Stranputica

Već jesen zimi mesto ustupila i slavari goste po selu pozivaju, a Milanko nikako Jelenu sebi da privoli. Kopni mu žena pred očima, iz kuće ne izlazi, ma ni do izvora vode da zahvati. On ode s ljudima koju pametnu da prozbori, a strepi hoće li je i kakvu u kući zateći. Na slave i prela ih pozivaju, ali više onako reda radi, da se Aleksa ne naljuti, jer svi u selu znaju da Jelena nigde ne ide, a Milanko radije ženi skute čuva. Otegla se zima te godine, a posla nikakvog, sem da se ovce izjutra i s večeri pomuzu i jaganjci prihvate i bliže ognjištu prinesu. Uoču Uskrsa Ljubica Jeleni, uz put, pominje da su neki iz sela sreli onog harmonikaša u Mileševi, baš zakazivao venčanje sa ćerkom nekog pljevaljskog trgovca. Moraće da sačeka dok post ne prođe, a žuri mu se, izgleda. Jelena zaustavi vreteno, gleda ukočeno u pod, pa kao da više ništa nije važno, odmahne glavom i nastavi da prede. Ni reč joj se ne omače, samo je ramena nekako unazad zabacila i zube u donju usnu, do krvi, zarila.
Pred Ilindan se trgla, kao da se iz dubokog sna probudila. Zaiskrio joj pogled i osmeh joj licem ponekad preletao, ispravila se i zategla. Celu kuću naglavačke okrenula, slamarice po šljiviku razastrla, a ćilime po granama dunje pokačila, da se suncem natope i mirise slatke u sebe prime. I svoju devojačku spremu iz sanduka vadila, prala i sunčala, pa ponovo vraćala ubacujući strukove bosiljka između ćilima i vezenih peškira. Zamirisala kuća k’o na tek dovedenu mladu i neka radost zatitrala između izribanih čamovih dasaka na podu i vezenih čaršafa na bračnoj postelji. Milanko oslonjen na dovratak, bez reči pogledom prati užurbanu Jelenu, čeka da ga nekim zahtevom uposli i strepi, o Bože, kako strepi od te njene naprasne želje da kuću u dom pretvori. A lepa mu je i teškom mukom se uzdržava da svoje obećanje ne pogazi. Zategle joj se mišice i grudi nabubrele ispod razreza na košulji, svakim korakom ga ošine zvuk tkane suknje i u oči mu se zabode belina butine. Jelena naglo zastane, podboči se da osmotri sobu i maramom znoj iz nedara pokupi, a on se još više umiri, da uzdahom želju svoju ne oda. Kad mu preko ramena dobaci da joj treba kablić vode, sjuri se do reke u podnožju imanja, ma stigao bi do bukova da je zatražila, samo da joj po volji učini! I zagazi do pojasa u vir, ne bi li vatru u preponama bar na tren ugasio. Pljuska se i ječi u tom brzaku, a strah ga da se Bogu za ispunjenje želje svog tela obrati, pa se krsti i moli da mu da snage i strpljivosti. Zahvata vodu i trči uzbrdo, Jelena ga čeka. Ona drveno korito na sred sobe postavila, preko klupe peškire razastrla, a struk bosiljka utrljava u domaći sapun. Na krevetu nenošena ženska košulja od srpskog platna, vezom obrubljena.
- Htela bih da se okupam ovde, u našoj sobi. I ti da me polivaš.
Skinula maramu i kosu niz leđa pustila, lagano odvezuje pojas i pogled s Milanka ne skida.
Milanko hvata dah, crven mu lice i vrat oblila, ne zna ni sam da li od žurbe ili ovih Jeleninih sporih pokreta i poziva koji mu pogledom upućuje. Desnom se rukom grčevito za dovratak drži, strah ga klecnuće mu noga ako zakorači preko praga da joj onaj kablić vode pruži. Jelena konačno otpetlja pojas i pusti suknju da joj sklizne niz noge, obesno rastrese tešku kosu i pogleda ga, nekako iskosa, kao da proverava kakav je utisak ostavila. Osmehnu se zadovoljno, pa iskorači iz gužve platna na podu i stade prema prozoru, da joj svetlost ispod tanane košulje obrise tela iscrta. Čeka da Milanko zatvori vrata za sobom, a on još pogledom srlja po jedrim joj grudima, slomi ga na oštrom useku struka, pa opet odmori na oblini bedra.... U jednom koraku se nađe kraj nje, ispusti onaj kablić i usnama navali na belinu joj vrata, na meka ramena i oble mišice.... Ruke joj umrsio u kosu i jeknu bolno, nekako otegnuto, pa joj niz leđa dlanom isprati prevoje krsta i slabina. Skliznu niz Jelenine noge, da joj listove celiva, pa naglo skoči i potisnu je prema onoj postelji koju je danima opremala. Nema kad učkur da odveže, pa ga pokida i baci, a ona košulju povlači naviše i uzmiče ka zidu i namešta se da je svu pogledom obuhvati.... Već su mu ruke na njenom struku, a još mu pitanje na usnama stoji:
-Mamiš me samo?
Ali nema kad da progovori, jer samo mu se jedna misao po glavi mota – da prvu brazdu duboko zaore. Da seme svoje u tu plodnu dolinu spusti i bisage teškog bremena oslobodi.
Pogledom kratko njene oči okrzne, pa kad vidi odobravanje, zaboravi i da je dan i da su vrata odškrinuta ostala i da ga dole u prisoju čekaju da žito pre praznika u ambar skloni... Ona leži oslonjena na laktove, malo se izvija da mu bliža bude, a glavu okreće negde u stranu, pa zatvori oči i bolni grč joj licem preleti. Milanko uplašen zastane, ali ga Jelena odlučno sebi povuče, kao da kaže – Ajde, sad, šta čekaš? Ova se kobila snagom zauzdava...
Celo popodne u grču i znoju, jednu za drugom brazdu duboku oru bez reči. Noćna svežina ih u rasturenoj slamarici zatekla, savladane umorom. Jelena podiže glavu sa Milankove mišice, da u mesečini osmotri prevrnuto korito i razbacane peškire, pa naglo skoči, grabeći košulju s patosa, kosu oko glave savija i iz kuće istrči. Milanko zbunjen za njom gleda, presečen strahom da će je opet po planini tražiti. Ustaje i on, navlači čakšire i osvrće se za kakvom uzicom da ih učvrsti, pa bos iskorači pred kuću. I već mu užas pamet muti, na koju stranu li je otišla? I zašto onako naglo iz kuće izlete? Kad je vide sa bokalom vode kako se umiva iza drvljanika. Donji kraj košulje zadigla i bradom ga pridržava, a bele joj butine sevaju na jasnoj mesečini. On se malo skloni sa čistine, da ga ne opazi, a uzdah mu se jasan iz grudi ote i osmeh mu licem zatitra. Dobro je, sad je sve dobro.
U tom i Aleksa ustade sa svog kućnog praga, pogleda prema krupnom mesecu i uz osmeh promrmlja: „E, Ljubice, dozva ti Jelenu pameti“, pa uđe u kuću da se kraj žene svoje spusti.