Stranputica

Aleksina kuća malo niz put, a možeš do nje i pored drvljanika, ako ti je volja. Da nema onog oraha, mogli bi on i Milanko jedan drugom jabuku s praga dobaciti. Velika, domaćinska, na dva nivoa kuća. Prizemlje ozidano kamenom, zadnjom stranom skoro celo ukopano u kosinu ispod puta. U onaj viši nivo se ulazi sa zadnje strane kuće, okrenute putu, pravo u veliku sobu, koja se samo za slavu i Aleksine goste koristi. Dugačka prostorija ušuškana ćilimima, sa lepom tučanom peći i minderlucima duž okrečenih zidova. Nekoliko niskih, izrezbarenih sinija i jedan sanduk ispod prozora s pogledom na dolinu. Levo i desno od ulaza, vode vrata u uzane sobičke - u jednom deca, a u drugom domaćin sa ženom leti spava. Zimi je taj sprat uglavnom zaključan, osim za Božić i slavu kad se i ona peć podloži, a fenjeri pred ulazna vrata postave.
U prizemlju jedna soba, odmah iza ulaznih vrata, i velika kuhinja sa dugačkim stolom, duž celog levog zida. S obe strane stola klupe, u pročelju jedina stolica, s visokim naslonom - za domaćina. Ikona Svetog Stevana s upaljenim kandilom, na istočnoj strani, kako i dolikuje, nasuprot mestu za domaćina. Na tom levom zidu veliki prozor, okrenut jugu, da ceo dan sunčevu svetlost grabi. Ukrašen vezenim platnom, koje se uveče, kad se lampe upale, spusti, da unutrašnjost od radoznalih pogleda zakloni.
Pokraj vrata one sobice stoji jedan sto za pripremu hrane, i veliki crni šporet, odmaknut od zida za širinu naramka drva, pa sanduci za brašno, pasulj, sočivo. Više njih police sa naslaganim posuđem. Skroz u ćošku, kao u nekoj niši što je prave dva spoljašnja i zid od sobice, jedan veliki krevet, prekriven ćilimom, na kom su zimi deca spavala. Blizu njega obična, gruba sinija i pet-šest tronožaca. Tu se deci jelo postavljalo, jer za velikim stolom su samo odrasli muškarci smeli sedeti.
Naspram ulaznih vrata jedan kredenac, od orahovine napravljen, za slavsko posuđe i one fine sitnice što se samo pred odabrane goste iznose.
Milanko sav taj raspored i zavorenih očiju zna, tolike je godine u Aleksinoj kući proveo i na onom krevetu u kuhinjskom ćošku noćivao i dečje sitnice u slamarici skrivao. Nikakva tajna mu nisu bili ni sadržaji brojnih sanduka u Aleksinoj sobi, tu iza vrata, iako ih nikad sam i bez odobrenja nije otvorio. I sad mu je ulazak u tu kuću prijatan, kao da se u roditeljsko gnezdo vraća. Zakorači preko praga, nazivajući Boga Aleksi, a odmah mu nos zagolica miris kačamaka i mleka, pa se jedva uzdrža da među decu ne sedne i jednu činiju sebi prigrabi, k’o nekad. Oni, kao da znaju, uglas zagalamiše: „Ajde nama, Milanko! Sedi ’vamo!“ pa se naglo utišaše kad im Ljubica podviknu. Milanko se malo smete, još nije navik’o da sa Aleksom za velikim stolom sedi, pa se snebiva i nasred kuhinje zbunjeno stoji, a onda se lagano na kraj klupe spusti. Aleksa zavija duvan i ćuti, čeka da Ljubica decu napolje otpravi, pa se malo iskašlja, ne bi li je požurio. Čim ostadoše sami, on progovori:
- Imaš li para?
- Imam, sasvim dovoljno.
- Jesi li rešio šta ćeš na Oštrik poneti?
- Mislio sam smolu, nakupismo ovog leta dosta. Ima je tries’ kila, sigurno.
- Hmm. A kome ćeš one jagnjeće kože prodati?
- Za Gospojinu ću ih nositi u Mileševu, dotad će se uvoštiti.
- Da. Znam jednog ćurčiju iz Užica, dobro bi ti ih platio.
Pa ućuta i poče da pretura po džepovima, kao da nešto traži. Ustade od stola, otvori dve – tri fioke na onom kredencu, pa ode do prozora i okrete leđa Milanku. Poćuta malo, pa nekako ubrzano izgovori:
- Danas će Obren na vašar doći. On šćeri još nije oprostio, i ne verujem da će skoro. Tebe će pozdraviti kako dolikuje, ali njoj bi bolje bilo da mu ne prilazi. Nego vidi ti to, nekako...
I ućuta, kao da je previše rekao. Milanko shvati da je to kraj razgovora, pa tiho izađe. Odjednom mu ovaj dan nešto posiveo i neki teret mu se na ramena navalio, pa se sav savio. Teškim korakom se uputi kući, izbegavajući decu što su ga saletela da ih do krošnje jabuke podigne. Ne vide ni Ljubicu. Samo misli na Jelenu i Obrena. „Šta da joj kažem? I kako? Baš ovog jutra o tome s njom da pričam! Valjda će se sama setiti šta joj je činiti... Ma neće, luda je to glava, tvrdoglava na Obrena. Ne bi me čudilo da mu neki inat napravi. A mogla je Ljubica s njom o tome?....“ Okreće se, kao da traži pomoć, a zna da sam to mora sa ženom raspraviti, pa teškog koraka u kuću stupi. Gleda Jelenu kako, sva rumena, po kuhinji posluje, vadi hleb iz crepulje i u platno ga uvija, da se ohladi pre nego što ga u torbu za put spremi. Na stolu činija sa cicvarom i parče sira čekaju Milanka da doručkuje.
- Jelena, sedi ’vamo.
- Samo ti jedi, nemam ja kad!
- Sedi, da ti kažem...
Ona ga zbunjeno pogleda, pa malo suzi očima, kao da se domišlja. A onda zabaci glavu i reče:
- Ako si mislio o Obrenu, ne moraš. Znam ja da mi on neće oprost još zadugo dati. I ne brini ti ništa, znam ja kako ću s njim.
I nastavi da posluje oko onog ognjišta, a usne stisla i ramena ukočila, kao da će joj pući od grča.
- Ajde jedi, da se ne hladi ta cicvara. I da se spremamo, sad će se ovi sa Klubačke strane okupiti kod Aleksine kuće.
Na Klubačkoj strani četiri imućna domaćinstva – Radovići, Maljevići, Milićevići i Tomanovići, a ima i onih siromašnijih kuća - Cvijovića, Komarica i Vujovića, ali, uglavnom, živeli su u slozi od kad pamte. U dobru i zlu jedni drugima priskakali u pomoć, radosti i tuge delili. Doduše, ponekad se sitno peckali, kad zavist prevlada i neka se više popije. Ali i tad pazili da se mera ne prekorači i teška reč između komšija padne. Pred svaki vašar se u Aleksinoj avliji okupljali i sačekivali da zajedno krenu. Tu još jednom proveravali da li su sve što su naumili poneli, ako treba prepakivali i poslednja uputstva onima što ostaju da kuće čuvaju davali.
Jutros u Aleksinoj kući i dvorištu radosna graja. Muškarci posedali oko velikok stola u kuhinji, nabadaju komadiće sira uz meku rakiju i čekaju da Aleksa objavi polazak. Ne žure, jer je ovo jedan od retkih letnjih dana kad imaju vremena za dokone razgovore, a i priliku da svoja gazdinstva uporede s tuđim. Dobro im rodilo žito, taman su ga ovrli i u magaze sklonili, pa će ga do Mitrovdana čuvati, a onda u Pljevlja odvući i prodati. Raspituju se za cenu koju bi mogli izvući, a već u glavi prave računicu, kako bi s tim zimu pregurali. Drago Maljević, seoski ćata, malo začkiljio, rano ga ona meka rakija pod svoje uzela, pa zapodeva priču sa Petrom Milićevićem, prvim Aleksinim komšijom, ali onako u pola glasa:
- Moglo bi se i kiridžijanjem dobro zaraditi, eto i Aleksa je lepu svotu prošle godine uzeo kupujući so od ulcinjskih nakupaca u Pljevljima i preprodajući je za duplo u Rudom.
- Neka te Drago. Rizik je to, znaš da bande po Ožlju orgijaju.
- Jes’ rizično i treba dosta uložiti, al’ mu se svaki groš umnožio. Lako je njemu kad mu Milanko leđa potura i na svaku poskakuje.
- Ajde, đav’le, muči! Aleksa je Milanka k’o sina pri’vatio i od svake zarade mu procenat daje. Šta ti sad to potežeš?
- Pa đe mu je sad Milanko? Jel’ mladici veđe ispravlja, kad ga vol’ko nema? More, ispravio bi ja njoj....
- Muči, budalo! Čuće te Aleksa.
- Eeee, da mu nije Alekse odavno bi on...
Ali ne dovrši, jer ga Petar munu laktom u rebra i očima pokaza da ućuti. Čuće ih neko, a baš mu sa Aleksom nije do zameranja. Dobre su komšije, reklo bi se k’o jedna kuća. Ono jeste da im ta Milankova mlada nije baš po volji, nekako se mnogo drži po strani i, kažu žene, aveta po noći, al’ nek se od Petra ružna reč ne čuje.
Upravo im Ljubica kuvan krompir i činije kajmaka na sto iznese, a Slavka, najstarija joj kćer, ženama pred kućom vruće priganice ponudi. Žene se izdvojile po grupicama, ćućore nešto i smeju se, zagledaju jedna drugoj nove vezene bluze i čojane suknje, nameštaju oko vrata niske đinđuva, a poneka, bogami, i dukata. I izviruju prema Milankovoj kući, radoznale hoće li Jelena s njima na sabor, pa opet nešto šapnu, malo se čude i glavom odmahuju, a onda podviknu decu što jurcaju oko natovarenih konja. Odjednom neko prošišta:
- Evo ih, idu.
I sve se ućutaše, a upiljile u Jelenu i Milanka, kao da se samo čudo pokraj drvljanika valja. On pružio korak, al’ sve nekako kao da Jelenu namerno od tih ispitivačkih pogleda štiti. Lep je, brate, i stoji mu ono čojano jeleče k’o ukras na širokim plećima, a bela košulja još više istakla muževne crte. Uske, teget čakšire uvuk’o u vezene čarape, a na nogama opanci kajišari, kupio ih u Užicu, kad je s Aleksom išao trgovati. Gologlav, pa mu talasi crne kose nemirno padaju na čelo, iako ih svaki čas nervozno vraća. Samo taj pokret mu nemir odaje, inače bi rekao čovek da je pravi gazdinski sin, nikako prisvojče Aleksino. A ona za njim usitnila, pogled mu s leđa ne diže, kao da će u toj tački svu snagu za ovaj dan naći. Svilenu bluzu sapela pod bordo libade, opšiveno srmom i u crnu suknju, dugu do gležnjeva, je udenula, pa širokim pojasom pritegla. Kosu u venac oko glave uplela i ovlaš maramom prekrila, jer udatoj ženi ne priliči da gologlava među svet zalazi. Malo porumenela i usne joj nabubrele, a zelene joj se oči kao najdublji vir ispod izvijenih lukova obrva. Što bi rekli – grešno lepa. Među ženama žamor prostruja, ali i dalje ne skreću pogled, samo rukom usta malo prikriju dok govore:
- U, kako se uznela! Nagizdala se k’o kad je kod Obrena bila!
- Ćuti, čuće te!
- Pa nek čuje, vidi joj bluzu!
- Ta joj je iz spreme devojačke. Nije joj ovaj nesrećnik kupio.
- Otkud znaš? Kažu da se ne odvaja od nje.
- Čuva je da ne pobegne.
- Što bi bežala? Ni ovoj se sreći nije smela nadati.
- Da je on nije uz’o prošla bi k’o Jefa.
- Ne bi, bogami. Obren je hteo iz kuće išćerati.
- Ja mu se, vala, čudim što je nije na mestu ubio. Pu, sramote! Tako ocu u obraz da pljune!
- Vidi je kako se privija uz Milanka! Sad joj i on dobar.
- Mučenik, ceo život tuđe okrajke skuplja.
- Vala baš. Kako te kolevka zaljulja, tako te motika zakopa.
Ko zna koliko bi se još domunđavale da Ljubica ne izađe iz kuće pa veselo pozdravi Milanka:
- Gde ste vas dvoje, samo na vas čekamo? Ajte, ajte, da se okrepite pred polazak.
- Eto, mi malo okasnismo. Jedva ovce jutros namirismo, kao da znaju da će ceo dan u toru provesti.
- Ako, ako,blagoš! Mladi ste, nije vam ni zameriti. Aj’ ti unutra, među ljude. Odi Jelena da mi pomogneš nešto.
- Pomoz Bog svima!
Izgovori Jelena pozdrav ne gledajući nikog posebno, pa, s olakšanjem, požuri za Ljubicom u gornju sobu. Samo kad je ovaj susret sa komšilukom pregurala, sve će joj drugo lakše biti. Retko ih sreće, a i nešto im se ne raduje. Iako je svakog ponaosob upoznala, nije se među njima dobro osećala, jer je slutila da je često pominju i osuđuju.
Kako Milanko u kuću zakorači i stade se zdraviti s ljudima za stolom, Aleksa ustade, jasno stavljajući svima do znanja da je vreme za polazak. Poustajaše od stola, kao po komandi i uz veselo dobacivanje krenuše u dvorište. Tek tu nastade galama i gužva, žene se rastrčale da decu dovedu u kakav-takav red, traže nešto po tkanim torbama, momci se uzmuvali oko konja, dovikuju se da nadjačaju graju, svi u nekoj naprasnoj žurbi. Domaćini se izdvojili u zasebnu grupu, laganim korakom izašli na drum i nastavljaju neki raniji razgovor, kao da nikakve veze sa onima pred kućom nemaju. Čekaju da im momci privedu konje, pa da sporim hodom krenu ka Vrelu, pa gore, ka Strmenjači, onoj strani što se naspram Klubaca proteže i kao zid od oštrih stena iznad retkih kuća uzdiže. Mogli su i kraćim putem - da se spuste Aleksinim livadama do reke i one lepe doline, pa uz vododerine i strm da izbiju podno Aćimove kuće. Ali tim putem samo stazice obrasle trnjem vode. Nigde hlada, a sve ko uz nos strmo, tek se poneka divlja kruška, kriva od starosti i opiranja nagibu nazire. Nezgodno tuda ovolikom svetu proći, pa prećutno biraju široki valjani drum, šestoro može naporedo ići. Napred muškarci, iza njih žene. Deca i tako jurcaju s kraja na kraj, čas su kod konjanika, pa u šumarku više puta nestanu. Onda se iza žena pojave i vriskom ih uplaše, pa nastane smeh i galama, a i poneka ćuška se omakne. Ovaj žamor se prekine i svi se utišaju samo dok neko od muških doziva prijatelje sa Strmenjače:
- Ohoooooooj, Aćimeeeeeee!
Pa svi osluškuju kako se poziv lomi po planini i vraća, razbija na slogove, gubeći negde početak reči, a onda sasvim oslabi i nestane iznad doline između Strmenjače i Klubaca.
- Oooooooj! Imeeeeee!
- Eeee!
- Kretosmooooooooooooo!
- Oooooooooooo!
- Oooo!

Do Vrela im treba dobrih po’ sata hoda, da se niz blagu padinu, jednim širokim lukom spuste do kolskog mosta, pa čim pređu reku na oštar uspon naiđu. Tu žene marame više navuku na lice, da im jako sunce belinu obraza ne nagrdi, a čak i deca uspore i opreznije putem stupaju. Što više od doline odmiču sve su oštrije stene i buka sa Vrela se pojačava. Zastrašujuća masa vode izbija iz gole litice, visoko iznad zemlje, i uz zaglušujuću buku se stropoštava, razbija, peni i kovitla, pa kad malo popusti bes i oštre stene je u korito sateraju, nastavi da se valja kroz šumu, do doline. Strah neki čoveka od tolike snage i besa uhvati, a i sa one litice je par samoubica na onaj svet zakoračilo, pa svi žure da se što pre od ovog mesta sklone. Ne zadržavaju se ni usta da okvase, samo da iz lepljive magle rasprsnutih kapljica na vrelinu strmenjačke strane izađu. Iza jednog zavoja u desno, pravo u Aćimovo dvorište ulaze. Ravno ko tepsija, a okruženo debelim orasima – dušu dalo za predah. Na sred dvorišta izneli sto, na njemu pita ražljevača i flaša domaće rakije čekaju da se putnici okrepe. Pa da se nastavi ka Jakovini, opet uza stranu i tako do samog Oštrika.
Jelena celim putem uz Ljubicu ide, malo se, kao, nasmeši kad je nekom dosetkom žene džarnu, ali ne progovara. Vide one da je drugačija, zarumenela se i stalno Milanka pogledom traži. A i on, ide napred s mlađim muškarcima, a svaki čas se osvrće da Jelenu osmehom pomiluje! One žene se gurkaju, sve nešto u pola glasa ćućore, pa prasnu u smeh. Ljubica se malo obrecne na njih:
- Šta vam je, poludele? ’Oćete li reći čemu se smejete?
- Ma ništa, Ljubo. Mi onako...
- Pa kaž’te da i mi onako!
Ama zna i ona šta je, začikuju Jelenu, ne bi li progovorila koju, a ova se baš zarekla da ćuti! Premudruje celim putem, valjda brine kako će joj susret s ocem i materom proći.