Stranputica

Rano te ’38. godine jesen razvuče magle po Ožlju, a šljive rodile, čini ti se neka modrina u krošnjama zasela. Po vasceli dan Jelena u šljiviku, dugačkom motkom po granama udara, pa na kolenima opale plodove skuplja. Prebira zdrave šljive da ih na konac naniže i više ognjišta okači da se suše, a one prezrele u veliku kacu slaže, pa će rakiju po Mitrovdanu peći, kad džibra dobro prevri i nikakvog posla po poljima ne bude. A prebira i po sećanju onaj saborski dan, stalno se pita kakva joj svraka pamet popi kad je pomislila da se pred onolikim svetom s Obrenom suoči. Misli na majku i Jefu, razneži se kad se Grozdine hrabrosti seti, pa je opet neki bes obuzme - e neće Obrena za oproštaj moliti, pa kad bi crkla ne bi mu više na oči izašla. Što je ne pusti da još koji tren s majkom provede, a kakav je prek, ne bi je čudilo da je i onim dvema zabranio da Jelenu pominju.
A neka mučnina je spopala, sva joj se hrana od usta odbila, samo bi nešto kiselo jela! „Ma da mi nije ona Đuka nešto naslutila? Moram nekako Ljubicu da pitam, al’ kako razgovor na tu vodu da navedem? E da mi je majka bliže, sve bi mi potanko objasnila“, pa brizne u plač među onim šljivama, a onda se seti da se ne valja, pa se prene i brzo suze keceljom obriše: „Neću da mi dete plačljivo bude!“
Milanko s Aleksom drva u šumi obara, pa ih dovlače volovima i više kuće, uz sam put slažu - dobre trupce za prodaju, a ogranke i panjeve za sebe, valjaće im, duge su zime ožaljske. Pa kako kući priđe, ka onom šljiviku pogleda, ne bi li Jelenu ugled’o. Ona mu još ništa ne govori, a vidi se da je ubledela i za sto s njim ne seda, kaže jela je. Ni on je ništa ne pita. Vraća se predveče umoran iz šume, žuljevi od sekire po rukama popucali, al’ kad mu se Jelena u postelji privije, na svu muku zaboravlja - ne može se svoje žene nasititi, pa mu noć kratka i ne stiže san da uhvati. Još mu je lepša i nekako omekšala, nabubrela k’o zrela šljiva, slatko bi je zagriz’o. „Ih, k’o da je za mene skrojena! Omamila me, ne mogu misli s nje skrenuti. Da nije ovih drva, ne bi se od nje odvaj’o!“ Samo mu misao da će uskoro s Aleksom na put krenuti ne da mira. Idu u Pljevlja, drva da prodaju, ko zna kol’ko će se zadržati. Zna on da će Ljubica o Jeleni brinuti, al’ nekako bi mu lakše bilo da je ne ostavlja. Čini mu se ne bi dana jednog bez nje mogao, a stid ga što se uz ženu toliko prilepio, k’o da ga je nečim omađijala. Ali se brzo primače taj dan i Milanko s Aleksom jedne oktobarske zore na put krete. Vratiće se kad prvi snegovi najviše vrhove obele. Dotad će sva drva prodati i tovare soli iz Pljevalja u Rudo prebaciti. Taman na vreme, da dobru paru zarade i zalihe soli, šećera i gasa iz grada dovuku. Pa da natenane rakiju ispeku, ziminu pokolju i za sušenje je spreme. A onda i smetovi mogu puteve zatrpati.
Nižu se dani, svi nalik jedan drugom. Jelena porani vatru da raspali, nešto za jelo pristavi, pa brže za razboj seda. Lepu šarenicu za kolevku tka, prepliću se boje u komplikovanu šaru, pa glasno broji, da nit ne izgubi. Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, od nje je pelene i košuljice sašila. Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Jednom joj Ljubica so na glavu krišom stavila, pa čekala da vidi zašta će se Jelena prvo uhvatiti. A nju nešto zasvrbe ispod nosa, k’o da je neko zagolica! Ljubica ciknu: „Šta prvo dodirnu? Usta ili nos? Gledam te kad pođe rukom ka licu, pa mi se učini da ćeš se za nos uhvatiti i taman da viknem – muško, a ti nešto smandrlja.“ Pa se stadoše smejati, kao da je to rešena stvar. A ko ga zna? Možda će curica biti? Milanko kaže svejedno mu je, samo nek’ je živo i zdravo i što kažu – od napretka. On danima urezuje i glača venac iznad uzglavlja kolevke. Zvižduće nešto, zarezuje dletom meku lipovinu, pa oduva strugotinu i malo se odmakne, da proceni rad. Onda upitno pogleda u Jelenu: „A? Šta misliš?“ A ona se nasmeši, pita šta će na stranice urezati i taman se malo primače da izbliza pogleda, kad oseti kako joj nešto promigolji preko stomaka. Postoja malo, pa još jednom. Ona u Milanka upiljila, a neka radost je preplavi, zna tačno šta je to. Čedo joj se prvi put javi. „Biće na tebe likom. U tebe sam prvo pogledala!“ Njemu nešto otežalo ono dleto, pa se polako pridiže sa tronošca, da je zagrli i u kosu šapne: „Ja bih volio da mi sva deca na tebe liče. Al’ ne verujem da se takva lepota može ponoviti.“
Odavno mu je u dušu zasela, ali otkad je zanela, ne može se od nje odvojiti. Da ga nije sramota od Alekse, ne bi joj dao ni tronožac sama da premesti. On namerno pre svitanja ustaje, pa se ko lopov oko drvljanika i izvora šunja, da naramak drva i kablić vode uz sam prag prinese. Pa se ka oboru uputi, kobojagi ovce obilazi, da ima izgovor, ako ga je ko od Aleksine čeljadi video. Ma mogao bi je na rukama nositi, samo kad joj ispod dugih trepavica ono zelenilo osmehom zatreperi. Raskrupnjala je, stomak joj se ispod široke bluze nazire, a još joj koža glatka ko svila i sva je nekako omekšala. Samo da zima potraje, jer čim ojuži i snegovi počnu kopniti, valja mu na put s Aleksom otići. Eto, već Sretenje prođe, a čini mu se k’o juče da su Božić slavili. Još koja nedelja i eto proleća. Javili iz Pljevalja da drva dobru cenu imaju, to je Aleksa i čekao, jer je znao da će s proleća bolja zarada biti. Teško je Milanku i lov na kurjake padao, a samo je po jedan dan iz kuće izbivao. Sad samo misli kako će čitav mesec daleko od Jelene biti. Valjda će stići na vreme da se vrati. Zna da mu nije mesto uz ženu kad onaj trenutak nastupi, al’ računa da će i njoj lakše biti kad zna da je neko njen u blizini. Eh, neko njen! Nikog prečeg jedno od drugog nemaju – on siroče, ona odbačena. Mogli bi on i Aleksa pokraj Obrenove kuće naići, radovala bi se Jelena kad bi bilo kakav glas od majke dobila. Možda u povratku, ako Aleksa pristane.
Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Navikla na mir Milankove kuće, a i nekako je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini krevet. Ne bi to kod Ljubice mogla, taman posla da se u tuđoj kući izležava. A ne bi mogla ni da se zaplače svaki čas. Stalno joj majka na pameti. Sanja je kako dolazi i nešto od Jelene traži, ali se uvek u nevreme iz tog sna prene, pa se posle danima priseća šta bi to moglo biti. Jednom je Obrena usnila. Kao porodila se i dete mu u povoju pruža, a on neće da ga prihvati, nego se okrete i ode ljut. Dva dana posle toga nije mogla zalogaj hleba od neke tuge progutati. Dok nije naišla Ljubica, pa je silom u svoju kuću odvukla. Ceo dan su presedele ćutke, a uveče Jelena opet svojoj kući ode. Jedva čeka da joj se Milanko vrati, pa stalno na prozor izviruje, iako zna da ga još par nedelja neće biti. A nju neka strepnja obuzela, ma samo da ga na vratima ugleda – čini joj se i na strah bi zaboravila.