Stranputica

I san joj se nešto razbio, do pola noći ne može usniti, a i posle se svaki čas budi. Čini joj se ugušiće se u kući, a da izađe po noći ne sme. Svaku zoru u nekom bunilu dočeka, pa je tada san savlada, al’ na kratko. Čim neko putem naiđe, ona skače – misli Milanko se vratio. Da joj je nešto da prekrati vreme? Pa se seti da bi mogla robu iz sanduka povaditi i sve još jednom preprati. Ljubica je grdi što toliko poteže i šta je navalila k’o da su cele zimu u brlogu proveli, ali Jelena samo odmahuje rukom i nastavlja po starom. Iznese iz kuće slamaricu i ćilime, pa joj se učini da čuje nekog putem i radost je obuze – evo mog Milanka. Pa ustrča do samog puta, ali kad ugleda Draga Maljevića, smrknu se i okrete ka kući, da susret izbegne. Ali kasno, već je ugledao i zaustavi konja, pa se nasloni na samar i odmerava je otvoreno:
- Jel’ to mene čekaš, mlada? Stani, gde ćeš sad? Znam ja šta tebi fali...
Jelena zabrza, a svu je rumen oblila. „Otkud se ovaj baksuz stvori? Kakav je, svima će ispričati kako sam mu u susret potrčala! Samo mi je to falilo.“ Pa brzo zamače u kuću i zalupi vratima za sobom. Stiska pesnice od nemoćnog besa, pa se primakne prozoru da proviri jel otišao. A on još na onom mestu stoji, gleda u kuću i smejulji se podmuklo.
„Što ne ide, crko?“ šapuće Jelena, pa kad vide da Drago okreće konja na stazu što vodi prema kući, uhvati je neki strah. „Poludeo dabogda, neće mi valjda u kuću ući?“ Otrča do vrata da ih zabravi, pa joj ni to nije dosta, nego poteže jedan sanduk, da i njega navali. Osvrće se za nečim, ne zna šta bi mogla u ruke da dohvati, da joj je neka palija... Pa dohvati žarač i iza ognjišta se skloni, a srce joj u samom grlu, lepo ga čuje kako bubnja, k’o topot besnih konja. Stoji u tom polumraku kuće, osluškuje Dragove korake i dah zadržava, moleći se da je ne oda, pa oseti kako joj nešto vrelo pljusnu niz noge. Ne stiže ni da shvati šta joj se desilo, kad je bol preko krsta preseče. Zagrize usnu, da ne vrisne i spusti se na kolena, pa joj se jecaj otkinu i suze grunuše. „Molim te, Bože, molim te, Bogorodice, molim te, krsno ime moje, ne ostavljajte me sad! Molim te, Majko presveta, pomozi meni grešnoj. Molim te, sačuvaj mi čedo moje. Ne uzimaj mi ga, Gospode, molim ti se grešna!“
Pa ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubicine čeljadi ne pojavi. „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Da nađem neku preobuku, ne mogu u ovom mokrom sedeti.“ Polako se pridiže, načini par koraka, pa je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“. Dahće i vazduh grabi, skuplja snagu da se uspravi i Ljubicu vikne, valjda će je dozvati. A onda se seti onog sanduka koji je na vrata navalila, pa se do njega dotetura. Povuče ga stranu, skide rezu, pa držeći se za stomak izađe na prag i vrisnu svom snagom:
- Ljubiceeeee! Ljubiceeeee, pomagaj!
- Šta je, pobogu?
- Ljubice...
- Eto me, odma’!
Trči Ljubica, uplašena Jeleninom vriskom, pa kad je ugleda presavijenu i s rukama podno stomaka, zapetlja se u sto pitanja:
- Jel’ počelo? Rekoh li ti ja da ne tegliš onoliko? Ne pomeraj se otale, samo da unesem ovu slamaricu, ne znam ništo si je iznosila: Slavka, Slavka, dolazi ’vamo!
- Ljubice, pomozi mi da ustanem.
- Sedi tu, ne pomeraj se, dok ja u kući ne namestim šta treba. Poturi nešto poda se, ne sedi na golom kamenu.
Pomilova Jelenu po glavi, pa ulete u kuću da nešto nađe i izađe s nekom krparom, a ne prestaje da govori i zapitkuje.
- Ljubice, pomozi mi...
- Ne boj se, Jelena. I ja sam to prošla i živa ostala. Aj’ polako, na ovu krparu. Slavka, po’itaj! Zahvati vode i stavi jedan bakrač na vatru. I ponesi one peškire iz kuće. I onaj čaršaf iz mog sanduka! Ajde, po’itaj, šta si blenula u Jelenu?
- Majko, jel’ se ona to...?
- Jeste, porađa se! Ajde sad, ne stoj tu. Pomozi mi da unesem slamaricu.
Pa kad namesti šta je htela, vrati se da Jelenu u kuću uvede. Jelena se malo okuražila, pa se brani:
- Mogu ja sad, ništa mi nije. Kad me preseče ne mogu vazduh uhvatiti, a čim popusti, čini mi se, mogla bih kolo zaigrati.
- Ajde, ajde! I čuvaj snagu, trebaće ti. Kod prvorotke duže traje.
- Ljubice, ne plaši me. Kaži da će se očas završiti.
- Ne plašim te, samo ti kažem da se spremiš. Meni se čini da nije još trebalo da počne?
- I ja mislim da sam bar dve nedelje poranila.
- Šta si ovaj sanduk bliže vrata dovlačila, luda glavo? Nisi ga mislila napolje iznositi?
- Ma jok, ja samo...
Taman se zamislila šta Ljubici da kaže, kad oseti kako joj se kao obruč bol oko stomaka steže i raširi kroz slabine. Preblede namah, savi se i zaustavi disanje, napinjući se.
- Ne napinji se sad. Diši duboko, diši Jelena!
- Uuuuh, uuuuuuuuuh, uuuuuuh
- Ajde polako, samo bliže kreveta dođi. Prostrla sam po patosu ove krpare, tu će ti lakše biti. Nezgodno na slamarici, sva bi u nju utonula.
- Uuuh, samo malo da popusti. Uuuh
- Ako ti je lakše da čučneš... Ma jok, uhvati se za ove prečage, kad naiđe, i napni koliko možeš.
- Huuuuuuj, dobro je. Popusti. Daj malo vode, samo usta da okvasim.
- Ne pij tol’ku vodurinu, dušu ćeš povratiti. Odmori se malo, dok ne naiđe sledeći.
Uto i Slavka donese peškire i čaršafe, pa stade sa strane, ne bi li videla kako taj porođaj izgleda, ali je Ljubica otera nekim poslom.
- Skini to mokro sa sebe, gde ti je ona košulja? Ajde, šta se skanjivaš, pa i ja sam žensko!
I noć se na šljivik spusti, a Jelena još u istim mukama. Učestali bolovi, taman jedan malo umine, koliko vazduh da udahne punim plućima, a već joj sledeći nailazi. Napinje se, stenje, ječi, kosa joj se rasplela i u bičevima pada po licu, a curak znoja sa čela klizi. Iskočile joj žile po vratu i rukama, pa krik ispusti:
- Maaaaajkoo!
- Ajde još malo, napni se! Sad se napni, Jelena, ne prekidaj!
- Ne mogu više, Ljubiceeee...
- Možeš, Jelena, napni se! Čuješ li me, napni, samo što nije!
- Aaaaaaaaaaaj!
Pa klone iscrpljeno, bez snage, bez reči, da joj je sad tu da zaspi, samo malo da se odmori od bola. Ali joj Ljubica ne da, masira joj stomak, pritiska ga ispod grudi i gura naniže, ne bi li plod potisnula, pa dohvati nož i zaseče joj porub košulje. Povuče krajeve i rascepi je do grudi govoreći:
- Nek’ se košulja umesto tebe rascepa, a ti otvori prolaz širom! Slušaj me, Jelena, sad ne smeš posustati! Kad naiđe novi napon, udahni duboko vazduh i guraj iz sve snage. Ne smeš prekinuti, ugušićeš dete, luda glavo!
- Ne ogu više, Ljubice. Snage nemam.
- Imaš! Moraš! Samo me poslušaj šta ti govorim. I ne zabacuj glavu unazad, ogušavićeš!
Jelena u nekom bunilu, ne čuje Ljubicu, samo na bol misli i svoju nemoć koja je sve više obuzima.
- Zovi nekog, ne mogu više!
- Koga da zovem u ovo doba? Ajde, ne budali! Ja sam četvoro rodila, ko zrele kruške se od mene odvojili!
- Moja je zelena još, vidiš da neće iz mene... Evo ga opet! Uhhhhhhhh!
Pa joj bol lice iskrivi, a Ljubica joj butine razmače i ruku u nju gurnu da napipa detetovu glavu. Kao da je prolaz tim pokretom oslobodila, jer kako je uzvuče plod za njom krenu.
- Ide, Jelena! Vidim ga, evo glave! Guraj, Guraaaaj!
- Aaaaaaaaaaaah! Uhmmhhhhm! Aaaaaaaaaaj!
- Evo i ramena! Gde glava prođe, mogu i ramena, samo guraj! Napni se, naaaapni! Sad će skliznuti!
- Aaaaaajooooooj! Aaaaah!
I dečji plač se stopi sa Jeleninim vriskom, prosu po kući, pa preko praga skliznu u šljivik, da negde u krošnjama utihne.
- Evo ga, oglasi se! Mašala, sinčinu si rodila! Nek ste mi živi i zdravi stotinu leta! Čekaj da mu pupak odsečem, pa ću ti ga na nedra spustiti!
- Sin. Milankov sin!
Šapuće Jelena kroz suze, smeje se i plače istovremeno, pa se drhtavo pridiže na laktove da dete vidi.
- Ima li sve što treba? Kakav je? Daj mi ga, Ljubice!
Ljubica onim istim nožem pupčanik preseče, podveza ga nekim koncem i odmah dete u obraz poljubi, da ga zaštiti od uroka i zlih očiju. Pa ga bućnu u hladnu vodu i pomodrelog uvi u platno. Zagrcnu se dete presečeno hladnoćom i zaćuta za tren, pa se opet oglasi prodornim plačem.
- Šta mu uradi? Daj mi ga!
- Prekalih ti ga! Da nam bude zdrav ko dren!
Ljubica se nasmeja, poljubi bebu još jednom, pa ga nežno spusti Jeleni na nedra i izmače se malo, da prvi susret majke i sina ne remeti svojim prisustvom. Uto i pevci oglasiše zoru, a topot konja se začu više kuće.