Stranputica

Sutradan poraniše svo četvoro da Jelenu obiđu. Rano je za posete, ali se doktor smilova kad ču koliki su put Grozda i Aleksa prešli da je vide.
- Samo par minuta, slaba je još. Nemojte je zamarati i izbegavajte razgovor koji bi je uznemirio.
- A šta je njoj, doktore?
- Eh, šta joj je? Medicina nije svemoguća, na mnoga pitanja još nismo našli odgovore. Nije isključeno da je promena sredine i načina ishrane izazvala pad imuniteta. Malokrvna je, podložna raznim virusnim infekcijama, a uz sve to psihički labilna. Što bi vi seljaci rekli – predala se. Potreban joj je jak motiv da mobiliše snage i krene putem oporavka.
Grozda ga sluša, a ništa ne razume, sem onog promena sredine. „Ma znala sam ja da im ne valja pos’o što se u tu kolonizaciju upustiše. Al’ nemaš ti to kome govoriti. Da je Obren bio drukčiji ne bi nas ovaj jad zadesio.“ Ustručava se da pita, pa se ipak osmeli:
- A da mi nju vratimo pod Ožalj? Je l’ bi pomoglo?
Svi se trgoše, a Milanka k’o da neko hladnom vodom poli. Savio glavu, da može u zemlju bi od muke propao. Strepio je da će mu to nabiti na nos i ždrao se, uh kako se ždrao. Da može vreme da vrati unazad – ne bi ni pomislio na selidbu u Banat. Al’ ne može, sad ne može ni napred ni nazad.
Doktor ih sve jednim pogledom obuhvati, pa reče:
- Ne verujem. Možda kasnije, kad dovoljno ojača. Sad bi je takvo putovanje ubilo. Hajdete sad do nje, ali samo desetak minuta.
Otvori vrata bolesničke sobe, pa stade kraj njih i pokaza na jedan krevet. Grozda prva priđe, pogleda u krevet, pa ustuknu, k’o da je duha videla. Okrenu se zbunjeno doktoru, taman zaustila da kaže: „Nije ovo Jelena“, kad ga vide kako klima glavom.
- Rekao sam vam da je slaba.
Izmršavelo telo utonulo u bolesničku postelju, do vrata pokriveno poderanim ćebetom. Na bledom, usnulom licu, ispod istanjene kože, svaka koščica se ocrtala, a u tamne kolutove oči joj upale. I u snu kao da se mršti i usne u liniju stiska. Ni traga one lepote i putenosti, onog sjaja kojim je zračila i uzdahe čežnje, ali i zavisti mamila. Grozda joj skloni jedan pramen kose sa čela, pomilova je po upalom obrazu, pa joj nežno spusti ruku na rame, kao da se plaši da bi je jačim stiskom mogla polomiti. Tiho prošaputa:
- Jelena! Jelena, ćeri moja. Probudi se! Jelena, probudi se, ćero!
Jeleni se bora između obrva namreška, zatim lagano otvori oči, zatrepta malo, pa joj se neki titraj u uglu usana pojavi.
- Jelena, ja sam. Pogledaj me!
- Majko... Ti ...
- Ja. Tu sam, došla sam...
- Majko...
- Tu ti je i Đorđe. Joooj, koliki je porast’o, ne bi’ ti ga poznala da sam ga đegod na ulici srela. I Aleksa je doš’o, i Milanko, svi smo tu.
- Đorđe...
- Dođi, Đorđe, bliže! Priđi majci, pile moje.
Đorđe oklevajući priđe, pođe rukom da dodirne Jelenu, pa je brzo povuče i sakrije iza leđa. Bradu na grudi spustio, postiđen užasom koji ga je preplavio, kad majku tako izbliza vide. Čini mu se da je lepša bila dok je kroz prozor doziv’o. K’o da se istopila za ovih mesev dana u bolnici. Ona ga tužno gleda, htela bi pogled da mu uhvati, a suza joj niz obraz klizi.
- Đorđe... Okreni se.
- Priđi joj slobodno, šta si se uplašio?
- Majko... Kad si...
I ne čuše šta je hteo da pita, kad doktor zagalami:
- Dosta je bilo, rekao sam samo deset minuta. Ajte sad, ne zamarajte je!
- Neka nas, doktore, još koji tren. Pusti nas, jadan, još samo malo!
- Drugi put, ne može više danas. I ovo je bilo previše.
- Dobro, doktore. Neka, Jelena, poslušaj ga. Doći ću ja opet, ništa se ne brini.
Grozda zagrli Đorđa i očima pokaza Aleksi da krene s njima iz sobe. Milanko ostade, k’o da okleva, pogleda uprtog u pod. Sačeka jedan tren da ono troje malo odmaknu, pa priđe Jeleni. Ona zaklopila oči, k’o da zaspa, a čuje ga, oseća njegovo drhtanje i nemirni dah.
- Jelena, ja... Khm, khm. Ja ne mogu dalje... Bez tebe ne mogu. Živim nekako, a k’o da sam umro. Ako ti... Ako će ti biti lakše, da se vratimo mi? U Bučje?
Čula ga je, zna Milanko da ga je čula. Vidi joj grč kojim je vilice stisla. I drhti joj brada, čini se zaplakaće. „Što me ne pogleda? Samo da oči otvori, da vidim ljuti li se još na mene.“
- Nismo ni trebali dolaziti. Da sam znao da ćeš to ’vako podneti, ne bi ’noliki put potezali. Ja sam ... mislio sam da ćeš ovde biti sretnija. To sam hteo. Račun’o sam, ovde ćemo lakše živeti, Đorđe može u školu ići, kuću smo dobru dobili... Svići ćemo se na ljude, ni u Bučju nismo po komšiluku ’odali. Nije mi loš pos’o, mislio sam i onu njivu što dobismo, ’šenicom zasijati, ove jeseni. Moglo bi nam preteći. Čujem da će nam neku parcelu šume dodeliti, da ogrev spremimo za zimu. Moglo bi se ovde lepo živeti, ali ako ti kažeš... Mene nije sramota da se u Bučje vratim. Što? Tol’ki su se vratili, nijesu se mogli na Banat privići. Vratićemo se i mi, možemo kod Alekse za prvo vreme, sam mi je noćas to predložio. Ako ti... ostaneš ’vaka, ni meni života nema. Šta će mi?
Njoj kapci zadrhtaše i usnama miče, nešto bi da mu kaže, ali joj glas zamro, nikako iz grla da se otkine. Milanko se napeo da joj odgovor sa usana pročita, ućutao i dah zadržava.... Čeka tu jednu reč, pokret glavom, znak neki od nje. „Samo nek prozbori, na rukama ću je u Bučje odneti.“
- Kaži nešto, Jelena. Jednu reč prozbori sa mnom, samo jednu reč. Nemoj me više ćutanjem ubijati!
Jelena ga pogleda umorno, pa prošaputa:
- Ostajemo.
- Ostajemo?
U njemu se nešto otkide, k’o da mu neka struna u grudima puče, zatreperi sav od te jedne reči koja Jeleni sa usana skliznu. Vrisnuo bi od olakšanja, zgrabio je u naručje i odneo iz te bezlične sobe... Samo joj spusti poljubac na čelo i šapnu:
- Dobro je. Videćeš, biće dobro...

Nedelju dana je Đorđe pokušavao da uhvati neki trenutak nasamo sa Aleksom. Hoće nešto da ga pita, a nit zna kako da počne, nit bi hteo da to ko čuje. A Aleksa, k’o za inat, po ceo dan negde s Milankom. Jedan dan ode do njiva, da vidi je l’ kukuruz stig’o za branje, drugi dan po šumi merači drva za seču i procenjuje koju bi parcelu valjalo uzeti, kad ih budu kolonistima delili. Za nedelju dana upoznao i selo i okolinu – ma sviđa se njemu ovde, vredan čovek bi se lepo mogao u Banatu okućiti. Zemlja rodna, naopako da poseješ, niklo bi. A svašta i gaje, brate, ne bi verovao da rođenim očima nije gledao. Ajd’ kukuruz, ’šenicu, ječam i raž, al’ vide i suncokret, pa se baš iznenadi kad mu pokazaše kako iz njega ulje cede. Kupov’o je ulje, nekad u Pljevljima, ali to je od maslina ceđeno. Uzim’o bi po jednu bocu, samo da imaju što u kandilo sipati, toliko je skupo, vazda, bilo. Ni palo mu na pamet ne bi da neko na tome može hranu gotoviti, a još manje da ga iz semena može cediti. A onaj komšija Dorijel ima i presu, pa mu ceo jedan dan pokaziv’o kako se to radi. Svidelo se to Aleksi, pa uveče reče Milanku:
- Onaj tvoj komšija, Dorijel? Čestit neki čovek, rek’o bih. Ima se od njega što pametno čuti.
- Otkud ti njega znaš?
- Doveo nas do tvoje kuće kad smo dolazili... Danas ga sretoh u onim njivama u Mramoračkom ataru, tako reče da ih zovete. Kad se u šumu pođe, na tu stranu.
- Aha. A ono prema stanici je Deliblatski, na ovu drugu stranu Dolovački, a dole ispod govedarstva Bavaniški atar. A Stankov do ti je ona dolina sa potokom, tamo između ona dva brežuljka sa vinogradima. A gde srete Dorijela?
- Ja taman otkinuo jednu glavu suncokreta i zagledam je, kad on s konjima naiđe i ponudi se da me poveze. Usput mi pokaza gde je tvoja njiva, nije ti loš onaj kukuruz. Skoro će za berbu stići.
- Ja mislio da to odmah predam zadruzi, nit ga imam kako prevući, nit znam koga u mobu za branje da zovem.
- A što bi sve predav’o? Ostavi malo za svoju kuću, mog’o bi neko svinjče odgajiti, malo peradi, nek’ imaš nešto živo u avliji. Videh kod one bare jato gusaka, neka đeca ih čuvaju. Ona perina i jastuci su guščjim perjem napunjeni. Rascepila Grozda jedan ćošak jutros da vidi šta ima unutra, kad je tako lagano. Nego, poslušaj ti mene. Obraćemo kukuruz nas trojica, a ti pitaj Dorijela da ti prevuče konjima. Odužićemo mu se kad on bude brao.
- Pa da vidiš... Samo kad bi prist’o.
- Pa pitaj ga, neće ti kruna s glave pasti.
Milanko se nasmeja, baš ga Aleksa oraspoloži. Sutra će ranije s posla, pa bi mogli ambar i kočine ispod njega popraviti. Pa da vidi kako bi neko prase nabavio, nek ima nešto u avliji kad Jelena dođe. „Ma samo da mi se ona vrati kući, pa polako... Sve ćemo nas dvoje steći!“ Taman zinu da kaže nešto, kad vide kako se Aleksa i Đorđe oblače i prema vratima kretoše.
- Gde ćete vas dvojica u ovo doba?
- Imamo mi neka svoja posla. Lezi, Grozdo, baš se naradi ceo dan. A i ti bi mog’o, valja ti poraniti.
Vidi Aleksa da Đorđe oko njega danima okleva i sluti šta ga muči. Večeras ga gleda, pa mu nešto bi žao deteta - skupio se na sanduku za drva i ućutao. Čim odmakoše malo od kuće, Aleksa prvi poče:
- Šta si ’teo da me pitaš?
- Ja... Otkud znaš da sam hteo?
- Pa gledam te kako vrebaš da nasamo ostanemo. Ajde kaži.
- Đede, ja... Što baba Grozda nikad nije dolazila kod nas?
- Kako nije? Jeste bila jednom, zar se ne sećaš?
- Jok ja. A što majka nikad nije pomenula ni nju ni svog oca? Ja sam je jednom pit’o ima li ona oca i majku, gde oni žive. Ona se samo zaplakala i ja je više nisam hteo sekirati. Što, đede, oni moju majku ne vole?
- Kako je ne vole, Bog s tobom? Pa zar bi Grozda sad došla da je ne voli? Nego... Kako bi ja to tebi objasnio? Kad si još mali, sinko, pa ne razumiješ te stvari.
- Ja mislim da su oni na nju ljuti što se udala za Milanka. Eto... A znaš i ja sam ljut na oca...
- Eto ti sad! A što ti?
- Što nas je natero da se ’vamo doselimo. Meni je lepše u Bučju bilo.
- Čekaj, stani malo. Nije on vas na loše doveo. A šta ti fali ovde? Vidi kako je lepo selo, ovoliko sveta nema ni na Oštriku za Ilindan! I sve ravno, lepa vam i kuća i oko kuće... U školu ideš, kud ćeš bolje?
- Ih svet? Tebe nema, đede, ni baba Ljubice, ni tetka Slavke, ni stričeva... Nikog od našijeh nema. A i majka se razboljela, eto što. Da smo ostali ona ne bi...
- Čekaj malo, Đorđe! Majka se razboljela što joj je tako od Boga pisano. Ženska posla, moj sinko, one su ti čudna stvorenja. Nit misle, nit rade k’o mi muški. Eh, ko će ženu razumeti? A vid’o si da joj je bolje. Ozdraviće ona, siguran sam. Kad dođe kući svima će laknuti, videćeš. A nemoj se ljutiti na oca, teško mu je i bez toga. Gledam ga, da može, sam bi sebe pojeo od muke.
- On samo ćuti. I majka. Nisu dve reči progovorili otkad smo se doselili.
- Sad će progovoriti, siguran sam. Nego ti gledaj šta ćeš sa školom. To nek ti bude briga, pusti odrasle da se sami kobeljaju kako znaju i umiju.
- Ih, škola! Meni se u školu ne ide. Ja bi radije s tobom po njivama.
- A to je tebi, a? Pa što mi obilaziš, što ne kažeš odma’ šta te muči? E, bogami, tu ti spasa nema! U školu moraš, htio – ne htio, i ja ti tu ne mogu pomoći! Nego, ajmo i mi na spavanje, kasno je.
- Đede, samo još nešto?
- Ajde, udri!
- A kad ja porastem, mogu li doći kod tebe u Bučje? Da živim tamo?
- Eh, ludo moja, dok ti porasteš... Ko zna đe će tebe put odvesti? A kod mene uvek možeš doći, upamti! Vaša kuća i livada oko nje te čekaju.
Gledaju se ozbiljno, k'o da dogovor sklopiše, pa Đorđe klimnu glavom i nasmeši se.
- Ajmo, sad, a?
- Ajdemo, đede. Je l' čuješ džukele kako zavijaju? Puno ih je selo..
Tiho uđoše u kuću da Grozdu ne probude. Ona se sklupčala na otomanu u kuhinji i jednu ponjavu preko nogu bacila, a neće joj san na oči, otkad su došli nije ljudski zaspala. Prevrće se po čitavu noć, osluškuje lavež pasa iz komšijskih avlija, a sve jedno misli – kad će opet Jelenu videti. Da može, sad bi peške do one bolnice otišla, ama čeka da Milanko neki slobodan dan ugrabi, pa da zajedno odu. A otegla joj se ova nedelja, ne zna kud bi od dosade udarila. Preprala je i raspremila sve po kući, a nije bog zna šta ni bilo da se uradi. Skuva nešto za ovu trojicu i umesi hleb, počisti lišće po avliji i nema joj druge nego da uzme šamlicu i sedne pred kuću, baš k’o one meštanke preko ulice što iznesu hekleraj i po vasceli dan ćućore među sobom. Malo se utišaju kad ko sokakom naiđe, promrmljaju mu „Bune dzoa“ i isprate ga pogledom dok se ne odmakne dovoljno da ih ne čuje, pa približe glave jedna drugoj i nešto šapuću. Klimaju glavom i povremeno uzviknu: “Ju, ju, primaj Boga“, pa se opet udube u rad, a sve pogledaju na Grozdu kako dokono sedi pred kućom. A njoj nešto neprijatno, pa se brže skloni i vrati se u avliju, ama ne zna kud će sa sobom. Da se setila da ponese neko pletivo, brže bi joj vreme prolazilo. Dan nekako i preturi , ali pusta noć.... Kad se umori od prevrtanja po neudobnom otomanu, ogrne prsluk i izađe na verandu, pa pogleda u bledunjave zvezde i trgne se „Bože, kako su kod nas krupne i sjajne, ovde k’o da ih je neko ispr’o! Eh, šta li ono dvoje rade? Ostade Jefa uvređena što je ne pozvah da sa mnom krene, a i Obren se zagulio, da mi je samo da ga vidim kako se mota po kući! Zainatio se da ne traži od Jefe ni leba ni vode, a i ona bandoglava, neće da ga ponudi. E da vidim ko će prvi da popusti i dokle će ovaj put da ljutuju.“
Kako bi se začudila da je mogla u svoju kuću da proviri! Obren seo na basamak, zavija duvan i kresivo po džepovima traži, a Jefa ogrnula ponjavu, pa više njega stoji. On se pravi da je ne vidi, ali se trže kad ču šta ga pita.
- Jesi ti nešto čuo, pa ne možeš da spavaš?
- Šta?
- Pa nešto... Otud, iz Banata?
- Jok ja. Kako ću čuti?
- Šta ja znam? Reko’ iš’o si do Aleksinih, pa su ti nešto natuknuli...
- Misliš da nije...? Ma jok, šta lupetaš? Da je to, javili bi.
- E jes, vala. A ja nešto mislim, ma izdržaće ona. Od naše je sorte...
Obren zaklima glavom, kao da sam sebi nešto potvrđuje, pa otpljunu i nasloni se na dovratak. Otpuhuje kolutove dima i ćuti. Kad mu dogore cigara, ugasi je pored sebe, pa se okrete i iznenadi kad vide da Jefa još više njega stoji:
- Šta radiš tu, đav’le? Ajde leži, nećeš celu noć kraj mene dežurati!
- Huuuuuj, ne spava mi se. Neće mi san na oči, samo na nju mislim.
- E to će joj pomoći.
Podsmehnu joj se i ode u vajat, a ona se spusti na ono mesto gde je Obren do malopre sedeo i zagleda se negde preko šljivika. Opet će zoru na tom pragu dočekati. Bože, koliko joj puta iste misli glavom promiču, koliko se puta za jezik ujela što je onda Jelenu odala! Da je slutila na šta će to izići, radije bi ga iščupala i paščadima bacila. „Samo da Jelena ozdravi, molim te Gospode, zdravlja joj daj.“
Ima li molitva moć? Može li kome zdravlje doneti? Izgleda. Jelena se lagano u život povrati. Kad su joj u nedelju došli u posetu, zatekoše je budnu. Nema snage na Grozdin pozdrav da odgovori, jedva malo ruku pomeri da Đorđa po kosi pomiluje, ali joj nešto zaiskri u oku kad ih ugleda na vratima sobe. I brzo zgasnu kad shvati da Milanka nema. Ih, ne promače to Grozdi, pa joj nešto milo:
- On otišao da nađe doktora i upita ga kad će te kući pustiti. Aleksa ostade u selu, kaže dosta nas je, da te ne zamaramo. Ja, vala, nisam mogla iščekati da ti dođemo, a i ovo pile se unervozilo, pa ocu mozak probi. Svaki dan isto pita: „Kad ćemo kod majke?“
Milanko se unervozio, a doktor okleva sa odgovorom, prevrće neke papire, pa skine naočare i dugo ih briše, namesti, pa opet u one papire gleda.
- Nisam siguran da bi bilo pametno sad da je otpustim. Tek je počeo oporavak, još je slaba. Uostalom, šta ćete ako joj pozli? Dok je dovedete do bolnice može biti kasno.
- Jes vala, tek je prevagnula na ovu stranu.
- Neka je još nedelju dana, pa ćemo videti.
- Treba li joj štogod, doktore?
- Samo strpljenja, i vama i njoj.
Sluša ga Milanko, a misli: „Ama, lako je njemu da odlaže od nedelje do nedelje i da priča o strpljenju! Pitao bi ga da je njegova žena toliko dugo bolesna – šta je strpljenje.“ Nema mu druge nego da čeka, a nešto se ponadao da će je baš tog dana odvesti kući. Proviri u sobu, pa kad vide Jelenu nešto ga preplavi, na rukama bi je kući odneo. Lagano joj se približi i mangupski namignu Đorđu.
- Jesi li se pohvalio majci?
- Nisam joj ništa rekao.
- Sin ti u školi dobar. Hvali ga učitelj da je bistar, samo ne zna da ga baba svako jutro moli da iz kreveta ustane.
- Pa kad arlija s Aleksom do po’ noći!
- Ih, sad mu Aleksa kriv! Jok vala, nego mu lepše da kočijaši, no stolicu da zagreje.
Jelena gleda čas jednog pa drugog, pa se malo osmehnu i tiho prozbori:
- Moraš u školu.
- Nego šta, ima da ide, pa sve da peva! Ih, što mene nisu terali, nego ostadoh slepac kod očiju. Da me nije sramota i ja bi’ se upis’o. Jesi čuo majku?
- Pa upiši se, ko ti brani? Ja je ne volim i ubij me.
- Zavolećeš! Pazi šta sam ti rek’o?
- Zavolećeš, sine. A ti ga ne grdi, polako s njim.
Milanko je samo pogleda, malo falilo da joj odgovori:„Ma polako sam ja i s tobom i s njim, a nije mi to baš na dobro izašlo.“ Ali se suzdrža, neće da joj kvari ovaj dan. Milo mu što je Jeleni bolje, a i Đorđe se pored majke osilio, jasno mu je. „Strpi se, Milanko, još malo. Samo da ona još malo ojača, drukčiju ćemo priču započeti.“