Stranputica

Jelena danima samo o tome i misli - kad dođe na Oštrik i svoje ugleda, hoće li joj srce poskočiti od radosti il’ će se ko ona vodurina na Vrelu u ništavilo stropoštati i o oštricu Obrenove kazne rasprsnuti? Da li joj je oprostio? Bože, otkad ga nije videla, hoće li je bar pozdraviti? Šta da mu kaže? Evo, već su blizu Jakovine, sad će kod izvora zastati da se osveže i poprave odelo, a ona još nije ništa smislila. A kako je jutros Milanka ućutkala, još mu reče da ne brine ništa! A majka? Samo da je zagrli i da joj kaže... Šta da joj kaže? Ma samo da je zagrli i da ne zaplače. E neće vala zaplakati, baš uinat! I što bi plakala? Neće zbog Jefe. I zbog sveta, dosta su je olajavali. A ako joj Obren leđa okrene?... Ne bi je čudilo da pored nje, ko pokraj stranca beznačajnog, prođe. Možda zbog sveta ipak popusti? Uuuh, samo ovaj dan da prođe. „Milanko, okreni se, pogledaj me! Samo nešto da ti kažem. Pošla sam da vidim oca i mater, a hoće li oni mene pogledati? Od jesenas nikakvog glasa ni poruke od njih nemam, da l’ ikad na mene pomisle? Ili su me ožalili, kao da sam umrla kad su čuli ono...“ Joj, kad bi mogla sad da se vrati na Klupce, nešto joj noge otežale i dah joj se skratio, a zna dobro - nije to zbog uzbrdice. U ušima joj bubnja od nervoze i straha, a i ova deca zagalamila, da joj je u neku tišinu da se sakrije i misli malo razbistri, setila bi se šta joj je danas činiti. I šta joj je trebalo da ide na Ošrik? Evo ih, staju. Vidi da konjanici sjahaše i konje pojilu privode, evo i žene napraviše gužvu oko drvene lule iz koje voda tankim mlazom klizi u korito istesano od hrastovog debla. Kao kroz maglu vidi Milanka kako joj se smeši dok prilazi, ali ne čuje ništa, samo joj bubnja u ušima i vazduh grabi kao davljenik. Neko joj stiska podlakticu i vuče je u hlad pored puta, pa se poslušno tom vodiču prepušta, kao da svoju volju nema. Kao iz daljine čuje Ljubicu da govori:
- De, de, šta si mi se sad udrvenila? Ajde ne brukaj se pred ovim svetom. Slavka, daj ono staklence iz torbe!
- Koje, nano?
- Poitaj, znaš koje! I ne deri se, ne mora sabor ovde da se skuplja.
- Jel’ ovo?
- Daj vamo! Idi zahvati malo vode i pokvasi ovu maramicu.
Ljubica povuče Jelenu na travu, pa joj pod nos poturi bočicu sa sirćetom, da je oštar miris prene. Jelena se strese, grabi vazduh i žmuri da ne zaplače ovde, na ovoj livadi. „O, Bože, samo da nestanem. Samo da me nema, uzmi me, Bože, molim te!“

Ali joj se ne dade da se takvim molitvama dugo bavi, jer je Đuka Milićević, već primetila da se nešto čudno dešava i iz onog ženskog zbora uputila k’o izaslanik, da ispita stvar.
- Šta je bilo, mlada? Što si tako ubledela? Da nam nisi nešto spremila?
Jelena zbunjeno gleda čas Đuku, čas Ljubicu, odmahuje glavom i mršti se, ponavlja:
- Ma nije to, ne znam šta mi je.
- Ajde, Đuko, molim te, samo na jedno misliš! Pusti Jelenu, vidiš da joj se slošilo.
- Vidim da je zanemoćala, pa velim da nije Milanko vredan bio.
- Jeste, bio je. Ajde pusti je sad da snagu povrati.
- E sa srećom, baš mi je milo. Nek da Bog da prvo bude muško!
- Aman ženo, nek da! Samo ćuti, ne moraš svima muštuluk da uhvatiš.
- Neka te, Ljubice, neka te! Ja nikad abrove nisam prenosila, a Milanka ko svoje rođeno dete volim i istoj mu se sreći nadam. E baš mi je milo što sam prva za ovaj srećni događaj saznala!

Ne bi se Ljubica Đukine radoznalosti lako otresla da im Milanko ne priđe. Zabrinut za Jelenu, nije ni čuo šta mu Đuka to čestita. Nije se ni kasnije sećao, kad su navalili da ga tapšu po ramenima i zadirkuju. Odvukoše ga muškarci da nazdrave, tu kraj izvora i da pesmu otegnutu započnu:
Mene jednu majka ima,
tuj tule, tuj, tuj, tule
Tuj mi vino i rakija,
i moj dragi šećerlija.
U njega mi crne oči,
za njega mi srce skoči.
Koga hoću - poljubiću,
koga neću - prevariću
sa vezenim jaglukom,
sa šarenim jastukom...
Prostruja novost među onaj narod, pa se nekako i do Alekse probi. Ne bi taj nijedne o takvim stvarima prozborio, al’ mu nešto milo i Milanka pogleda, kao da proverava jel istina to što ču. Milanko samo ramenima smače i u neverici glavom odmahuje, ni njemu nije jasno šta su ga skolili i o čemu to pevaju. Pa mu laknu kad nastaviše put, smeje se i prihvata šalu, a sve se osvrće da Jelenu vidi. Ona se još više uz Ljubicu privila, klima glavom i nešto ženama kratko odgovara, al’ pogled ne diže.
Kako u borik viš’ Jakovine zađoše, ubrzaše korak, kao da se tek tad setiše kud su pošli. Mirišu zrele bobice kleke, a zvuci sabora se na mahove probijaju, kao da ih neki talas nosi, najpre tiho i iskidano, pa sve glasnije, čini ti se i reči ćeš razabrati, a onda ih vetar podigne u visoke grane jela i hukom ih sve nadjača. Evo, već se i šuma proredi, još po koja niska smrča pogled zaklanja, a onda puče pred njima Oštrik. Zatalasana, ovalna visoravan, kao neki plišani jastuk, oivičen gustom šumom. Po njoj razbacane retke skupine jela i smreka, a između njih sklepane tezge sa raznom robom. Narod se već oko njih okupio, šetaju u grupicama, zagledaju i cenjkaju se. Malo dalje muškarci se okupili oko šatre, gde kafedžije od ranog jutra okreću jagnjad i uz pečenje nude debele somune, vino i rakiju. Deca vitlaju oko njih, preskaču drva prineta za vatru, pa se sjure niza stranu, dok se ne upletu u žbunje i popadaju. Na jednoj većoj čistini mali orkestar svirkom poziva u kolo i već se velika grupa oko njih skupila, pa u mestu cupkaju i svako vreba pored koga da se uhvati. Po dve-tri devojke se od te grupe otkinu, krenu ka kolu, kao da se nećkaju, pa se osvrću da od majke ili tetaka dozvolu dobiju, pa se do neke žene il’ devojke uhvate, a kad im se ruke sa nekom momačkom rukom prepletu, zarumene se i zakikoću.
Jelena gleda kako se komšije sa Klubaca rasuše da nađu rodbinu, kako se Ljubica sa svima zdravi i decu šalje da ćilim u neki hlad prostru. Stoji po strani, sama, zbunjena i u neprilici, ne zna kud bi, a sve u njoj drhti od strepnje. Ka kolu pogled ne sme da skrene. Još u boriku je zvuk harmonike poznala i neka žeravica joj se u grudima rasplamsala, a srce u samom grlu oseća. Ma znala je da će i on ovde biti, al’ sve je mislila da je to prošlo. Ih, da joj je samo da prošeta ispred njega i da mu vidi tu zbog koje je sve zaboravio... Muško, prokleto i neverno! Ne seća se taj ni Jelene ni svojih obećanja! Ko zna koliko je devojaka po saborima sreo, namamio ih svirkom i obraz im ukrao, pa otišao dalje k’o da ništa nije bilo? Pa je neki bes obuze, stiska zube i nokte u dlanove zariva, širi nozdrve, a sopstveni dah ko huk čuje. I pogled joj užagrio, ne diže ga sa zemlje, a i što bi, kad je i tako od neke muke obnevidela. Zna da mora da se savlada i sabere, pa da potraži majku i Jefu, sigurno su u nekom hladu ćilim razastrle i čekaju da im druge žene priđu i pozdrave ih, dok Obren s ljudima pod nekom šatrom rakija i galami. Ne bi Jefa nekoj prva prišla da joj kule i gradove nudiš. Stoji ukočeno pored ćilima na kom Grozda klonulo sedi i ko kobac seva pogledom po vašarištu, pa ga ustremi ka nekoj poznanici. Čik da joj neka ne priđe na poklonjenje? Ne bi takvu sve Ožaljske vode oprale do kraja veka. Zna to Jelena, nekad je i ona s Jefom tako stajala i slušala je kako sikće kroz zube i maniše svakoj ženi i devojci na saborištu. Slušala je i smejala se, a nekad i sama potpirivala takve Jefine ispade, posebno kad je kakva cura mogla da joj se ispreči na putu. I uživala u tom položaju gazdinske ćerke, zaštićene tetkinim oštrim jezikom i Obrenovom prekom naravi. Moglo joj se, samo joj izmače brzo. Sad joj se noge od nekog straha oduzimaju, ne sme ni da pomisli šta bi se desilo ako je Obren kraj majke i Jefe zatekne.
Al’ ne može ni tu više da stoji, oseća da je zagledaju i podgurkuju se, pola ovog sveta se danas ovde sjatilo samo da abrove pokupi, pa će ih na slavama razvlačiti po ustima, dodavati i oduzimati kako se kome ćefne, olajavati i nju i Obrena, sladiti se brukom i svađom njihovom. E neće im ona više povoda za spletke davati, ako je malo posrnula, nije se sasvim u blato uvaljala! A i taj Milanko, sad kad joj najviše treba ode za Aleksom! Ma, neće ga, vala, više čekati, ide do majke, pa sto Obrena na putu da joj se ispreči!
I zaputi se preko saborišta, svesna svakog pogleda i prošaputane reči, eno i kolo se raskinu, ukopali se igrači i upiljili u Jelenu, k’o u čudo neko. Samo se ona prokleta harmonika čuje, al’ nekako uši para, kao nesreću da najavljuje. Kako Jelena promakne, tako se za njom okrenu, valjda ne veruju da se usudila pred svet izaći i susret sa Obrenom rizikovati. Zgledaju se, šapnu onom do sebe „Vidi je“, „Kako je nije stid?“, „Nesrećnica“ il’ nešto slično, pa žamor prostruja, al’ se niko više u kolo ne hvata, nego se izviruju da vide kako će Jelena majci i Jefi prići. Grozda očima svojim ne veruje, pridigla se s onog ćilima i u Jefu gleda, kao da pita: „Šta ću sad, kukavica?“ pa se osvrće da proveri jel’ Obren još pod onom šatrom. Duša joj se rascepila između straha od muža i materinske želje da čedo svoje od ovih radoznalaca skloni i bar malo bola poštedi. Da nije tako slaba, vrisnula bi koliko je grlo nosi, al’ nešto joj se u grudima stislo, ne da joj udahnuti. I prvi put otkad je za Obrena pošla, pogazi njegovu naredbu, pa se okuraži i ka kćeri pođe. Pruža joj ruke, da je prihvati k’o nekad, kad se Jelena na noge osovila i dečje nespretno sama zakoračila. Nije je više ni stid, ni strah, samo šćer na grudi da privije, samo da joj glas čuje i malo s njom u ovom hladu posedi.
„Majko“, prošaputa Jelena, pa se zagrcnu i prepusti Grozdinom zagrljaju, mrmlja kroz suze i drhti. Sve joj se izmešalo i tuga, i neko olakšanje, i radost što je majka ovako privija i strah da će je odgurnuti kad se Obren pojavi.
- Šššššš... Neka, neka te! Ajde, ne budali ovde pred svetom, smejaće nam se. Ajde, Jelena, neka te više.
- Majko...
- Znam, neka te. Šššššš.... Nemoj pred svetom. Ajdemo u hlad. Neka više, Jelena!
Pa povede Jelenu i nekako molećivo pogleda u Jefu, kao da od nje pomoć traži. „Ako mi sad ne pritekne, ne treba mi do veka“, misli Grozdana. A Jefa se smela, srce joj se stislo kad je Grozda Jelenu onako u naručje prihvatila, a onaj narod upiljio, tačno joj došlo kamenom na njih da se hitne. „Radoznalci prokleti, samo blenu da nečim usta ispiraju. A i Jelena! Da sam ja na njenom mestu, iz kuće nos ne bi’ promolila. A ona se nagizdala, k’o prst u oko ovom svetu da gura. Uvek je bila jogunasta, nego nije mene im’o ko da posluša. Da je Obren bio pametan, mokrim konopcem bi je u red dotero. Sluša on Grozdu! Jektičava, s dušom se deli otkad je znam, a sad skočila i Jeleni u susret pošla. Crna ja, ako onaj gromovnik naiđe! Pobiće nas ovde, ima svet još više da nam se smeje.“ Sad je kasno, evo joj se Jelena okreće:
- Pomoz bog, Jefo!
- Bog nam svima pomog’o. Ajte vamo, šta ste se tu ukipile, da narod u nas k’o u čudo blene.
Posedaše po onom ćilimu, al’ nikako da progovore. Jelena samo u Grozdu gleda, nikad od nje takvu kuraž ne bi očekivala. Iznenadila je majka, a ostarila od jesenas, kao da se smanjila. Samo joj oči neki neobičan sjaj i odlučnost dobile, kao da je rešila, sad pod starost, celom svetu da prkosi. A i Jefa joj se promenila, nije više onako ohola i čvrsta k’o što se uvek trudila da izgleda. Gleda je sad kako se uplašeno obazire, klekla na kolena i izviruje na sve strane, glava joj k’o neka osmatračnica došla.
- Govori, kako ti je na Klupcima? Kako je Milanko, pazi li te? A Aleksa i Ljubica? Jel’ Ljubica brine o tebi? Šta imate u kući? Imaš li stoke? Radiš li po polju? Kakav ti je komšiluk? Ajde, pričaj, šta si se ućutala?
- Dobro mi je, majko, baš mi je dobro. Milanko je čestit čovek, ko malo vode na dlanu me drži. A Ljubica k’o majka da mi je, sve zajedno radimo, ne odvajamo se po vasceli dan. Da mi nije nje bilo, ja bi’ sa stijena onih prvih dana skočila. Sad sam svikla, baš ko da sam među njima ceo svoj vek provela.
- A kuća? Imate li kuću il’ kod Alekse u vajatu spavate?
- Imamo, majko. Imao Milanko kuću još pre ženidbe, Aleksa mu do svoje kuće napravio. Imamo desetak ovaca i jednu kravu, nešto peradi. Podno kuće šljivik, a ja proletos s Ljubicom malu baštu iza kuće posijala, sve u njoj imam. Malo boranije, pasulja, krtola, luka, ... Šta god mi treba, odma iza kuće...
- Ima li Milanko kakvih para, oskudevaš li u čemu?
- Ima, majko. Ne brini, imam svega. Samo da mi je tebe češće da vidim. A ti? Slaba si mi, guši li te?
- Ma pusti mene, dobro sam. Guši ko i prije, šta ću mu ja. Samo da Obren malo omekša, ali ljutnja ga ne prolazi. Bojim se da nikad neće preboljeti, sa mnom nijedne nije prozborio otkad se ono desilo. S Jefom tek poneku prozbori, usta nam se usuše kad on u kuću uđe. Ne do Bog da sad naiđe, zlo bi nam svima napravio.
- Pa da idem ja, majko?
- Nećeš vala, sad kad si došla – bila mu ga rabota! A evo i Ljubica nam prilazi. Ajde vamo, Ljubo! Daj, Jefo, onih krušaka. I tu alvu stavi bliže, da Jelena uzme. Ajde, jadna, šta si se ukipila.
- Kako si ti, Jefo?
Jelena to onako, preko volje pita, reda radi. Ali Jefa samo to i čeka, da se u razgovor uključi.
- Kako drugi zapoveda. Nego, jesi li nam što spremila, mlada?
- Kako misliš - spremila?
- Naiđoše pre tebe neke Bučevke sa Klubaca, pa meni i Grozdi nešto došapnuše. Jel’ si i noću bila vredna?
- Jefo! Jesi poludela?
- Bog s tobom, Jefo, kako te nije stid da je to pitaš. I ti samo abrove skupljaš. Pusti je, Jelena, mnogo se prozlobila od jesenas.
- Što da je ne pitam? Ona nikog nije pitala kad nam je obraz pod noge bacila i kuću u crno zavila.
- Muči, nalet te bilo! Što nam je kuću u crno zavila? Svi, živi i zdravi, hvala Gospodu, a to malo bruke bi se davno zaboravilo da ti jezičinu nisi pustila. Oćeš ti da teraš inat Obrenu! E, što ti taj pogani jezik ne otpade kad si pomislila da mu kažeš?! Ćuti, evo je Ljubica, čuće te.
- Ćutaću ja, ćutaću. Samo kad progovorim... Pomoz Bog, Ljubice. Ajde, blagoš, sedi s nama da se malo kruškama i alvom osladiš. Evo sad će nam Obren jagnjetine doneti, samo što nije ispod šatre izišo!
- Bog vam pomog’o. Oću malo da sednem, valja se tako. Al’ ne mogu ništa okusiti, kome god priđoh - nečim me ponudi. Vredne Golešanke, namesile svakakvih pita i slanih i slatkih, pa ne daju proći dok zalogaj ne uzmeš. Kako ste vas dve? Kako si Grozdo, jesi li šćeri poželjela? E, neka te, neka. Ne puštaj suze, Jelena ti je k’o suvo zlato. Zavoljela sam je k’o moju Slavku, ne odvajamo se. A i Milanku sreća zapevala otkad mu je u kuću dovedosmo. Ako Bog da, dogodine unuče da zaljuljamo.
- Daj Bože. Hvala ti, Ljupka, k’o sestri najmilijoj. Čuvaj mi je i savetuj, k’o svoju. Kad ja ne mogu.
Pa se zaplaka, a s njom i Ljubica koju suzu pusti. Jelena majci ruku ne ispušta, savila glavu i ćuti, nit joj je s Jefom do svađe bilo, nit zna šta bi sad majci rekla.
- Mislila sam da ću i zeta danas sresti, al’ ga nešto nema.
- Ode sa Aleksom pod onu šatru da s ljudima koju prozbori.
- Il’ da pazi da Obren ne naiđe?
Valjda Jefa to još i ne izgovori, kad se začu neka galama i Obrena ugledaše kako besno iz one šatre izlazi. Zastade kad ugleda Jelenu pored Jefe i Grozde, kao da ne veruje rođenim očima. Pa im priđe, čini se u dva koraka, procedi kroz zube „Polaz’te!“ i ode prema konjima. Jelena je skočila čim je onu galamu čula, nekako je znala da će se ova oluja desiti. U jednom deliću sekunde joj se pogled ukrsti sa Obrenovim i drhtavica je neka svu protrese od mržnje koju u njemu pronađe. „Bože, nikad mi neće oprostiti.“ Samo joj se ta misao u mozak useca, a zaglušili je damari, i znoj neki je obliva. Odjednom joj i grlo suvo i dah joj se iskidao, ne može noge s mesta da pomeri. Jefa ćilim jednom rukom spodbi, a drugom Grozdu za rukav vuče, zna da će Obren i bez njih otići. Ni Grozda više one kuraži nema, nekako tužno Jelenu poljubi, prošapta „Čuvaj se“, pa se okrete Ljubici, kao da joj ostavlja najdraže što ima i bez reči se udalji za Jefom i Obrenom.
Onekud se Aleksa s Milankom kraj Ljubice i Jelene stvori. Gleda za Obrenom zamišljeno, pa odmahnu glavom, nekako prekorno.
- Ajdemo i mi, da nas noć u planini ne uhvati. Idi ti Milanko s Jelenom, odmah. Eto nas, samo decu da okupimo.