Stranputica

- Ja ću sutra zorom ovuda naići, kad u Rudo na voz krenem. A ti kako hoćeš...
Obren ga ćutke do puta isprati, pa zamišljen, još dugo, na tom mestu ostade. Presabira se, vaga za i protiv, pa odmahnu glavom. Napravi par koraka, pa zastane. Okrene se prema putu i gleda, otpljune u stranu i opet ka kući krete.
Da je Obren preke naravi svi su znali i sklanjali mu se s puta kadgod su mogli. Osrednjeg rasta, širokih ramena, nabijene građe i mrkog lica, već samom svojom pojavom i hodom, ostavljao je utisak čoveka koji ni od čega ne zazire. Navikao da mu se svi s puta sklanjaju, nekad je namerno svađu započinjao, psovao i galamio, kao da je u svakom trenutku hteo da naglasi – ja sam ovde gazda. Nije se libio ni da popije, a tad je još veći galamdžija postajao. Zamerio se mnogima, ali su se retki usuđivali da mu to stave do znanja - tek poneki gazda, koji s njim nije hteo više ikakvog posla imati.
Aleksu je uvek uvažavao, na neki način mu se divio i pazio da kakvom prekom reči dobre odnose ne pokvari. Nije to bilo samo zbog posla kojim su obojica stekli bogatsvo. Naprotiv, svim ostalim gazdama, koji bi mu se na putu našli, sa zadovoljstvom je smicalice smeštao. I sam se često pitao šta je u tom Aleksi što kod ljudi takvo poštovanje izaziva: „Ima u njemu gospodštine neke, iako je seljačke krvi. Da mi je znati gde se nauči kako hladnu glavu u svakom trenu da sačuva, ne znam šta bih dao! Il’ se takav rodio, đavo će ga znati? A da je čovek, čovek je. Kad mi je najteže bilo, sam se ponudio da mi sramotu iz kuće skloni! Nikad mu to neću zaboraviti.“ Zastade malo i uzdahnu, kao da teret težak na plećima nosi. „Bolesna, kaže? Ne bi Aleksa lagao... I sad ja na noge da joj idem? Da joj oprost dam? Da poližem što sam pljunuo? E, nećeš vala , ćerko, to od mene dobiti, pa sto grehova na duši da nosim!“ Pa pljunu u stranu i okrenu se prema putu. „Uhhhh, teško bolesna? Dete nije krivo? Nisam ni rek’o da je krivo! Nemam ja s tim đetetom ništa! Majka mu je teško zgrešila, ona je kriva! I ove dve, što je nisu bolje čuvale. Nek joj one idu. Ja, Boga mi, ni mrtav neću!“ I laknu mu kad je to rešio, samo ga malo lecnu kad se Alekse seti. „Ma neće meni Aleksa komandovati šta ću sa svojim čeljadima činiti! Lako je njemu da čista obraza meni pridikuje!“ Uđe u kuću i smrknuto procedi:
- Ja ići neću. Ako ti, Grozdana misliš s Aleksom putovati, spremaj se.
- Ja!
- Jok, moj đed!
Izvadi svežanj novčanica iz debelog buđelara i na sto ih baci, pa skide pušku sa zida i preko vrata se uputi.
- Noćas kurjaci u tor provalili.
Grozda i Jefa se samo zgledaše, pa kako Obren vrata za sobom zalupi, obe skočiše da kofer spakuju.
Ne iznenadi se Aleksa kad je u zoru pokraj puta Grozdu s koferom ugledao. Samo zaklima glavom, pa procedi:
- Bio i ostao bandoglav. E, moj Obrene, ludo jedna... Možeš li se popeti, Grozdo?
Pa se okrenu prema Gojku i pogleda ga k’o da pita: „Šta čekaš? Skoči, pomozi joj!“ Posluša ga momak bez reči, utovari kofer i Grozdu na sedište smesti, pa joj preko krila ćilim stavi i ušuška je. Pa zbunjeno upita:
- ’Oću li ja s vama do Rudog, oče?
- Jašta ćeš, penji se. Ko će čeze kući vratiti? Ajde, Putko, đa!
Konj lenjo krete, pa ga Aleksa ošinu krajem dizgina i podviknu:
- Ajde, rago! Đa, đa! A, prodaću te, pazi šta ti kažem! Đa!
Poskočiše čeze, čini ti se sad će se prevrnuti, a Grozda se obema rukama za stranice uhvatila, gleda zbunjeno u Gojka, ne zna žena šta je snađe. Tolike godine Aleksu poznaje, a nikad ga ovakvog nije videla. Ljut je na Obrena, pa šibajući konja i vratolomnom vožnjom bes iskaljuje. A do Rudog dobrih dvadeset kilometara makadama, taman iz jedne okuke izađeš, druga te zgrabi i zanese. Ne bi Grozda jedne prozborila, al’ na jednoj krivini joj se omače vrisak:
- Uspori, Aleksa, ko Boga te molim!
K’o da ga otrezni taj njen vrisak, Aleksa zateže dizgine i iz galopa u lagani kas Putka prevede. Okrete se ka Grozdi i Gojku, pa s nekim mangupskim osmehom reče:
- Uplaših vas, a? Reko’ da ne okasnimo na voz...
Nisu okasnili. Do voza za Višegrad trebalo im je dva sata čekati.
- Da sačekam ja, oče, dok ne krenete, možda vam nešto ustreba?
- Jok, more. Ajde kući, pomozi majci oko stoke. Požuri da stigneš za dana!
- Kako god kažeš. Srećan vam put i pozdravite ih.
- Ajd, uzdravlje.
Nikad Grozda nije putovala vozom, pa joj sve čudno. Gleda u onaj svet što se gura po vagonu: tegle zavežljaje i kofere, probijaju se kroz redove drvenih klupa i svađaju oko mesta. Ona stisla tkanu torbu, a čini joj se svi u nju blenu i tačno znaju da joj je ovo prvo putovanje. Aleksa im našao dva mesta do prozora, jedno naspram drugog, a kofere stavio na policu iznad sedišta, pa Grozda svaki čas u njih pogleda – da joj se na glavu ne sruče.
- Neće pasti, ne boj se.
- Ma šta ga ja znam...
Samo što to izgovori, jak trzaj voza Grozdu izbaci iz ravnoteže i skljoka je na Aleksu, pa se jadna zbuni i pocrvene, nešto zapetlja sa onom torbicom i mrmlja. On bi prasnuo u smeh, al’ mu je nešto bi žao, pa joj samo blago reče:
- Ne sekiraj se, Grozdo. Ti si mi k’o posestrima.
Ih, u zemlju bi od stida propala. Do Višegrada je sedela držeći se za klupu. Kad konačno stigoše, laknu joj... Dok ne shvati da ih još dugo putovanje čeka.
- Sad hvatamo voz za Sarajevo. Ako bude sreće stići ćemo da uhvatimo jutarnji za Beograd.
- Šta kažeš, pobogu brate? Ja mislila... Pa gde im je taj Mramorak?
- E to ti ja ne znam tačno. Rekoše mi da u Beogradu hvatam šinobus za Pančevo i Kovin. Negde između je to Milankovo selo, pitaćemo nekog gde da siđemo.