Stranputica

Grozda samo uzdahnu i pomisli: „Valjda Aleksa zna šta radi, ja bi’ se izgubila i u onom vozu! Samo da ga ne izgubim iz vida, kud bih kukavica sama međ’ ovim svetom?“ A strah u njoj raste, čini joj se brže bi peške stigli. U Sarajevu zakasniše na jutarnji voz za Beograd, a sledeći tek uveče polazi. Aleksa joj predloži da po gradu prošetaju, nekako vreme da ubiju.
- Idi ti, Aleksa. Nije meni ni do šetnje, ni do grada. Ostaću da pazim na stvari.
- Čekaj da pitam u onoj kafani da l’ bi nam pripazili na kofere. Ajde, Grozdo, ovde ćeš samo plakati. A mogli bi i kakvu sitnicu Đorđu i Jeleni kupiti.
Nešto je lecnu, pa se još više rastuži i suze joj grunuše:
- E, kad bi dao Bog da se ona toj sitnici obraduje. Aleksa, brate, hoću li je živu zateći?
- Jašta ćeš! Neće se ona lako predati, znam ja nju.
Njemu glas uzdrhto, hrabri Grozdu, a i sam se pita čime će se ovo putovanje završiti.
- Ajde, jadna, ne plači više. Idemo do grada, hoću Đorđu cipele da kupim. Poš’o je u školu ove jeseni, neću da mu se prečani smeju što u opancima ide. Ne znam kol’ko je porast’o, valjda ću potrefiti veličinu, a?
- Poš’o, blagoš babi? E, srce moje, otkad ga nisam videla, lik sam mu zaboravila. Ne znam ti ja, Aleksa, ni da li bi’ ga prepoznala... E, jadna ti sam ja baba, kad jedino unuče dve godine nisam videla!
Pa se još jače zaplače, žao joj i Jelene i Đorđa i sebe, što ih željna ostade. Seti se u momentu i onog dana kad joj javiše da se Jelena porodila. Bože, kakva je radost ozari kad je čula da je unuka dobila! Ponadala se da će ta vest Obrena smekšati, ali joj nada kratko potraja. Još više se smrk’o kad je čuo da je đed postao:
- Niti imam šćeri, nit’ sam unuka dobio!
- Aman, od kakvog kamena ti je to srce napravljeno?
- Od najtvrđeg. Ona mi ga je okamenila. I ti, Grozdana.
- Pogledaj me, Obrene! Pogledaj me i reci da ti nije milo što smo unuka dobili!
- Muči, ženo! Nijedne više!
Izleteo je iz kuće, ko da ga đavoli gone i nije se vraćao danima. A onda, jedne noći, dobaulja pijan. Jedva se utetura u kuhinju, pa kad ugleda Grozdu i Jefu, razgoropadi se:
- Sikter, more! Napolje iz moje kuće! Vas dve ste mi glave došle! Ubiću te, Jelenaaa, udaviću te golim rukama.... Što mi obraz osramoti, nesrećniceeee!
Psuje i galami, a suze mu se sa balom mešaju. Rukama se na sto naslonio i presamitio, šmrca i mrmlja, pa otre nadlakticom oči. Onda se naglo uspravi i zabaci glavu, stisnu zakrvavljene oči, a pesnice preteći ka nebu podiže i kao ranjena zver rikne:
- Ubij me, Bože, čuješ li! Što me nisi odmah dotuk’o, nego mi na komade dušu kidaš?
- Ne greši dušu, Obrene...
- Kuš! Ti si me ubila, Grozdana! Ti si mi srce okamenila! Svaki put kad si šćer rodila i sahranila, jedan kamen si mi u dušu spustila... Kad si rekla da više ne smiješ rađati u stenu si ga okovala! Što mi jednog sina ne rodi, prokletnice? Samo jednog, da mi ima k’o lozu nastaviti! Što mi lozu ugasi, Grozdana?
- Kako si posijo....
Takav šamar nije mogla ni zamisliti. Ni sad se ne seća da li je prvo pala, pa je krv oblila, ili je bilo obrnuto. Samo je čula Obrenovu pretnju i Jefino cviljenje da prestane.
- Kujo! Pisni, ajde nastavi! Golim rukama ću te udaviti...
- Nemoj, brate, molim te. Nemoj, preklinjem te, ne udaraj je. Udri mene, nemoj nju... Ubij mene, ja sam za sve kriva! Ubij me, brate, spasi me pakla! Dok sam živa iskajati se ne mogu....
- Skloni se, Jefo. Skloni mi se s puta, ja s tobom ništa nemam!
Jefa preklinje i Obrena za ruke hvata, oko nogu mu se uvija, pred podignutu pesnicu mu se namešta:
- Imaš, brate, imaš i te kako! Ja sam ti Jelenu odala, možda ništa nije ni bilo... Htela sam za srce da te ujedem, htela sam da te boli k’o mene što je boleleo kad si...
- Ućuti, Jefo, ubiću i Grozdu i tebe i sebe, ako još jednu reč progovoriš.
Jefa se, užasnuta ovom pretnjom, odmače i umorno se na stolicu spusti. Gleda čas u Obrena, čas u Grozdu, pa odnekud skupi hrabrost da mu kaže ono što joj odavno na srcu leži:
- Mene si ubio kad si me usedelicom napravio, brate. Ti kukaš što si samo ženskog poroda imao? A ja, brate? Gde je moj porod? Ja ga nisam ni imala, jer si ti tako presudio. Ti si meni porod uskratio! A sad, suva k’o oskoruša, na tvom pragu skapavam od straha... Sa senke ti se sklanjam, da te nečim ne naljutim... da me iz kuće ne išćeraš! Jadan ti je moj život, brate! Uzmi i njega, ne treba mi. Meni više ništa ne treba...
Tajac, strašna tišina se spusti nad njih. Obren se strese, kao da se iz nekog sna budi. Gleda u Grozdu, iz ugla usana joj se jedan curak krvi kotrlja, zastane na bradi, pa se krupna kap otkine i na bluzi rasprsne. Pođe jedan korak prema njoj, da tu kap obriše, da je sakrije, da je zaustavi pre neko što mu se u mozak zarije... Grozda od te njegove kretnje uplašeno ustukne, lagano podigne ruku i sama je obriše. Obren se nemoćno ka Jefi okreće, zine par puta, ali mu se iz grudi samo šištanje otima... Nema reč, on nema reč koju bi pred te dve žene bacio, kojom bi ih ... Šta? Kaznio, prekoreo, uplašio? Umoran je, Bože kako je umoran! Okrenu se i ode u vajat, da ih ne gleda više.
Aleksa povuče Grozdu za ruku:
- ’Oćemo li u grad? Ostavio sam kofere u onoj kafani. Aj’mo, Grozdo, u šta si se zagledala?
- Ništa, onako nešto se zamislila... Ajdemo.

Umorno krete za Aleksom, ne bi li se teškog sećanja otresla. A on, ko da zna što joj je misli pritislo, voda je po radnjama, pokazuje crkve i džamije, fontanu na jednom trgu i lepe kuće sa bogato rezbarenim ogradama. Odvede je u Baš-čaršiju, da nađu neku sitnicu za Jelenu. Grozda se bezvoljno za njim vuče, ulazi u radnje i kobojagi razgleda, ama nije joj do života, a kamoli do kupovine. Malo živnu kad nađoše radnju sa cipelama, pa su se dugo premišljali koji broj bi Đorđu pasovao, ali čim iz nje izađoše pomisli: „Bakćemo se ovuda, ’mesto na stanici voz da čekamo. Možda naiđe neki prekoredni? I ja ovde trošim pare na budalaštine, k’o da sam ih na putu našla.“ Nešto joj sinu, al’ joj malo neprijatno da pita Aleksu.
- Čula sam da ’odže znaju zapis da sprave za svakakve jade.
- Pušti to, Grozdo! Nije Jelena od takvijeh jada obolela.
- Mislila sam, ne bi škodilo...
- Neka te, ja se u to petljati neću. A i ne znam koga bi za takvu stvar pitali.
- Samo sam mislila...
- Ajdemo na stanicu, uskoro će voz.
- Ajdemo, ajdemo... Hoćemo li ikad stići u taj Banat? Vučemo se k’o mrtva raga od sela do sela, stajemo kod svake bandere, čekamo, presedamo... K’o nakraj sveta da smo se uputili!
Stigoše posle dva dana mrcvarenja i presedanja iz jednog voza u drugi. Ništa im od tog putovanja u sećanju ne ostade, sem trenutka kad je mrzovoljni kondukter procedio:
- Evo vam je stanica, sprem’te se za silazak.
- Jel’ Mramorak?
- Ako tamo izlazite...
K’o da ih prenu iz pospanosti, na brzinu pokupiše stvari i do vrata se kroz gužvu probiše. Samo što zakoračiše na jedini peron, lokomotiva iza njihovih leđa ispusti gust oblak pare, prodorno pisnu i odvuče voz dalje. Njih dvoje stoje s torbama i osluškuju kako se voz zahuktava, na nekoj krivini zatrese, pa se pretvori u ravnomerno kloparanje i utiša negde u daljini. Pred očima im iz one pare izroni žuta zgrada. Iznad zelenih vrata čekaonice nakrivo postavljena tabla sa izbledelim natpisom „Mramorak“. Dobro je, stigoše. Vide da su daleko od sela, jer kraj te stanične zgrade samo jedan kućerak, neheren, stoji i ogromni silos, malo dalje. Koga da priupitaju za put do kuće? Uđoše u zgradu, pa prođoše iza nje ... Nigde nikog. Iza stanice nađoše pumpu za vodu, pa Grozda priđe da se malo osveži. Od nekud se jedan železničar pomoli i osmotri ih oboje, pa se na jednu klupu kraj vrata spusti.
- Prijatelju, možeš li mi reći kako do sela da stignemo? Do Mramorka?
- Iziđ’te na glavni put, pa okren’te levo. I samo tim putem aj’te, eno tamo di se vide oni crkveni tornjevi.
- Tri crkve u selu imate?
- Pa da, srpska, rumunska i švapska. Samo ta treća... Eh, ma niko ne ide ni u ove dve...
- A što, zaboga?
- A je l’ ti mene nešto propitkivaš? Mene si naš’o, a?
- Bože sačuvaj, šta ti bi čoveče? Samo sam te pit’o kako da dođemo do sela.
- I ja ti rek’o. Aj’ sad!
U čudu se Aleksa nađe, ne zna čime naljuti čoveka.
- Hvala ti rođače i praštaj ako te čime uvredih. Ajmo, Grozdo, valja nam do sela šipčiti!
Onaj samo odmahnu rukom, k’o da se brani i leđa im okrete. Aleksa za njim zamišljeno gleda, pa uprti torbe i krete. Začas stigoše do puta, pa se malo snebivaju, da ih nije onaj čovek pogrešno uputio? Ko će ga znati, kad se onako brzo naljuti! A nigde žive duše na pomolu, samo se njive nižu jedna za drugom do plavičaste izmaglice horizonta. Još im u ušima kloparanje vozova, pa ne čuju ni šapat vetra u visokim kukuruzima, ni zrikavce, ni udaljeni lavež pasa. Čini im se ostadoše sasvim sami u toj beskrajnoj ravnici. Stvarno put levo vodi ka onim crkvenim tornjevima, pa se uputiše na tu stranu. Ma čini se blizu je, ali im torbe otežale, pa svaki čas staju da odmore ruke. Grozda jače sveza maramu pa se okrete Aleksi.
- Rekoše ravno k’o tepsija, a nije baš. Vidiš da ima neki brežuljak, al’ meni nije jasno kako znaju koja je čija njiva?
- Đavo će ga znati, valjda imaju neki beleg! Daj meni tu torbu, vidiš, jadna, da nemaš snage u rukama!
- Ma jok, Aleksa, mogu ja. Ih što je upeklo, a nigde ’lada nema. Da mi je kap vode da okvasim usta, čini mi se puna su mi prašine.
- Eno dole niz put neki šumarak. Sešćemo tamo da odmorimo malo. Možda i neki izvor ima?
Pred samim selom, put zađe između drvoreda topola, pa se niz breg spusti do bare. Okružena gustim ševarom, bljesnu pred njima zelena površina vode, prošarana lokvanjima. Pomislio bi čovek da je neko veliko ogledalo spušteno u tu dolinu, ali se vetar iz ševara probije i namreška je ko svilenu maramu. Istog trena zatreperi roj vilinih konjica i žabe kreketanjem objave uzbunu – neko ide! Jedan čamac privezan dugačkim lancem za panj na obali, lenjo se ljuljuška. Na njemu dva dečaka, zabacili štapove za pecanje i nečem se glasno smeju, pa se ućutaše kad naiđoše Grozda i Aleksa. Po odelu vide da dolaze iz nekih drugih krajeva, pa ih gledaju zainteresovano i nešto tiho među sobom komentarišu.
- Joj, Aleksa, da nije ono naš Đorđe? Da im priđemo bliže, a?
- Ma nije, pozn’o bi nas.
- Misliš? A da pitamo?
- Kad ti kažem. Eno kuća, Grozdo, stigosmo mi u Mramorak!
Iz doline ih put jednom krivinom uvede u selo. Čudno im oboma kako su kuće nanizane jedna pored druge, s obe strane široke ulice. I sve krečene. Ispred svake kuće klupa, pa red dudova ili kestenova, poneki orah ili jabuka . Na jednoj klupi sedi neka starica ubrađena crnom maramom, pa je Aleksa upita za Milanka, ali nikakav odgovor ne dobi.
- Možda me nije razumela? A, Grozdo? Možda je Rumunka ili Švabica, pa ne zna srpski?
- Ne znam ti ja ništa, meni izgleda isto ko i mi. Pitaćemo nekog drugog.
A koga da pitaju? Ko da ispred njih neko ide i javlja meštanima da se u kuću sklone, eno – lepo vide da onaj čovek, što je do malopre sedeo na klupi ispred kuće, pobeže kad mu se približiše. Uto ih neka kola sa konljskom zapregom obiđoše, podižući za sobom oblak prašine. Ni da uspori, kamoli da se zaustavi pored ovo dvoje putnika. Grozda se iskašlja i maramom otre prašinu s lica, pa procedi:
- Kakav je ovo svet, Aleksa? Eno i na onom prozoru se zavesa pomeri, znam da nas gledaju.
- I ja se to pitam, Grozdo, kakav je ovo svet. I ja. I nešto mi ledno oko srca, pravo da ti kažem, gde pustismo decu, jadni i mi i oni!
- Pa kako ćemo ih naći, crni Aleksa?
- Otkud znam kako. Pitaćemo, valjda će nam neko reći... Eno kafane! Odo’ ja tamo da se raspitam. Ostani ti pored stvari.
Kako Aleksa stupi u kafanu, sve se glave prema njemu okrenuše. Meštani se ućutali, čekaju da pridošlica prvi progovori.
- Pomoz Bog, ljudi.
Značajno se zgledaše, ali mu niko ne otpozdravi. Konobar se zaustavio na pola puta do šanka, ukočeno drži tacnu u levoj ruci i gleda u Aleksu, procenjujući je l’ provokator.
- Može li mi neko od vas pomoći?
Nasta neko komešanje, pa se jedan glas izdvoji:
- Zavisi kakvu pomoć tražiš.
- Da nađem jednog čoveka... Kolonistu.... Khm, khm... Sina da nađem, eto kakvu.
- A ko ti je sin?
- Milanko Jovanović, doselio iz Bučja sa ženom i đetetom.
- Ja tog ne znam. Može biti da među dođošima ima taki.
- Proletos se doselili, žena mu se razbolela... Zna li neko đe im je kuća?
- Mnogi se proletos doselili, nagrnuli sa sviju strana u švapske kuće.
- Čekaj, da nije to onaj što mu je žena na samrti?
- Kakvoj samrti, Viorel? ’Si drakulje . Žena malo zanemoćala, ti je odma’ sa’rani.
- U Dorulje, duće draku? Ti se vređaš? A što su je odvukli u bolnicu kad je malo zanemoćala?
- E tebi će baš kaz’ti što su je odvukli! Otkad se ti razumeš u medicinu?
- Ej, Doriel, je l’ to ona tvoja mndra višina ? Što kad ide niz sokak svi u nju gledaju? A kad čuje Speranca, će bude – duće drakulj!
- Jeste, ta je. I nije na samrti, šta pričate. Ajdemo stari, oni su u mom komšiluku.
Ne bi Aleksi pravo što je čuo ovaj razgovor, a pola ih nije razumeo. Samo mu ovaj Doriel izgleda k’o čestit čovek, lepo ih ohrabri da je Jelena u boljem stanju no što su mislili. I reče da se ne sekiraju što ih meštani hladno dočekuju. Zbunjeni su, nije im lako da se priviknu na nove komšije. I oprezni su, svakakav svet se po selu muva.
- Eno, u onoj kući tvoj Milanko živi.
- Ajde s nama, komšija!
- Neka, fala lepo. Neki drugi put, ne bi’ da smetam.
- Ama, ne smetaš. Ajde u kuću.
- Samo vi idite. Uzdravlje.
- Hvala ti mnogo. Uzdravlje.
Milanka zatekoše na tremu. Sedi na klupi, glavu šakama obuhvatio, a laktove na kolena naslonio. Zagled’o se negde, nije ni čuo kad su ušli u dvorište. Aleksa i Grozda se zbuniše, ni glasa ne puštaju. Lagano spustiše torbe na zemlju i čekaju da ih Milanko sam primeti. Đorđev radostan uzvik sve ih trže:
- Đede! Doš’o si!
- Ene! Otkud vas dvoje?
Milanko skočio iznenađen, a Đorđe se već Aleksi oko vrata obesio.
- Ej, Đorđe, momčino đedova! Kol’ki si porasto, stani da te osmotrim!
- Ma nisam, đede, čini ti se. Vidi kol’ki si ti!
- Jes, vala i to što kažeš. Samo ja sad idem nizbrdo, a ti uzbrdo. Brzo ćeš me prestići!
- Kako uzbrdo i nizbrdo?
- Đorđe, pusti Aleksu da se pozdravimo.
- Jesam ti rek’o da će doći? I da znaš, đede, s tobom se vraćam u Bučje!
- Jesi rešio? Polako mangupe, prvo se babom pozdravi, pa ćemo se o svemu dogovoriti.
Grozda sa strane gleda i neka je milina obuzela, namah zaboravi zašto su došli.
- Đorđe, dušo, ti si mene zaboravio?
Đorđe se nešto postide, ne može da se seti ko je ta žena, pa krišom u Milanka gleda. Ovaj se nasmeja, pa mu objasni:
- Tvoja baba Grozdana! Šta si se spetlj’o, pozdravi se!
- Dobar dan. Kako ste?
- Nemoj ga grditi, Milanko. Kad me je mogao upamtiti? Dođi da te zagrlim, dušo babina. Jesi porasto, a ni ja tebe nisam dugo videla. Ne bih te poznala da sam te gde usput srela.
Ih, laknu Milanku kako Grozdu i Aleksu ugleda, kao da mu neko pola tereta s leđa skinu. U trenu mu se učini, sad će se i Jelena odnekud pojaviti. Eh, samo da mu ona kući dođe... Možda će je ovo dvoje prenuti da se iz one klonulosti trgne.
- Ajmo u kuću, umorni ste od puta. Đorđe, pomozi oko ovih stvari, nećeš valjda babu pustiti da se muči, a?
- Neka ga, Milanko. Samo da ga se nagledam, ne mogu oči s njega skinuti, na sav sam umor zaboravila kad sam mu glas čula.
- Jes’ vala, baš se namučismo. Pravo kažeš Milanko. Nego, reci ti meni kako je Jelena. Ima li ikakvog pomaka nabolje.
- Uuuuuuuh, ne znam šta bi vam rek’o. Juče sam bio kod nje, doktor mi reče da bi mogla da se oporavi kad bi imala volje. On misli da se Jelena predala... E baš mi tako reče – Ko da je digla ruke od svog života.
- Kako digla ruke?
- Eto tako. K’o da joj se ne živi. Isprva su mislili da je tifus, al’ nije. Jeste je tresla groznica i svest joj se pomračila... Kažu upala bila u neku komu, al’ nisu sigurni od čega. Dan pošto sam ti javio da je bolesna, ona se iz te kome povrati. Đorđe i ja se poradovali da će ozdraviti, al’ ona samo žmuri i ne progovara ni jedne. Ne znamo da l’ nas čuje, al’ doktori kažu da je ona najgora kriza prošla. E sad ih stra’ da ne dobije na pluća, kažu – ’oće to od tol’kog ležanja i temperature.
- Pa jesu li je budili, čuje li kad je zovete?
- Čula je kad sam je ja zvao. Lepo sam video kad je oči otvorila, samo me doktor oter’o da je ne zamaram.
- E, srce moje, ti si je dozvao. Ja ne mogu iščekati da je vidim. Kad ćemo kod nje?
- Pre jutra ne možemo. Nema prevoza, Grozdo. Ajte u kuću, što stojimo ovde na tremu? Jeste li gladni?
- Jes, vala, ajmo u kuću. Mi ponesmo svega za put, a ja se ne sećam da smo zalogaja jednog okusili. Nešto sad ogladnih. Dajder, Grozdo, onog tvog kajmaka, a ti, domaćine, prinesi neke čaše da popijemo po jednu bučevsku.