Stranputica

Kad Grozda i Aleksa odoše, tuga zapreti da se opet razbaškari u Jeleninoj duši. Đorđe i Milanko odu svojim poslom, a ona po vasceli dan sama u kući. Nema s kim reč progovoriti, a ni posla nekog nema da vreme ispuni i misli sa majke skrene. Jesen obavila selo maglama, pa joj se i ne mili iz kuće izaći. A i kud bi? Nije komšiluk ni u Bučju obilazila, a ovde malo sveta poznaje, ne može im tek tako na vrata banuti. Doduše, odkad se vratila iz bolnice, svrati joj poneka komšinica, ali samo da je štogod priupita ili joj javi da u zadruzi nešto od namirnica dele. Ponekad, kad uspe da umakne svekrovom strogom nadzoru, doleti Speranca na par minuta. Nikad nema vremena da sedne, a s njom bi se Jelena najradije družila. Nikako joj ne može zaboraviti onu gusku što joj je za lek spremila, a mila je žena, samo namučena paorskim životom i večitom aminovanju i svekru i svekrvi i mužu. Za koju godinu i sina će bespogovorno slušati. Skoro se Jeleni požalila da joj svekar ne da ni do svojih da ode, iako su samo dve ulice dalje! Ne voli taj matori ni kad neko Speranci dođe. Mršti se i gunđa nešto na rumunskom, a jednom je Jeleni, kad im je ostala u kući duže od pola sata, otvoreno rekao: „Ne može da se dangubi, žena uvek ima neki posao. Samo joj treba čvrsta ruka, da nauči ko je gazda u kući! I da ne ide mnogo u komšiluk“ Uh, ko da joj je u obraz pljunuo! Odmah se pokupila i otišla kući. Posle joj dolazila Sperancina svekrva Kija, da donese tanjir štrudle s makom i objasni joj da je Viktor težak čovek, al’ tako mora da bude.
- Takav je red kod nas, Jelena. Ja sam u kući zatekla i svekra i svekrvu i babu i dedu. Kad sam rodila Dorinu, laknulo mi što je žensko. Znala sam da će me puste da rodim još jedno. I dao mi Bog Doriela. Vi rađate puno dece i svi ostanu siroti. Mi ne mislimo tako. Jedan sin je dosta, ima ko da nasledi imanje. Mi smo mu birali mladu, a Speranca je iz dobre familije i zna kakav je red. Dok je Viktor živ, on je na čelo. Posle preuzme Doriel imanje, kad on ode sve ostane Korolanu.
- Ja bi ih rodila desetoro, da mi je Bog dao. Dece nikad nije mnogo. Al’ eto, ostade moj Đorđe jedinac. Ne dade mi se više...
- To ne odlučiš ti, Jelena. Ili Bog ili gazda to odredi. Jedna muška glava, ali da se sluša šta kaže. Žena mora da sluša i da ugađa mužu ... Ju, drakulje , šta sam se zadržala! Će me grdi Viktor.
Uveče Jelena ispriča Milanku, a on se nasmeja:
- Lepo ti žena rekla da treba da mi ugađaš! Poslušaj je!
- Ih ti! Samo si to čuo?
- To mi se svidelo. A i tebi bi...
Jelena frknu, kao da se naljuti, ali joj zaiskri pogled i naglo porumene. Pa sakri osmeh i nešto se po kuhinji ušeprtlja, kobojagi traži krpu da nešto obriše. Milanko je ispod oka merka, pa lagano ustade, priđe joj s leđa i zagrli je. Naslonio joj bradu na rame i šapuće:
- Može li taj posao da sačeka do jutra?
- Mmmm, ne znam baš...
- Može i mora. Jer ja ne mogu...
- Ćuti, ludo, čuće nas Đorđe!
- Neće, zaspao je odavno. Sad baš sanja jednog brata...
- Ili sestru?
- Aha, da bude lepa na majku.
Uze je u naručje i odnese u sobu. Nogom gurnu vrata za sobom, pa Jelenu lagano spusti na perinu. Ona se protegnu i zabaci glavu, a pogledom ga poziva. Milanko joj osmehom odgovara, pa primače lampu i jednim dahom je ugasi, pre nego što se spusti pored svoje žene. Ulegnu se krevet pod njima i šuška u slamarici se raspeva od uzdaha i milovanja. Kad tišina u zoru prekri sobu, Jelena zaspa Milanku na mišici.
Zaređaše im slatki dani, a sve jedan nalik drugom. Rek’o bi čovek - sve je isto, ama sve je nekako lepše i radosnije. Vidi i Đorđe da se ovo dvoje krišom smejulje i pogleduju, kao saučesnici. Ništa mu nije jasno, al’ mu milo da ih takve gleda, pa i on nekom upadicom smeh izaziva. Zima okova banatsku ravnicu ledom, a u Milankovoj kući sve treperi od čežnje i slatkih nagoveštaja. Jelena našla sebi zanimaciju kad joj Kija ponudi da prede vunu Rumunkama za novce, pa čim isprati onu dvojicu iz kuće, hvata se preslice i vretena. Zgodno joj došao taj posao da prekrati dane, a i milo joj što i ona koji dinar privredi u kuću. Ih, kako joj bi milo kad je prve zarađene novce Milanku pružila, a on namignu Đorđu i reče :
- E, ovo ostavljamo na stranu. Kad se ovaj raspusti idemo svi zajedno u Bučje.
Đorđe poskoči od radosti, a njoj samo zatreperi šljivik pred očima i zamirisaše bučevske livade.
Kolonisti doneli svoje običaje u Banat, pa svako veče u nekoj kući sazivaju prelo. Muškarci se okupe oko velike korpe kukuruza, pa dok komišaju, pripijaju vruću rakiju i razgovore domaćinske vode. Žene predu il’ pletu i ćućore u pola glasa, malo bockaju momke koji oko devojaka oklevaju, pa se zakikoću kad se koji osmeli da priđe bliže. Onda neko započne pesmu - otegnutu ojkaču, pa mu se i ostali pridruže. Natpevavaju se k’o nekad, kad su se na saborima okupljali. A kad namole starog Nedeljka da zasvira u gusle, slatko se isplaču za rodnim krajem. Kad na Milanka i Jelenu dođe red da prelo u svojoj kući sazivaju, setiše se da pozovu Sperancu i Doriela. Viktor se naljutio i kapiju zaključao, pa se ovo dvoje vraćali preko komšijske bašte i k’o lopovi se u rođenu kuću ušunjali. Dugo se Viktor nije komšijama javljao, pa se iznenadi kad Jelena, Milanko i Đorđe dođoše da im čestitaju Badnje veče. Zna on da nova vlast nerado gleda na takva slavlja, pa više ni stare goste ne poziva, a sve mu se čini da su dođoši svog Boga ostavili u onim vrletima iz kojih su krenuli. Sumnjičav je prema Milanku, plaši se da nije kakva provokacija, a ne može ih s praga oterati kad su tako uljudno došli. Naredi Kiji i Speranci da iznesu posluženje, a smrko se k’o da su mu sve po kući pobili. One se rastrčale po kući, iznose pred goste orase, med, jabuke i grožđe, koje od jesenas čuvaju u slami. Uz vino se i Viktor malo opusti, pa zapitkuje Milanka o Bučju, te razvezaše priču do pola noći. Sutradan Doriel upreže konje u saonice i pozva ih sve da se provozaju po selu. Zveče praporci na ajgirima, škripi sneg i smeh se selom zakotrlja, pa rumeni od mraza uleću kod Kije u kujnu, da popiju kuvano vino i jedu beli silvester. Kad ih Dorijel i Speranca ispratiše na kapiju, Milanko napravi grudvu i baci je na Jelenu. Ona zaciča, pa se stadoše grudvati k’o deca, a kad jedna grudva pogodi Dorijela, on Sperancu povuče za ruku da se i oni ovoj igri pridruže. Jedva se rastadoše i nasmejani svako u svoje dvorište ode. Radost, sama radost im je tu zimu obojila. Za svoj Božić Milanko spremio pečenicu, a pozvaše Korolana da im položajnik bude i Jelena ga darova vunenim čarapama. Popodne dođe i Viktor da čestita. Lagano se otkravljuje i na komšije privikava. Svaki čas jedni kod drugih svrate da nešto priupitaju, kad što lepo umese jedni drugima preko ulice nose. Đorđe i Korolan se ne razdvajaju, osim po noći kad krenu na spavanje.
Nauči Jelena da kuva banatska jela, a i razne hekleraje joj Speranca i Kija pokazaše, pa joj dan kratak za sve što je naumila. Nikad joj zima tako brzo i slatko ne prođe, a s proleća obradova Milanka – ako da Bog da sve prođe kako treba, u decembru će im kuća zapevati.
Nepunu godinu posle Đorđevog rođenja, Jelena je još jednom zanela, ali joj se ne dade da tu trudnoću iznese do kraja. Rodi dečačića u sedmom mesecu, suviše slabog da se oglasi plačem. Uzalud ga je Ljubica izvrtala naglavačke, masirala mu tanušna prsa i duvala mu na usta. Izdahnu jadničak, pre nego što ga okupaše. Sutradan ga Milanko sam sahrani, pokraj jedne jove viš’ livade i jednim glatkim kamenom to mesto označi. Ne dadoše Jeleni ni da ga celiva, samo joj Ljubica reče:
- Bog dao, Bog uzeo. Nek ti je živ i zdrav Đorđe, biće dece!
Ali ne bi ih, zadugo, kao da joj je neko vezao matericu. Molila se usrdno, postila sredom i petkom, a jedno vreme zaređa i po okolnim manastirima lek za tu čudnu besplodnost tražiti. Par puta ode krišom kod neke Belje vračare, da je potpaše i razvez joj da. Prvi put joj vračara reče da je na nešto nagazila, pa ugasi ugljevlje u činiji vode i naredi joj da se umije i malo otpije. Spremi joj tu vodurinu i neke trave, od kojih će garantovano zaneti. I zatraži da nešto od Milankove robe donese. Drugi put Jeleni izmasira stomak, pa smota Milankovu košulju k’o pitu da zavija. Pričvrsti joj taj kotur crvenom tkanicom i prošaputa bajalicu, pa joj naredi da to sedam dana ne skida sa sebe, a i muža da se kloni. Ni to ne pomože. Šta sve nije pokušala? Pila čajeve od macine trave, parila se na tek pomuženom kozjem mleku, kupala se u vodi sa tri izvora i tri travke ubrane na raskrsnici tri puta... Ama, džaba joj sve, ostade joj utroba besplodna. Na kraju diže ruke, ali joj ostade neka slabašna nada da će joj se Bog još jednim detetom osmehnuti.
Ovu trudnoću i Jelena i Milanko dočekaše kao dar s neba i dobar znak da im je život konačno krenuo nekim lepšim tokom. Samo se Đorđe namršti, jer zna da se put u Bučje odlaže zadugo. A radovao se i samo o tome mislio. Malo ga i stid od dece u školi, jer ga svaki čas neko bocne da će uskoro pelene menjati, a eto ga momak, samo što nije počeo da se brije. Jednom se potuče s nekim nađoškim dečakom, koji ga upita zar ga nije stid što mu je mati u tim godinama noseća. Đorđe se taman za usnu ujeo, da mu ne odbrusi, kad onaj nastavi:
- I kaki ste vi dođoši, nikaki red ne znate. Mater ti jes’ doooooobra, al’ malo matora za te stvari!
Da ih nisu razdvojili krv bi legla, koliko se Đorđe razgoropadio kad mu taj bilmez Jelenu pomenu. Učitelj ih kazni obojicu, ne raspitujući se za razlog svađe i pred celim razredom ih natera da se rukuju, kao da su jedan drugom sve oprostili, ali Đorđe ne prašta tako lako. Sačeka tog dečaka posle škole i zapreti da će mu sve kosti polomiti, ako ikad više Jelenu pomene. I sam se iznenadi kakav ga je bes obuzeo, ali kad jednom pokaza snagu, počeše i druga deca od njega zazirati i sklanjati mu se s puta. Ma nije on ni pomislio da se nad njima sili, ali mu se sviđa što ga se plaše i svađu s njim ne započinju. A i na Jelenu se malo naljuti, što joj se po selu smeju. Pomaže joj sve k’o i pre, ne bi joj jednu reč uzvratio ni kad ga grdi, ali mu nešto krivo na nju i poče da je izbegava kad god može. Radije je sa Milankom po njivama i šumi radio, nego u kući ostajao. Prođe u toj njegovoj ljutnji čitavo leto i ne uteši ga ni pismo od Alekse, a ni Milankova čvrsta reč da će dogodine sigurno u Bučje ići. Ma ne veruje on njima više ništa. Gleda ih kako se jedno drugom smejulje i šapuću, a nešto mu krivo, k’o da su ga zaboravili. S jeseni krete u školu sa olakšanjem, samo da se iz kuće skloni.
Kad u decembru te 1950. godine dođe vreme za porođaj, Jelena posla Milanka po Sperancu. Ovaj put se otkinu dete od nje k’o zrela kruška, što bi rekla Ljubica. Rodi devojčicu. Da je Aleksa bliže, on bi detetu ime nadenuo, al’ kad već nije, Jelena se seti da Đorđa pita kako hoće da mu se sestra zove. On se raznežio, milo mu što ga za ime pitaju. Priđe kolevci, pogleda bebu, malo poćuti, pa kaže:
- Nada. Nek’ se zove Nada.