Stranputica

Topot konja se približava, juri prema Jeleni, kao da će je pregaziti, glavu joj kopitima samleti, evo ga... zaglušuje je, prelazi u bol, nepodnošljivi bol... Ogluveće od tog topota, od bola, od svetla... Tone u ništavilo, lebdi u nekoj magli... Magla je one zore obavijala Milanka na vratima... Kad je prvi put sina uzeo u ruke, podigao ga iznad glave, kao da tim pokretom hoće da mu kaže: „Nadrasti me, sine! Vini se tamo, gde ja nisam ni pomislio da mogu“, pa ga nežno privio uz sebe i Jeleni u čelo zahvalni poljubac utisnuo... Magla, širi se, uvija je neka lepljiva magla... Evo ga opet, topot iz daljine... kroz tu maglu se probija... Ili su to meci... Kroz maglu beži od neke vojske... sa Đorđem u naručju... Sapliće se, pada... dugo propada kroz neku meku izmaglicu.... U topot... Ili kloparanje voza.... Sabijeni u stočnom vagonu danima putuju... Kolonisti... Putnici u tu ravnicu.... u ništa... Zadah stisnutih, uplašenih tela se širi, zgušnjava ispod svoda i vraća na njih kao gusta magla... Muka joj je, oči je peku od te smrdljive magle... Kloparanje opet prelazi u topot... U prigušeni bat kopita po pesku, neke maglovite banatske zore... U vrisak... U vapaj neki... U poziv...
- Majko! Majko, okreni se samo oči da ti vidim.
Neki joj se glas kroz bunilo probija i sa sopstvenim šapatom prepliće? „Majko, okreni se... Hoću oči da ti upamtim.“ U magli nekoj baulja, otežalih nogu... ne može ni korak više napraviti... i ruke joj omlitavile, pruža ih prema nekom svetlucanju, što se kroz tu maglu k’o dragi lik nazire... Pruža ih u prazno, bez snage da vikne... Da je prizove... Samo obris majčinih leđa nazire... ode.. ne vide me... moram da je viknem... Stani, majko! Okreni se, samo oči da ti vidim!... Gde mi je glas? Ova magla mi glas uze! Ne čuje me, ne čuje meeeeeee... Grcaj i mrak... Gle, tonem!... U neki lepljivi mrak .... u ništavilo...Neću!... Majko, ne idi!... Ne smem sama u ovo lepljivo ništa...“
- Majko, ja sam. Pogledaj me, majko!
- Beži odatle, mali! Ne čuje te ona, u groznici je. Ajde, beži, i ne deri se više!
„Ko je taj mali? To nije moj glas? Pusti ga, ne teraj ga! Vrati se, mali. Viči! Zovi majku... Kad ja ne mogu....“
- Šta sam ti rek’o? Beži s tog prozora, nemoj tamo da ti dođem!
- Majko, okreni se. Pogledaj me, majko! Pooogledaj meee!
„O, Bože, on plače. Samo oči da otvorim, samo oči da otvorim... Čujem te, sine, čujem. Moram oči da otvorim... moram... Ovo svetlo... spržiće mi ih... Boli me svetlo... I topot... Ogluveće me topot... “
- Ja sam, majko. Tvoj Đorđe. Znam da me čuješ...
- Opasan si ti mali, znaš. Eto, čula te! Vidiš da je oči otvorila. Ajde sad, beži. Pusti je da se odmara. I zovi oca ’vamo.
Đorđe još malo postoja na ciglama, što ih je ispod tog bolničkog prozora naređao još onog dana kad Jelenu ovde doneše, uplašeni od zaraze koja se širila selom. Tifus, kažu, zavladao. Uneše je u tu veliku sobu, punu bolesnika i vrata zaključaše. Nikog ne puštaju unutra, samo jedan doktor i sestre povremeno navrate. Nešto oko Jelene petljaju, pa posle doktor s Milankom tiho priča i neke papire mu daje. Tapše ga po ramenima, kao da ga teši, pa ode žurno. A Milanko pocrneo, grč mu lice izbrazdao i usne stisnuo. U ćutanje se pretvorio. Pogleda u sina nemoćno, kao da utehu i ohrabrenje u tom dečaku traži. Kao da mu se izvinjava za nešto. Pa mu se pogled razvodni, čini ti se sad će zaplakati. Onda mu rukom pokaže da kreću i teškim korakom kući odlaze. Da se sutradan vrate i tako iz dana u dan.
Otkad se Jelena razbolela, sav se Milankov život u čekanje pretvorio. Čeka da svane, čeka da mu se smena završi, čeka šinobus da krene u grad, čeka doktora da mu tračak nade u njeno ozdravljenje da, čeka, čeka... Čekanje i strah od onoga čime bi se moglo završiti smenjuju se i prepliću. „Neka, bolje je i ovako, samo kad znam da ona negde još diše. Sve dok je tako, postoji nada. Ozdraviće, znam da će ozdraviti... Jaka je moja Jelena, neće se ona tek tako predati. Mora... Ako treba, ja ću... Šta ću ja? Doktor kaže da čekam. Koliko još?“ Umoran je od istih misli, od nespavanja, od odlazaka u tu bolnicu i čekanja da mu doktor kaže – nikakve promene nema. Pa pomisli kako mu je dosta svega. „Ne mogu više, poludeću ovako. I ovo dete vučem za sobom, samo ga mučim. Neću sutra dolaziti. Neću dolaziti dok...“ A onda mu jedna strašna misao k’o oštrica noža sevne: „Šta bi’ ja bez nje? Kud bi s Đorđem?... Ne, neću da mislim o tome, ozdraviće...“
- Kad majka prezdravi, ja ću je odvesti u Bučje. Bolje da nismo ni išli otud!
Đorđe ga gleda ispod oka, nekako prkosno. Zna Milanko da ga sin za Jeleninu bolest krivi, jasno mu je to odavno. I sam se hiljadu puta zapitao da li bi se ovo desilo da su ostali tamo, među svojima. Jasno mu je da je Jelenu ova ravnica razbolela. Ova bljutava voda i vetar što vitla prašinu sokacima i u oči, u kosu, u grlo ti je zavlači. Ne možeš se nigde od tog vetra i prašine skloniti. Osim kad pada kiša, pa se široke ulice u kaljugu pretvore, a i tad vetar ne prestaje da divlja. Lepljivo blato i prašina, eto u to su onog dana iz voza zakoračili. U sivilo i jednoličan niz ušorenih kuća, u zatvorene kapije i sumnjičave poglede iza spuštenih prozorskih kapaka. Mislio je, samo da se sa tog širokog šora sklone i u svoju kuću uđu, sve će dobro biti. Samo da se pod svoj krov sa vetrometine sklone. Svoj krov?
Dali im neki papir i veliki ključ i pokazali na jednu kuću, okrečenu u belo, sa crnom coklom pri dnu. Visokom kapijom i zidom odvojena od susedne, iste takve kuće. „Kako ću ih razlikovati“, pomisli Milanko. Jedva otključaše zarđalu bravu i kroz škripu zakoračiše u zapušteno dvorište. Nekoliko razbijenih crepova, polomljene grane jedne jabuke, gomile lišće i povaljan bokor jesenjih ruža, pocrnelih od mraza im se isprečili na popločanoj stazi. Na bunarskoj ogradi par dasaka visi. Jelena posivela u licu, jednim dugim pogledom sve obuhvati, pa teško uzdahnu i procedi:
- Ajdemo u kuću. Zima mi.
U kuću se preko verande ulazi. Po njoj izvrnute saksije, jedna klupa s naslonom i neke krpe. Na ulaznim vratima polomljeno staklo, pa Milanko zavuče ruku i iznutra otvori vrata. Zgledaše se, pa svo troje zakoračiše u dugačak popločan hodnik. Iz njega se u sve ostale prostorije ulazi: dve velike molovane sobe, kuhinju sa zidanom peći i ostavu. Svaka soba prozorom na ulicu gleda, a na kuhinji kibic-pendžer, možeš u njemu komotno sedeti. Iz ostave jedne stepenice na tavan, druge u podrum vode.
- Ih, kolko sobetina! Vidi majko, iscrtali zidove! A jel’ smem na tavan da se popnem?
Đorđe ne sačeka odgovor, prelazi iz jedne sobe u drugu, jer su povezane vratima, pa se ukopa ispred lepe kaljeve peći, nikad tako nešto nije video. Nije ni Milanko, a stid ga pred Jelenom, pa polako izrezbarena tučana vrata od ložišta otvori i glasno vikne:
- Pa ovo peć! Ja mislio...
I glasno se nasmeje, pa se okrene Jeleni, ali ga neko sivilo na njenom licu preseče. Oči joj nenormalan sjaj dobile, kao da će joj suze gruniti, a usne ubledele i u tanku se liniju stisle.
- Gde su ljudi što su ovu kuću pravili? Milanko, čija je ovo kuća?
- Šta ti je, Jelena? Lepo sam ti rekao gde dolazimo, što me to sad pitaš?
- Pitam te, Milanko, moram da te pitam... A kad se ti ljudi vrate, gde ćemo mi? Imamo li se mi gde vratiti?
- A što bi se vraćali i oni i mi? Ajde, ne budali, toliki svet s nama došao, gde će se oni vraćati? Ej, ženo, šta ti je? Pa nisam ja ovo nikom oteo, država nam ovu kuću poklonila.
- Niko meni ništa nije poklonio. Samo da ne bude oteto – prokleto.
- Muči, ženo, ne sluti zlo. Bolje da se posla prihvatimo i ovaj lom raspremimo. Sutra mi valja posao tražiti.
Nisu više o kući ni reč progovorili, ali se neka hladnoća u oboje uvukla. Nije bolje bilo ni kad se Milanko u zadruzi kao kočijaš zaposlio. Svako jutro Jelena s njim u zoru ustajala, da mu u zavežljaj parče hleba i malo sira zavije, kapiju otvori i ćutke ga na posao isprati, ali nekako tromo i bezvoljno. One svakodnevne kućne poslove otaljava, kao po kazni i ćuti, stalno ćuti. Nije se žalila, nijednom nije rekla – ne mogu, boli me nešto, malaksala sam, tugujem... Nije je ni on pitao šta joj je. Čekao je da se privikne na ovu kuću, na selo, na Banat. Čekao da sama shvati da im nazad puta nema, kao što je pre desetak godina shvatila da joj je život njega za saputnika dodelio. „Čekam, čekam... Stalno nešto čekam!“
A onog dana kad je groznica Jelenu za krevet zakovala, doktor, kojeg je Milanko na silu u kuću dovukao, prekorno je procedio:
- Šta ste ovoliko čekali?
Kao šamar da mu je tim pitanjem udario. Šta je mogao da mu da mu odgovori? Da nije video da mu se nešto sa ženom dešava, da je mislio da je tuga to što joj ispija obraze? Da je čekao da ona prva progovori?
- Ima li joj spasa, doktore?
- Da se odmah javila šanse bi joj bile veće. Ovako... Ako pregura ovu krizu, neke šanse postoje.
„Ako pregura krizu... Ako čekam... Ako, ako, ako... Dokle, Bože, sad treba da čekam? Moram da javim Aleksi... “ Pa sa nekom odlučnošću čoveka kojem je svega dosta okrenu u poštu da pošalje telegram. „I Obrenu treba da javim, moram. Možda...? Ma, nek radi kako hoće, ja mu pamet okrenuti ne mogu. “
Danima je Milanko u nekom bunilo, u strepnji i preispitivanju, u vraćanju na onaj trenutak kad je doneo odluku da se u Banat dosele. Ništa ga nije moglo od te odluke odvratiti, čak ni Aleksin prekor koji mu je jednom jedinom rečenicom uputio:
- Tamo gde si namerio baš nikog svog nemaš.
Kao da mu je tlo pod nogama zaljuljao. „Šta sam treb’o da mu odgovorim? Da tu nikog svog sem tebe, Aleksa, nemam. Malo li je? Da mu kažem da ne mogu više Jelenin stid pred svetom da podnosim? Ne mogu da trpim podbadanje komšiluka svaki puta kad Jelena sa Đorđem naiđe. Misliš da ne znam kako mi sina sa onim sviračem porede! Moj je, znam da je moj. Pogledaj mu oči, ruke, kosu... Moj od glave do pete, al’ kako svetu usta da zatvorim? Da se bijem, svađam, pretim...? Pitaju se što druge dece, sem Đorđa, nemamo! Šapuću da ga je neko napravio dok sam ja s tobom u kiridžijanje išao. Misliš da ne znam kako mi se iza leđa smeju, zašto ućute kad naiđem, zašto se podgurkuju i kašljucaju? Pitaju se i što ga Obren k’o pravi đed nije sebi privio... Kažu, ako je Jelena poštena u moj krevet legla, što Grozda i Jefa krišom u našu kuću dolaze. Zato idem, Aleksa. Idem negde gde nikog svog, sem Jelene i Đorđa, nemam.“
Nije ni morao ništa da izgovori. Sve je to Aleksa znao odavno, ali se nadao da će vreme učiniti svoje i svetu usta zapušiti. I često se pitao koliko je pametno bilo Jelenu za Milanka udati, koliko je i sam ovom jadu kumovao. Ispratio ih je teška srca, pa danima ćutao i u praznu Milankovu kuću sa svog praga gledao. A Ljubica mu čita misli, pa svaki čas pita:
- Kako li im je tamo? Eh, da mi je samo da se nadvirim i Đorđa na grudi da privijem, baš sam ga se uželela.
Kad su dobili telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa nije čekao. Odmah osedlao konja i kod Obrena se u Goleša zaputio. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o:
- Kad krećemo?
- Gde?
- Šta gde? U Banat. Znaš isto k’o ja da ti je šćer teško obolela.
Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“. Ali ga nešto u Aleksinom glasu natera da ućuti. Smrk’o se, savio glavu, prebira po mislima, pa nekako slomljeno prozbori:
- Ti znaš da sam ja nju odavno sahranio.
- Sramota je da ti kažem, ali lažeš k’o pas. Ljutovao si što si ljutovao, nikad ti reč jednu ne bih rekao da nije ovakva situacija. Ali sad ti kažem – ako joj sad ne oprostiš, težak greh činiš. Ti druge đece sem nje nemaš, a živo se čeljade ne sahranjuje. Može bit’ druge prilike za oproštaj nećeš ni imati.
- Nije ni ona mislila kad je...
- Nije. I ispaštala je dosta. A da ti kažem još nešto – ako Jelena bez tvog oproštaja umre, ostaće prokletstvo na tvom i mom unuku.
Obren umorno u Aleksu pogleda, pa odmahnu glavom, kao da se brani.
- Moj je unuk, iako kapi moje krvi nema. Na mom pragu je rođen i moja mu je Ljubica pupak podvezala. I tvoj, kol’ko god ti bandoglavio. Ako si ljut na šćer, šta ti je dete skrivilo? Zbog njega ideš, zbog našeg Đorđa.
Teška tišina se među njih, posle ovih Aleksinih reči, spusti. Jefa i Grozda se šćućurile u ćošku, obe kao okamenjene od trenutka kad telegram od Milanka dobiše. Slutile su loše vesti, čim pisara više kuće ugledaše, ali da je Jelena teško obolela ni na kraj pameti im nije bilo. Jauk se Grozdi ote, ali je Obren jednim pogledom preseče. Ona se za ruku ugrize, da jecaj uguši. Čini joj se pluća će joj od tuge prsnuti.
Aleksa se lupi po kolenima, pa ustade da krene i reče:
- Ja ću sutra zorom ovuda naići, kad u Rudo na voz krenem. A ti kako hoćeš...