa nemaš. Što je bilo, bilo je i tu ispravke nema. Ako ovako nastaviš, grdno ćeš se jednog dana pokajati. A ne mora tako da bude...
Ne mora, samo treba vreme da zaleči rane. I da se zima istopi u prolećnoj vedrini. Lakše je duši pod jasnim suncem.

U proleće živnu selo. Još se hrpe prljavog snega vuku po zavetrinama oko ćuprija, a pootvaraše se prozori na kućama da izvetre memlu nakupljenu tokom zime. Zagrajaše bašte i avlije, obesni konji zatutnjaše blatnjavim ulicama i slatkasti miris zemlje i napupelog divljeg kestena obavi selo, zagolica nozdrve i u grudi nemir spusti. Poče veliko spremanje po mramoračkim kućama. Iznose žene posteljinu da se isunča od zimske učmalosti, ređaju debele perine po baštenskoj ogradi i kapiji, a ćilime preko štrika prostiru. K’o da se takmiče koja lepšu spremu pokazuje. Po nekoj tajnoj komandi u jednoj sedmici se svaka kuća novim krečom s ulice zabeli, zacakle prozorska okna i šlingane zavese zavijore na promaji. I Jelena prionula na posao k’o da se iz nekog teškog sna trgla. Rasprema kuću, od podruma do tavana sve prečistila. Povadila spremu donetu iz Bučja, pa svaku stvar dugo zagleda i okreće je, procenjujući joj važnost. Neke odlučno baci na gomilu nepotrebnih, kao da se tereta uspomena oslobađa, oko drugih okleva, zamišljeno im odmerava težinu, odluta na tren u prošlost, pa ih s uzdahom spusti: „Neka te tu, ko zna kad ćeš mi zatrebati.“ Reko bi čovek da veliko spremanje u duši svojoj čini.
Kad završi sa sanducima i škripavim švapskim šifonjerima, pope se na tavan. U dugim noćima besanice često je pomišljala da je nešto odatle težinom svojom pritiska. „Možda su oni prošli vlasnici ostavili nešto što mi ne da mira.“ Pažljivo gazi po prašnjavim gredama, paučinu razmiče i oči napreže da u tom tavanskom polumraku nazre neki trag. Svaki korak joj se škripom greda oglasi i oblak prašine zatreperi u trakama svetlosti što se kroz sitne proreze između napuklih crepova provlače. Zakašlje se od te tople ustajalosti, odmahne rukom ispred sebe, pa joj se učini da vidi neko veliko bure ispod jedinog tavanskog prozorčeta. Tek kad mu priđe shvati da je ozidano i omalterisano, k’o neki okrugli bazen, širok dobar metar i visok isto toliko. „Šta li im je ovo?“ pomisli. U njemu neki ćupovi i testije, kuke za kačenje mesa u sušnicu i truli konopci. Ispod njih napipa sparušeno zrnevlje. Zahvati šaku, omirisa ga i glasno uzviknu: „Pa tu su oni žito čuvali! Pazi ti njih što su se dosetili: em suvo, em zaštićeno od miševa!“ Iza tog bazena ugleda lep drveni sanduk, bogato ukrašen rezbarijom i obrubljen mesingom. Dlanom smače prašinu s njega, malo se pomuči da odglavi rezu, a kad konačno podiže poklopac ugleda uredno složene knjige uvezane kožom i nečija dokumenta, sve ispisano nepoznatim joj jezikom. Otvori jednu knjigu i shvati da je to album sa nečijim fotografijama. Neki strani ljudi zaustavljeni u vremenu, ukočeno joj se smeše sa požutelih slika i opominju na prolaznost. Znoj je obli od te misli. „Bože, mi smo samo jedan tren tu i odemo zauvek, k’o da nikad nismo ni bili. Šta ostane za nama posle svega? Ehhhhhhh, izgleda ništa sem sećanja. A i ono izbledi i nestane. Ja se živo sećam majke, svaki dan na nju pomislim. Moja deca jedva da je pamte, a njihova neće ni znati da je postojala! Šta ti je život.“ Prebira po zaboravljenim tuđim slikama, misli koliko su nekom značile, a sad tu, u prašini nepotrebne leže. A opet, žao joj da ih baci, k’o zna, možda će jednom neko za njih svratiti, pa ih pažljivo vrati u sanduk i umorno uzdahnu. „Ih da mi je samo jedna majčina slika, šta bih za nju dala!“ Oseća kako joj se tuga k’o rastopljeno olovo spušta u grudi, pa se teškom mukom trgne i izlazi u dvorište. Zastane na verandi, da joj se oči priviknu na jasno osunčan dan, pa odlučno zgrabi kofu sa krečom i četku i izađe na ulicu. Do večeri je celu kuću spolja okrečila, čak i crnu coklu pri dnu zida izvukla. Kad je završila izmače se do puta da osmotri učinaki, podboči se i zadovoljno klimnu glavom.
„Rad, samo mi rad pomaže da ne mislim. Tek kad me mišice od umora zabole, osetim da sam živa.“
Kratak joj dan za sve što je zamislila da uradi. Kad zastane da predahne, prekori sebe što joj dosad nije padalo na pamet da ovu kuću preuredi. Jednom se poverila Speranci:
- Sve sam se nadala da ćemo se u Bučje vraćati, pa mi se nije ni mililo da štogod promenim. A, pravo da ti kažem, stalno sam mislila kako će od nekud Švabe banuti i išćerati nas odavde. Je l’ znaš da još svu robu u sanducima držim, zlu ne trebalo?
- Moja majka kaže da svaka kuća ima dušu i treba joj vremena i da zaboravi, a i da prihvati. Kaže, mi svojim dahom ostavimo trag po zidovima, nameštaju, robi... K'o, Bože me 'prosti, da je kuća živ stvor, pa nas upamti.
- Eh, ne kaže ona to badava. Meni se nekad čini da me nešto uguši u ovoj kući. K'o da sam krišom ušla u tuđe, sve strepim da neki red ne poremeti,
- Znaš, kad nama neko umre, mi okrečimo sobu u kojoj je najviše vremena proveo, a njegove stvari razdelimo sirotinji, da nas ti njegovi tragovi ne muče. Možda tebe muči ono što su bivše gazde utisnule u zidove.
Odmah Jelena navalila na Milanka da kreče kuću iznutra i nov moleraj na zidove da stave.
- Jesi video kako je kod Sperance svaka soba oslikana? E tako hoću i ja. Đorđeva soba će biti plava, a naša će lila, k’o ono cveće oslikano na krevetu i šifonjeru. Onaj veliki hodnik da pregradiš, šta će nam tol’ki kad kroz njega samo prolazimo. Tamo da izbiješ prozor, prema avliji. Nek ima puno svetla, al’ da ne gleda na sokak. U njega ćemo Nadu da smestimo, kad poraste. Neće stalno s nama u sobi biti.
- Aman, ženo, stani malo. Kako si počela, nateraćeš me da ti celu kuću napravim!
- Ma, dobra je ovo kuća, samo mi se ne sviđa raspored. Kujnu ’oću u žuto da okrečim. I verandu. Tamo da mi napraviš jednu klupicu, ispod one trešnje što si je u baštici posadio. I bunarsku ogradu da učvrstiš i da mi napraviš jedna vratanca s katancem. Ne smem oka s Nade skloniti.
On se mršti i prigovara da bacaju pare, al’ milo mu što je živnula. Sve će joj učiniti, samo kad je rešila da se otrgne čamotinji. Eto, palo joj na pamet da naprave bračnu sliku. Videla, kaže, po meštanskim kućama da iznad bračnog kreveta visi slika mladenaca i zapela da i oni jednu takvu imaju. Čula da u selu ima neki majstor Buša, koji svaku sliku ume da dotera po želji, pa bi mog’o njima jednu venčanu da napravi. Da Jeleni venčani veo, a Milanku struk ruzmarimna na rever da stavi. Baš bi je to obradovalo. Milanko se opire toj ludosti, ali je ona uporna:
- Što si, bre, takav. Kad nas jednog dana ne bude, ta slika će ostati. I unuci će nas po njoj pamtiti.
- Po slici da nas pamte? E kad je za pamćenje, da se slikamo.
- A mogli bi i jednu na kojoj smo s decom da napravimo. I da je stavimo na onaj zid u hodniku, tamo između vrata.
- Je l’ nam i ta za uspomenu? Ako tako nastaviš da nas kačiš, ne moramo da molujemo zidove!
Ma napraviće joj kol’ko hoće slika, samo da kad mu se tako umiljava. Od kad je rodila Nadu, nekako se udaljila od Milanka, k’o da joj je mrsko s njim u krevet leći. Ili je okupirana decom, il’ nekim kućnim poslovima, ako se i namoli da mu malo nežnosti pruži, to sve nešto na brzinu i s prekorom, k’o da je poludeo što mu je milovanje još na pameti.
Eto, namestiše u kući i oko nje sve kako je zamislila.
Cvetna leja oivičena okrečenim ciglama se prostrla duž zida koji ih deli od komšije Vita, a saksije muškatli naređane po stepenicama i verandi. Kad predveče otvore kapiju, pola ulice zamiriše na bosiljak i šeboj iz njihove avlije. Uz kuću Milanko posadio vinovu lozu, pa od nje lepu venju izveo, sve do donje kapije. Sam je orezuje s proleća i vino svake jeseni od svog grožđa cedi. Oko bunara novu ogradu od tankih letvica napravio, pa je natkrio crepanim krovom na četiri vode. U donjem dvorišti obnovio ambar, zapatio svinje, daće Bog za koju godinu će mu svi obori piti puni. Nad štalom senjak podigao i lepu junicu kupio, kad se oteli imaće svog i mleka i sira i kajmaka.
A Jelena i dalje nezadovoljna. Nudio joj par puta da odu do Bučja, da je želja mine. Ma ni da čuje. Kaže nemaju kome toliku stoku ostaviti na brigu. Nudila im se Speranca, nudila se i Vitova Selena da tih nedelju dana muze kravu i namiruje stoku, ali džaba. A Đorđu se svaki put zacakle oči kad se Bučje pomene i ponada se da će Jelena konačno prelomiti. Ona se samo smrkne i promeni temu.
Stalno nešto zabrinuta, od Nade se ne odvaja, ali oseća da joj Đorđe izmiče. Ižđikljo, čini joj se, preko noći, već mu se nausnice zagaravile, još malo pa će se u pravog momka obratiti. Jeleni puno srce kad ga pogleda, ali joj neka strepnja stalno u grudima: „Petnaest godina! Kad brže proleteše? E, dogodine će na zanat, ako Bog da, pa u vojsku, pa ga valja ženiti. Ih, da mi je dočekati njega oženjenog da vidim!“ Kroz školu se nekako provlači, naređa loše ocene, pa kad mu zaprete da će ponavljati, pritisne knjigu, al’ sve nešto na silu. A kako leto osvoji, on u kuću samo na noćenje dolazi. Ima gomilu drugara s kojima redovno ide na pecanje, a znaju i u nečiji vinograd da zađu. Namerače se na neku voćku i vrebaju zgodan trenutak da je oberu, a istu takvu svaki od njih ima u svojoj bašti. Slađe im da se nadmudruju sa bokterom , koji samo to i radi – čuva voće od seoskih derana. Često se zapute u Peščaru, obiđu čobane kod Turskog bunara i najedu se ovčjeg sira, pa se spuste do vekternice i čekaju da naiđe teretnjak. Na tom mestu mora da uspori, pa se dečaci kače na vagone u pokretu i urlaju k’o Indijanci do železničke stanice. Odatle se preko baština vrate u selo, pa i na toj strani nakradu voća i zrelog paradajza.
Jelena sto puta izađe na ulicu, da vidi ide li s koje strane. „Gde li se to dete po celi dan smuca, da mi je znati?“ Kad ga upita gde je bio, promrmlja joj neki smušeni odgovor, na brzinu jede i dok se okreneš – nema ga! Ne pamti kad je s njim dve reči razmenila. Odavno Jelena oseća da se s njim nešto dešava, a nikako da uhvati zgodan trenutak da to Milanku kaže. On je po čitav dan van kuće, za kočijaša se uvek posla nađe, a on se ne libi ni da potegne ni da upregne, samo da koji dinar preko redovne zadružne plate zaradi. Deca rastu, valja ih školovati da ne ostanu slepci kod očiju. A i zacrtao je sebi da se među viđene seoske domaćine ubroji. Kad se uveče umoran vrati iz njiva dočeka ga Nadina radosna cika. Od kad se rodila, za srce mu je prirasla. „Rođena je umiljata“, stalno je ponavljao. Voli on i Đorđa, ali Nada mu je centar sveta. Odakle god ide, nosi joj neku sitnicu – grumen šećera, bombonu, jabuku. Da može, u nedra bi je stavio i ne bi se od nje odvajao. A ona baš ume pod kožu da mu se zavuče i kako ga ugleda zaleti mu se u naručje! Prva reč joj je bila – tajo! Njemu oči zasuzile od nežnosti, a Jelenu žalac ljubomore opeče. Ne zna da li joj je zbog te reči ili Milankovih suza radosnica, ali ne bi joj svejedno. „Nije se ovako raznežio ni kad se Đorđe rodio?“ Brzo potisnu taj neprijatni osećaj i postide se pred sobom. Ali ga prekori kad ostadoše sami:
- Ne odvajaj decu!
- Ne odvajam ih, nego onaj ide svojim putem, a ovo malo se samo voli.
- Vidiš kako ga zoveš? Onaj!
- Ajde ne budali! Šta bi ti? Da matorog konja cupkam na krilu?
- Rekla sam ti! On je još dete, samo se trsi da je momak.
- Muško je, bre! Ne priliči mu to. Još malo će na zanat otići, ko će tamo da ga mazi?
Često Jeleni komšinice natuknu da joj se Đorđe po selu bije, al’ ona mnogo ne haje za te priče. Ali kad joj dođe iscepan i štrokav, prekipe dara meru. Pritisnu Đorđa i on priznade da je dobio batine, ali razlog za tuču ne htede da joj kaže. Uveče, kad posedaše da večeraju, ona ga popreko pogleda, pa reče Milanku:
- Jesi li čuo da nam se sin bije po selu?
- S kim se bije?
- Pitaj ga ti. Mene od jutros sram pojede, ne smem na sokak izaći.
Milanko je gleda u neverici, pa se okrete Đorđu:
- S kim si se tuko?
- S onom bandom iz Solare.
- Banda! Koja banda? I šta ti imaš s njima?
Đorđe savio glavu, gleda preda se i ćuti.
- Pitao sam te nešto.
- Smeju mi se što sam dođoš. Zovu me tikva bez korena. Kažu - da smo valjali ostali bi tamo.
- I zbog toga si se tuk’o?
- Tući ću se sve dok ne odem u Bučje! Ako je vama ovde lepo, sedite! Niko vam ne brani. Ali ja odoh. Moja kuća je tamo.
Kao da ih oboje ošamari kad to reče. Jelena privila Nadu uz sebe, a Milanko se teškom mukom savlada da ga ne udari. Stiska vilice, teško diše, pa kad se malo smiri, tiho prozbori:
- Nećeš ti nigde dok si na mojim jaslama! A sutra ćeš ti u nadnicu, da ti ja isteram te bube iz glave.
- Mogu ja da idem u njivu, bar ću da zaradim za put! I nikad se ovde neću vratiti! Nikad!
- Ocu uzvraćaš reč? Sram te bilo!
- Neka ga Jelena. Ujedaće se on za ovo.