Stranputica

Kao da mu misli pročita, Jelena tiho izgovori: „Samo još malo da ojačam....“ i osmehnu mu se. Na to se i Grozda trže:
- E, kuku mene, zablejala u vas dvoje pa zaboravi’ da te ponudim zeljanicom. Aj’ duše ti uzmi samo malo, evo i kiselo mleko sam ti donela.
- Ne mogu, majko.
- Ama, samo jedan zalogaj uzmi. Moraš da ojačaš.
- Ne teraj me, dušu ću povratiti.
- Moraš vala, makar na silu.Vidi kako ti te džaloganje na rukama poiskakale, kožu će ti probiti.
- Huuuuuuuj, daj jedan... Samo jedan, ne mogu više.
- Taaaaako. Je l’ ti nešto falilo? Aj’ sad, još jedan! Meni za ljubav... Eto!
Pa uzme parče platna, pokvasi ga vodom iz flaše i Jeleni lice i vrat obrisa, k’o kad je dete bila. Onda joj kosu raščešlja i u pletenicu je smota, pa se odmakne da je bolje osmotri:
- Eto, još malo pa ćeš biti k’o pre! Samo još na noge da staneš.
- Ne mogu, majko. Snage ni u rukama ni u nogama nemam. Čini mi se da nisu moje...
- Neka, neka... Samo polako, pridići ćeš se ti iz te postelje. Ih, kad dođeš kući i vidiš šta su sve poradili Milanko i Aleksa! Ne bi poznala ni kuću ni avliju.
Jelena upitno u Milanka pogleda, a on sleže ramenima i šeretski joj se smeši:
- Ma pusti Grozdu. Malo raskrčili po avliji i neke daske na ambaru zakovali, treba kukuruz da dovučemo s njive.
- A guska? Što joj ne kažeš?
- Kakva guska?
- Ma donela Speranca jednu gusku, da ti spremimo neki njihov lek. Kaže dobra je guščja mast da se pomeša sa medom i to da jedeš naštinu, da ojačaš. I da ti kuvamo supu. A Grozda se zainatila, ne da da se guska zakolje...
- Ne zna baba da skuva supu, pa kaže – što da koljemo gusku, greota je. Zaređala po komšiluku od kuće do kuće, ma, nije se smirila dok nije našla kašiku te masti i malo meda.
- Bože, majko, kako te nije bilo sramota da išteš?
- A što da ne ištem? Uostalom, platila sam ja njima tu mast. Nego, evo ti ovaj melem, pa svako jutro da uzmeš po malo. Skloni to negde, nemoj da ti vide doktori!
Jelena sumnjičavo gleda u Grozdu, čini joj se da nije dobro čula, pa proverava:
- Kažeš, donela Speranca?
- Što se čudiš? Dobra ti je ta komšinka, samo čudno priča. A i onaj njen, kako se zvaše...?
- Dorijel.
- E taj. Milanko se pogodio, pa su dva dana on i Aleksa išli kod tog... đavo ga odn’o, kako se zove, da beru kukuruz. A on vama da prevuče kukuruz sa njive. Išla sam kod njih u kuću, a lepote! Nikad takvu nisam videla. Je l' znaš da im nameštaj sav kožom presvučen? A svuda ručni rad, da vidiš što imaju lep hekleraj.
Još bi Grozda pričala o komšiluku, ali ih jedna sestra opomenu da je kraj posete, pa se na brzinu pozdraviše sa Jelenom. Na polasku Milanko izvuče iz džepa struk bosiljka, spusti ga na jastuk i šapnu:
- Da ne zaboraviš kako miriše.
Ona malo porumene i zadrhta, kao da se postide. Eh, da je znao koliko je često mislila na njihovu kuću u Bučju, a svaki put joj se učinilo da oseća miris bosiljka. I stalno se pitala: „Hoće li mi ona kuća u Mramorku ikad tako zamirisati?“ Sad, kad joj Milanko pruži ovaj struk, oseti kako joj neka lakoća zatreperi u grudima, da je mogla skočila bi iz krevet i potrčala za svojim čovekom. „Ama, samo da se osovim na noge! Što pre ustanem, pre će me pustiti odavde.“ Neka je sila tera da ustane, a snage nema, duga je bolest iscrpela. Pokušava da se rukama odupre, ali samo nemoćno klone, k’o da su joj obe od gline napravljene. A ne može više ni da leži i u jednu tačku na plafonu po celi dan gleda. Ponavlja u sebi k’o da naređuje: „Moraš, Jelena. Dosta je bilo bolesti!“ Pa se s mukom uspravi da sedne, a u glavi joj se vrti i zadiše se kao da je preko brda prešla. Ostane u tom položaju par minuta drhteći, pa se skljoka nauznak i zavrištala bi od nemoći. Sačeka malo, pa opet proba da se uspravi. Kad naiđe neka sestra ili ko od pokretnih bolesnika, Jelena moli da joj pomognu da sedne iostane tako koliko god može da izdrži.
Muka joj od same pomisli na jelo, ali se i tu sili da pojede sve što joj za obrok donesu. „Jedem ja njega, a i ono mene“, pomisli svaki put kad kašiku prinese ustima i gadljivo se strese, ali guta i misli kako svakim zalogajem malo snage umornom telu vraća. I krišom od doktora onaj melem od guščje masti jede. Lepi joj se za nepce, otužan mu je i miris i ukus, ali je sebe ubedila da će joj to pomoći i jede.
Jednog dana spusti utrnula stopala na pod pored kreveta i iznenadi se kad oseti hladnoću pločica. Lupka po podu, mrda prstima, pa se obema rukama uhvati za ogradu više uzglavlja i malo pridignu. „Bože, k’o da nisu moje noge! Vidi kako mi drhte?“ Brzo se vrati na krevet, pa opet pokuša. „Sad sam k’o dete! Učim da hodam...“
Bi joj krivo što je doktor ne pusti u nedelju kući, kad joj je Milanko opet u poseti bio. On je uzeo u naručje i izneo na klupu u dvorištu, pa je uvio u ćebe i na grudi je prislonio, a jednom je rukom obgrlio. Tada je prvi put posle dva meseca iz bolničke sobe izašla. Jesen već uzela maha i grane otresaju uvelo lišće, a još trava sočno zelena i dani topli - miholjski. Ćute na klupi, ne znaju šta bi jedno drugom rekli. Milanko joj obrazom dodirnu kosu, pa šapnu:
- Mirišeš na bosiljak.
A ona se samo osmehnu, ne htede da mu kaže da je onaj struk u nedra stavila. Dok je živa nosiće struk bosiljka u nedrima. Da mu miriše k’o nekad u Bučju, kad mu se predala.... I k’o sad u bolnici, kad joj je strukom bosiljka sećanje na sreću vratio.
Ih, kako se silila da prohoda! Svaki dan se pridigne iz kreveta, načini par koraka držeći se za zid, pa se vrati da odmori. Zacrtala sebi da mora izaći iz te sobe do hodnika, pa kad je uspela, još veću volju dobi. "E sad do kraja hodnika", misli u sebi i skuplja snagu za taj poduhvat. "Sutra ću s kraja na kraj, pa u dvorište!"
Kad je sledeći put Milanko došao, Jelena ga dočekala na vratima bolničke sobe. Prethodnu noć nije oka sklopila, samo je mislila kako će je sutra Milanko kući odvesti. Doktor je otpusti uz gomilu saveta, ama ništa ona od toga nije zapamtila.
Uhvati Milanka pod ruku i reče: „Idemo kući. U Mramorak.“
Ne prođe ni nedelju dana od kad je izašla iz bolnice, a Jelena se ushodala po kući, ne smiruje se. Grozda je tera da se što više odmara i vraća je u krevet:
- Aman, ne luduj, tek si se iz postelje pridigla! Prištedi se malo dok sam ti ja ovde, naradićeš se kad odem!
- Mogu ja, majko, ojačala sam.
- Ma kakvi ojačala, zaduvaš se dok pređeš iz sobe u kujnu. Idi lezi, luda glavo! Reći ću te Milanku kad dođe, da znaš!
- Pa kako misliš da ojačam ležeći? Daj bar taj pasulj da okomim, eto to mogu i sedeći. A i sramota me kad neko naiđe da me zatekne u krevetu. Sedi malo, majko, hoću nešto da ti kažem.
Grozda ubaci jednu cepanicu u šporet, promeša varivo, pa se spusti na jednu hoklicu i zagrabi šaku mahuna pasulja, da ne sedi dokona. Jelena malo poćuta, pa poče:
- Znaš kako bolest može da promeni čoveka?
- Kako?
- Natera te da shvatiš kako ti je život k’o jedna tanka nit koja se očas posla zamrsi, a kad se tol’ko istanji da pomisliš „ gotovo je, sad se prekinu“, nešto ti se u glavi preokrene i tačno znaš gde si se zapetlj’o i kako pređu da razmrsiš. Samo se moliš da ti je dovoljno dana za taj posao preostalo.
- Da nemaš veka, ne bi ti bilo ni leka! Džaba im sva medicina, da tebi nije bilo suđeno da preostaneš.
- Jes’ vala. Nego.... Ne reče ti meni kako te je Obren pustio da dođeš?
- Ih, nije njemu svejedno, nego je bandoglav. A ja sve nešto mislim da je i on ugled’o tu nit o kojoj pričaš, samo ne zna kako da je razmrsi.
Jelena se malo osmehnu, pa nastavi:
- Misliš da bi on sad...?
- Ma jok, ništa ja ne mislim. Samo znam da njemu niko ne može pamet da okrene, dok sam ne reši. Nego ti gledaj kako ovde da se okućite i ne misli više ni na Obrena ni na ono što je prošlo.
- E, kad bi to moglo? Znaš, kad smo pošli u ovu kolonizaciju, samo sam mislila kako odoh daleko... Mnogo daleko od vas. I ako vam se nešto desi, ja neću stići na vreme...
- A šta da nam se desi? Ajde ne budali, neće nama ništa biti još zadugo.
- Daj Bože. Eh, majko, samo kad bih ti još jednom ušla u kuću! Jel znaš ti koliko ja nisam tvoj prag prekoračila?
- Znam, pobogu, zar misliš da ja ne mislim o tome. Nije bilo dana u ovih jedanaest godina da nisam pomislila – e da mi je da moja Jelena dođe! A znam da bi sastavio sa zemljom i tebe i mene da si blizu kuće naišla. Sad već... Ko zna, ali ne verujem da bi mu bilo milo. Odavno je njemu jasno s koje strane je belaj doš’o, ali dugo ovo traje. Mislila sam prekinuće kad se Đorđe rodio, pa ništa. Eto, ni sad ne htede, kad Milanko javi da si ti na ivici... Kako da ti kažem? On se srodio sa tom ljutnjom, pa sve i da hoće, ne ume drugačije.
Jelena samo uzdahnu, kao da se miri sa nečim:
- Da, izgleda je tako.
Pa ućutaše obe, zadubljene svaka u svoje misli. Tako ih zateče Aleksa kad iz sela dođe.
- Šta ste se vas dve ućutale, k’o da ste se posvađale? Grozdo, ostavlja taj pasulj, treba da se spakujemo!
One se zgledaše, pa uzbuđeno zagalamiše uglas:
- Gde da se pakujemo, crni Aleksa?
- Ene, otkud tako na brzinu? Zar ne rekoste da ćete još koji dan ostati?
- Malopre sam čuo da jedan zadružni kamion ide izjutra u Užice. Pit’o sam šofera je l’ možemo s njim i reče da ga čekamo kod škole, naići će da nas pokupi.
- A kako ćemo dalje?
- Ih, da mi je da se dokopam Užica, svaku stazu odatle do Bučja znam! Malo li sam puta tuda prošao s konjima?
- Zna li Milanko šta si dogovorio?
- Zna, on mi i javio. Bolje nam je tako, nego po vozovima da se potucamo, a Grozdo? A i dosta smo bili. Jesi ti, Jelena, zaboravila kol’ko je posla u ovo doba oko kuće?
- Ma nisam, kakvi zaboravila! Ja vam se čudim kako ste i ovo vreme odvojili.
- Pa eto, nismo ga uludo bacili. Obrali smo kukuruz i pomogli vam malo da se snađete, sad nam valja kući svojoj.
- Joj, Aleksa, kako će se Đorđe rastužiti kad čuje da idete. Sad će zapeti da ga povedeš u Bučje.
- Ma razuman je Đorđe i zna da moram jednom otići. Pusti mene da mu lepo objasnim, nešto smo se nas dvojica dogovorili.
Dugo je Aleksa te noći pred odlazak tešio Đorđa i ubeđivao ga da se strpi dok ne završi školu, pa će doći u Bučje. Ni ostalima u kući nije bilo do spavanja i dočekaše zoru budni, a kad dođe vreme za polazak, svi se nešto ućutaše, samo gledaju da štogod od stvari ne zaborave. Milanko i Đorđe pođoše da isprate goste do škole i s njima sačekaju kamion, pa se i ne pozdravljaju.
A Grozda i Jelena nikako da se rastanu, plaču obe i ljube se, malo se razdvoje kad Aleksa podvikne: „Neka vas više, zakasnićemo!“, pa opet jedna drugoj u zagrljaj padnu. Izađoše na kapiju, pa kad Aleksa i Grozda odmakoše, Jelena viknu:
- Majko, okreni se još jednom da te vidim.
I Grozda se okrenu, pa pođoše jedna drugoj u susret, da se još jednom zagrle. K’o da su znale da im je to poslednje viđenje.