Stranputica

Milanko sutradan posla telegram Aleksi u Bučje, da mu radosnu vest javi. Malo se premišlja da li da javi i Obrenu u Goleša, pa odustade. „Šta da mu javljam? K’o da se to njega tiče. I tako će Aleksa nekako Grozdi javiti, a ko zna da l’ bi joj onaj namćor išta i rekao“. Jelena ga ništa ne upita, kad se iz pošte vratio. Ona se brzo od porođaja oporavi i za nedelju dana preuze svoje obaveze u kući, k’o da se ništa naročito nije desilo. Ujutro isprati Đorđa i Milanka, pa se kućnim poslovima i bebom po čitav dan bavi. Prestala da prede, bar dok babine prođu, a i da hoće nema kad. Speranca svaki čas svrati da joj štogod pomogne, a i ostale komšinice zaređaše dolaziti. Svi se raznežili oko Nadine kolevke, gledaju u to dete kao da im je svima radost donela. Zapitkuju Jelenu je l’ materi javila za prinovu, pa se ona malo rastuži. Jasno joj je da zadugo na put kretati ne može, kud bi s malim detetom? A sve je jača želja za majkom vuče.
- Kad Nada malo ojača, otić’ ćemo sigurno.
- A jeste li im javili?
- Jesmo, Milanko odmah telegram poslao.
- I? Odgovoriše li?
- Aha, baš su se obradovali.
Laže, svesno ih laže, jer nikakav odgovor ne dobiše. Milanko je teši da su snegovi puteve zavejali, pa možda pisar nije Aleksi telegram ni odneo. A strepe oboje da nešto gore nije po sredi. „Što li se toliko vremena niko ne javlja“, pita se Jelena i opet poče majku svake noći sanjati. Pred kraj zime konačno stiže pismo od Alekse. Danima je smišljao kako da ga sroči, pisao i bacao ispisane stranice, na kraju u par rečenica rekao da je Grozda umrla i da je toliki sneg napad’o, da je jedva sahraniše. Zato ranije nisu stigli da jave.
Jeleni se preseče mleko od tuge, ali joj ne dadoše da se poruši za majkom. Ubediše je da se ne valja zbog novorođenčeta. Ona se još više privi uz Nadu, kao da u njoj i majčinu dušu vide.
Kad u Bučju dobiše telegram od Milanka, sneg zavej’o, nisu mogli iz kuće mrdnuti. Čim se put malo pročisti, Aleksa upreže konja u saone i sa Ljubicom krenu u Goleša. Nije bio u Obrenovoj kući više od godinu dana.. Svratio onda da Grozdu doprati i ne bi mu pravo kad Obren upita:
- Kako se provedoste, vas dvoje?
Grozda se prva snađe, pa odgovori:
- Mi lepo, Boga mi. Dočekaše nas Milanko i Đorđe domaćinski. A što ne pitaš kako je Jelena?
- Pravo da ti kažem – ne interesuje me! Nego, Aleksa, bi l’ se moglo s prečanima štogod trgovati?
- Nisam ja zbog toga u Banat išao i ti to odlično znaš.
- Ja ti se, vala, čudim što si uopšte i kretao na tol’ki put. Ama, znao sam da je to jedna obična izmišljotina, koju su ono dvoje smislili ne bi li se u Bučje vratili. Popišmanili se u Banatu, pa k’o vele, ovako će lakše obraz sprati. A vas dvoje po’itali da im se pri ruci nađete!
- I ja se, vala, tebi čudim da si takva luda pod stare dane postao. Grozdo, praštaj ako te čime uvredih i ostajte mi u zdravlju!
Baš se naljuti Aleksa i ne htede više ni trena pod istim krovom s Obrenom biti. Ne bi mu ni sad išao na noge, nit’ bi muštuluk za Nadino rođenje hvatao, nego čuše da je Grozda u postelju pala. Kažu Obren joj lekara dovukao iz Pljevalja, jer je toliko slaba da put ne bi podnela. Otkad se vratila iz Banata, ona njena stara bolest uzela maha, pa je iscedi za godinu dana i u zimu je za krevet zakova. Više ne može sama ni poradi sebe pred kuću izići. Doktor joj dugo slušao pluća, ostavio neke lekove i na polasku tiho Obrenu rekao:
- Ne verujem da će se iz zime izvući. Pazite je i utopljavajte i pruži joj sve što zaište. Njoj su dani odbrojani.
K’o da ga maljem u čelo pogodi tim rečima. Vazda je Grozda bolešljiva bila, kašljucala i žalila se na zimu, ali je nekako gurala, lečila se travama i oblogama od komovače, a i Jefa je masirala prepranom mašću. Navik’o je Obren da Grozdi stalno neki đavo fali, pa nije više ni obrać’o pažnju. Kad mu dojadi njena slabost, okrene se i ode u lov, pa danima tumara planinom i besni: „A šta ću joj ja kad je metiljava? Vazda je bolešljiva i nešto je boli, otkad je znam duša joj na nos izlazi. A digla rep na krsta i zapucala u Banat, tad joj sve potaman bilo! Taj put je dotuk’o. Od kad se vratila poboljeva.“
Sad mu se svet oko glave okrenuo, kad mu doktor reče da joj je kraj blizu. Zausti nešto da upita, pa ostade tako, k’o da ne može reči da nađe. „Šta da ga pitam? Sve mi čovek reče.“ Isprati doktora i vrati se u kuću, pa stade kraj Grozde i prvi put joj se stvarno zagleda u oči. „Bože, proživeh vek s ovom ženom, a nikad je ljudski nisam pogled’o. Zna li ona da joj se kraj bliži?“ Ona umorno sklopi oči, kao da joj je odavno sve jasno. Samo hoće da potvrdi, pa ga tiho upita:
- Šta kaže? Kol’ko još?
- Šta kol’ko? Ne trabunjaj, života ti. Kaže da piješ lekarije i da ležiš tu dok ne ojuži.
Grozda se osmehnu, pa steže usne k’o da dah zadržava, ali joj se ropac kotrlja uz grudi, zagreba joj grlo i ramena joj potrese. Pa se oglasi zacenjujućim kašljom i posive u licu. Obren skoči da je pridigne sa jastuka i neka tuga ga svog prože kad oseti Grozdina slaba ramena pod prstima. „Bože, kosti će joj kožu poderati! Malo jače da je stisnem, svu bi’ je polomio.“
- Jefo, po’itaj, ugušiće se!
- Neće, ne boj se. Pusti je meni. Poturi joj taj jastuk iza leđa, guši je kad leži.
- Oćeš li joj dati šta? Nije se nikad ’vako zakašljala!
- Jok, nije! Nisi ti nikad bio tu da je čuješ. Polako, Grozdana, polako. Evo, prolazi...
Grozda šišti i za vazduh se bori, pa kad napad kašlja prođe, klonu na jastuk. Obren se unervozio, ne može je takvu gledati, a ne zna šta mu je činiti. Pođe napolje, nekim poslom, a sve osluškuje hoće li ga Jefa viknuti da se vrati. Naizmenično pored Grozde dežuraju. Do pola noći Jefa, pa kad klone od sna, Obren je u sobu otera, a on pored Grozdinog kreveta na tronožac sedne i pogled s nje ne skida do jutra. Onda izađe da stoku nahrani i žuri u kuću, dok Jefa pomuze krave i ovce. Ako koji sat sna i uhvati preko dana, čini mu se i tad osluškuje Grozdino teško disanje.
Kad Aleksa i Ljubica naiđoše, zatekoše ga više kuće kako cepa drva. Pocrneo od nespavanja i brige, neobrijan i zakudraveo, k’o da je iz šume izbio. Nazvaše mu Boga i odmah za Grozdino zdravlje upitaše. On samo odmahnu glavom, pa ih u kuću povede. Seo sa Aleksom za sto i Jefa im rakiju prinese, pa ćutke ispijaju. Ljubica se namesti pored Grozdinog kreveta, ruke joj miluje i šapuće. Grozda otvori oči teškom mukom i htela bi nešto reći, ali je Jefa ućutka:
- Nemoj, Grozdo, zakašljaćeš se.
- Ti ćuti i slušaj me, a ja ću sve da ti ispričam.
Grozda lagano trepnu, kao da potvrđuje dogovor. Pa se zagleda ispitivački u Ljubicu. Ova se primače bliže i kroz osmeh joj govori:
- Imam jednu vest da te obradujem. Dobile smo unuku.
Jefa se glasno zabezeknu, kad ovo ču:
- Šta kažeš? Unuka! Pa kad se porodila?
- Ima više od mesec dana, nego ne mogosmo da vam javimo, znaš kakav je kijamet bio. Evo, čim je malo popustilo, Aleksa reši da dođemo do vas.
- Mašala, nek’ je živa i zdrava! Koje ste joj ime dali?
- Nismo mi, brat joj kumovao. Zove se Nada. Nego ti, prijo moja, da se pridigneš iz te postelje, pa da nas dve babine spremimo i zajedno u Mramorak odemo. Ti znaš put.
Grozdi se obrve izvijaju, usne se u osmeh razvlače. Skupi snagu da šapne:
- Nada. Lepo ime.
I zakašlje se. Obren skočio da je pridigne, pa kad se Grozda smiri, on nastavi da je drži uza se, kao da se plaši da će je novi napad skoptisati ako je iz ruku ispusti. Ona ga molećivo gleda i bez ijedne izgovorene reči mu je jasno šta taj pogled traži. „Da oprostim, to me moli. Da joj obećam da ću Jeleni oprostiti. Mogu ja njoj sve sad obećati, ako će joj biti lakše. Ama, ne znam da l’ ću to obećanje ispuniti.“ K’o da mu misli pročita, Grozdi suza niz obraz kliznu, pa zažmuri i okrete glavu od Obrena.
Kad isprati Aleksu i Ljubicu, Obren naredi Jefi da mu preobuku spremi, hoće da se uredi malo. Pa se obrija i začešlja, obuče čistu košulju, k’o da na neko slavlje ide i posla Jefu na spavanje. On će celu noć kraj Grozde dežurati. Primače tronožac bliže njene postelje, izvadi britvu i uze neko drvo da delje, da vreme nekako prekrati. Povremeno baci pogled na Grozdu, čini mu se da noćas lakše diše. Prevrće po glavi sećanje na prve godine braka i nasmeši se kad mu iskrsnu neke slike, Bože kakva je bila! Vitka i prava k’o jasika, bledunjava i ćutljiva, a sama vatra joj nije bila ravna. Ali slomiše je ona deca što ih posahranjiva. Ono malo radosti što im Jelena donese svojim rođenjem, istopi se k’o sneg na jugovini kad ih izbruka i ode za Milanka. Tad se i Grozda u led okova, nije više dala Obrenu ni blizu da joj priđe. „Mislila da će me time naterati da oprostim. E, luda žena! Pa ja sam nalazio što mi treba gde god sam na put iš’o. Da l’ je ikad posumnjala?“ Pogleda u usnulu Grozdu, kao da proverava koliko zna, pa odmahnu glavom: „Ma jok! A ko će znati šta joj se po glavi motalo!“ Učini mu se da je nešto čuo, pa se umiri. Grozda otvorila oči i gleda ga sasvim jasno. Na trenutak mu se učini da će nešto reći, ali ona samo uzdahnu i glava joj klonu na jednu stranu.
Do jutra je sedeo pored njene postelje, nemoćan da se pomeri, tupo gledao u Grozdino nepomično telo i pokušavao da nađe neki osećaj, misao, bilo šta što bi ga iz te utrnulosti pokrenulo. Ne ču kad je Jefa ušla i zbunjeno je pogleda kad mu reče da sačeka napolju, dok ona Grozdu ne spremi. „Šta je sprema? Nek je ne dira“, pomisli, ali je posluša bez reči, ustade sa tronošca i tiho izađe iz kuće. Produži do obora, k’o i svakog jutra, pa mu tek tada sevnu misao kao nož: „Ja joj ne obećah što je tražila.“ K’o da mu neko rascepi grudi, kandžama ga za srce zgrabi i iz njega istisnu svu snagu, Obren zadrhta, pa poče da guta vazduh. A kad mu se dah ujednači i bol malo popusti, u jednom jedinom trenutku sagleda ceo svoj život. Strese se od praznine koja mu se mračno isceri, pa glasno zavapi: „Šta uradih od nje i sebe?“ Odnekud mu iz sećanja iskrsnu onaj trenutak kad je s Jelenom na Oštriku pogled ukrstio. Osuši mu se grlo i znoj ga obli od pomisli: „Bože, koliko će me sad mrzeti!“ Spusti se na gomilu snega pokraj staze i glavu zaroni među ruke. Oseti kako mu se gorčina neka penje uz grlo, skupi se u nepcima i zapeče ga u oku, pa mu se teška suza otkide. Za njom još jedna, stidljivo kliznu niz Obrenov obraz i zapeče ga na bradi. Pusti je da se osuši, pa umorno ustade i krete ka kući.
Kad ga Jefa upita hoće li Jeleni javljati, on smače ramenima i umorno joj odgovori:
- Šta ćeš joj javljati? Još iz babina nije izašla. Sve i da ’oće, ne može po ovom kijametu dolaziti.
- Ja bi’ joj javila, mater joj je...
- Rek’o sam.
Sahraniše Grozdu na groblju više puta, par stotina metara od kuće. S proleća Obren dovede jednog kamenoresca da joj spomenik iskleše i odmah naruči za sebe i Jefu. A tuga ga skolila, iz dana u dan raste i nigde joj umaći ne može. Luta po imanju, ide u lov k’o i pre, nekad svrati do kafane, ali nigde mira nema. Najteže mu da se u kući skrasi. Ćute on i Jefa povazdan, sklanjaju se jedno od drugog i prozbore po koju samo ako se oko kakvog posla dogovaraju, pa opet utonu u tišinu. Uveče Jefa uzme pletivo u ruke i sedne blizu lampe, a Obren tronožac šporetu privuče, zavije duvan i zamišljeno odbija kolutove dima. Kad fitilj u lampi dogori, Jefa ode u svoju sobu, a Obren se tu u kuhinji izvali na krevet obučen. Muči se da zaspi do pola noći, prevrće, ustaje iz kreveta i opet vraća. Ne može ni Grozdu, a ni Jelenu iz misli istisnuti.