Stranputica

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz Milankove postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica, pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena razleže. Malo se strese, pa nastavi, ne mareći ni za oštro kamenje što joj se na putu našlo. Osluškuje ćukor ptica u krošnjama cerova viš’ puta, procenjujući koliko vremena do prvih petlova ima, jer žuri da pre svitanja bakrač vode nad ognjištem smlači, ne bi li hleb podmesila i u crepulju ga spustila, da se peče dok ona preobuku za Milanka i sebe spremi.
Ilindanski sabor se ne propušta, a ove godine joj je posebno važan. Oca i mater će danas na Oštriku sresti, prvi put od kad su je za Milanka dali. Biće tamo i Jefa, već je vidi kako za Obrenom i Grozdom ukočeno ide, ljuta što joj mesto iza snaje sleduje. A nakitila se dukatima preko čipke na bluzi, utegla u plišano libade i seva pogledom po devojkama što se hvataju u kolo. Njoj u tom kolu odavno mesto nije, a nema ga ni među majkama što su prostrle ćilime u hladu vitkih jela, pa decu prizivaju da im parče pečenja s ražnja pruže. Nigde nije pristala ta sparušena usedelica, a svuda bi da je ima. Pa stoji ukočeno, pored brata i snaje, kao neki činovnik što protokol saborski prati.
Misli Jelena kako će ocu ruku celivati i majci slatko u zagrljaj pasti, ali Jefu... Jefu najradije ne bi ni pogledala. A mora. Zbog sveta mora i da joj se nasmeši i za zdravlje je upita. Trže se kad začu Milankov glas:
- Zdravo svanula!
- Zdravo danio, domaćine! Jesam li te ja sudovima probudila?
- Ma jok, bre! Odavno sam budan, gledam te kako posluješ po kući. A i vakat je ustajati, mnogo posla čeka pre Oštrika.
Pa skoči sa one postelje i u prolazu Jelenu namerno očeša laktom po leđima. Ona veselo ciknu, kao da je stvarno zabolelo, pa nastavi da petlja oko ognjišta. Milanko se začas obuče, pa zadovoljno izađe pred kuću, protegnu se i baci pogled prema Aleksinom dvorištu. Kad vide Ljubicu mahnu joj rukom i doviknu:
- Pomoz’ Bog, Ljubice! ’Oćemo li na Oštrik?
- Bog ti dobro dao! Veseo si mi od jutros, Milanko? Ako, ako, daće Bog da se takav svako jutro budiš! Ajd’ ovamo, ’oće Aleksa nešto da ti rekne!
- Evo, samo da se umijem i drva u kuću unesem.
- Ajde, ajde, blagoš, samo po’itaj! Znaš da ne voli da čeka.
Ne bi mu svejedno, namah se seti da je juče trebao s Aleksom seno iz reke da dovuče, a i oko polaska na Oštrik da se dogovori. Ali... „Shvatiće, valjda“, pomisli, a čini mu se poleteo bi od neke radosti što ga celog prožima. Sve mu slatko od jutros, i ona voda sa izvora dobila drugi ukus, vazduh mu zamirisao na zrele šljive i bogatu žetvu. Udahnu punim plućima, pa požuri da Aleksa ne čeka. Usput doviknu Jeleni:
- Eto me za po’ sata!