Stranputica

Mučeni Milanko ni sanjao nije da će mu se život takvim darom nasmešiti. Ej, on siroče takvu lepotu u svojoj postelji da miluje! S tim jedrim telom svoju snagu da pretače i mirisom meke ženske puti dušu da poji! Uveo je u bračnu ložnicu drhteći od radosnog išćekivanja i nestrpljiv da pogledu sreću svoju ogoli. Ali mu kratko radost potraja, jer Jelena je strašno za svojim harmonikašem tugovala. Bez reči je pristala na ovaj brak, samo da se ocu iz kuće skloni. Bez reči se i svom mužu te prve noći prepustila. I jutro dočekala ugašenog pogleda.
Običaj je i danas u tom kraju da mlada pre svih ukućana noć od dana odvoji, ispred praga pomete i vatru raspali, pa sa peškirom i testijom vode za umivanje zdravo svanuće svima poželi. Poliva prvo svekra, doda mu peškir i ruku celiva, a on je blagosilja i prvo jutro nekom parom daruje. Za njim svekrvu, pa ostale po starini članove porodice. Da običaj ispoštuju i svom usvojenku čast učine Aleksa se sa Ljubicom, preko svoje avlije, s druge strane drvljanika, u Milankov kućerak uputio. Suvonjavi gorštak strogog lica ispod čekinjastih obrva, zabacio ruke na krsta i pružio korak, a žena ga sitnim koracima prati i izviruje ne bi li prva mladu pred kućom ugledala. U boščaluk zastrug kajmaka, pogaču i dobro parče slanine uvila, da im se nađe za prvo jutro. Osmehuje se vragolasto i smišlja kakvom doskočicom Aleksino ćutanje da ublaži. Ih, zna ga ona odlično, toliko su proje podelili! Domaćin je i ne priliči mu da se rečima razmeće, a nikad i nije od pričljivih bio. Uvek zamišljen i u brizi oko imanja, nije imao strpljenja za duge razgovore ni sa svojim ispisnicima, a mlađima ni na kraj pameti nije padalo da ga nekom glupošću zamajavaju. Znao je usred nečijeg govora da ustane sa svog izdvojenog tronošca i ode, bez reči stavljajući svima do znanja da je prozreo laž. I niko se nije usuđivao da mu to za zlo uzme. Bar ne javno i nikako pred Ljubicom, jer je u Aleksu k’o u Boga gledala. Ma kakvim poslom ili decom da je bila zauzeta, čak i na prelima ženama okružena, sve je ostavljala samo korak kad mu čuje. I sa osmehom svog domaćina dočekivala. U dušu mu se odavno uselila, pa i posle četvoro dece i četrnaest godina braka, ništa mu milije od tog osmeha njenog nije bilo.
Koliko su svi od Aleksine preke naravi strepeli, toliko su u Ljubici razumevanje za svaki jad svoj nalazili. Ako je kome štogod od Alekse trebalo, prvo se njoj za savet obraćao. A znala je da sasluša i uteši, ponudi te čašom vode il’ zalogajem pogače baš u trenutku kad ti reč u grlu zastane, pa ne znaš da l’ bi u zemlju propao što moliš za neku uslugu ili se jednostavno okrenuo i otišao. Pred njom su dušu otvarali, puštali je da ih ko decu svoju umiruje, čekali da kaže – „Videću s Aleksom, šta on o tome misli, a ti ’ajde polako i ne sekiraj se. Ako Bog da, sve će to na dobro izaći!“ I odlazili rasterećeni, jer ako je Ljubica obećala da će s Aleksom o tome razgovarati – stvar je rešena. Naći će ona neki svoj način da ga odobrovolji.
I pazila je da se svaki običaj ispoštuje, da neko slučajno ne pomisli kako su se gazdinstvom iznad ostalih uzneli. Evo i sad, za mužem ka Milankovoj kući, da mu u radosti prvog bračnog jutra roditelje zameni. Aleksa blizu praga zastade, prokašlja se pa zavika:
-O, domaćine! Evo mi poranili da mladu darujemo!
A malo glavu nakrivio i dukat iz kese vadi. Muk mu iz kuće odgovara, pa se osvrće ka Ljubici i zbunjeno od nje odgovor traži. Oboje se u čudu našli, jer još se nije desilo da mlada svekra i svekrvu pred kućom ne dočeka, a Milanko im je uvek u susret trčao s koje god strane da su nailazili. Ljubica se prva prenu, pa otškrinu vrata i onako, s praga u kuću zaviri. Ima šta i da vidi – Milanko na tronošcu kraj ugašenog ognjišta sedi, šakama glavu obuhvatio, a Jelena sklupčana u dno kreveta, bezglasno jeca.
Šta je ovo, pobogu ljudi? Ljubica se brže povrati, povuče vrata za sobom i stade nekako zbunjeno pred Aleksu, traži reč kojom bi ga kući otpravila. Vrti glavom i muca nešto, prste na rukama lomi ispod one bošče, pa konačno progovori: „Neka malo... Oni su... Ne valja ovo, Aleksa, nešto ne valja. Bože, da l’ se ogrešismo?“ Aleksa ništa ne pita, smrknuto gleda u ženu, pođe jedan korak ka vratima, pa se naglo okrene i zdimi kroz šljivik ka štali, psujući sluge što se sa poslom okasnilo.
Ljubica se umorno spusti na prag, posede neko vreme, pa viknu Milanka da napolje izađe. Ni pogledala ga nije kad je iz kućnog mraka iskoračio bez reči. Ni ’pomoz Bog’ joj ne nazva, a i šta bi joj rekao? S Jelenom ona ima koju da prozbori, pa s vrata osu grdnju, pominje sramotu i lenjost, „Zar te tome mati naučila, da svekra u krevetu dočekuješ, bruko?“ Nikada takvu bujicu nije nekom u lice sasula, ali ni jedna reč se iz Jeleninog zgrčenog tela ne iscedi, niti Jelena kakav pokret napravi, pa i Ljubica klonu od te tuge i prošaputa: „Bože, šta ti je onaj probisvet uradio?“ Jelenu, kao dete, oko ramena zagrli i dugo joj je nešto šaputala u polumraku sobe.
Milanko oko kuće obilazi, pođe ka šljiviku, pa se seti da bi na nekog od Aleksine čeljadi mogao naići, vrati se do drvljanika, malo postoji, pa opet ka kući krene... Ne zna, da ga ubiješ, ne zna gde je pogrešio, ali ovo sa Jelenom nije dobro. A lepa je, uh kakva je dviska! Mogao bi na njoj oči do kraja svog života odmarati, samo da ne plače više i da ga od sebe ne gura. Možda joj Ljubica pamet okrene, ali šta toliko rade unutra?
Eh, Ljubica. Ždere se kako Aleksin prezir prema Jeleni da ublaži, pa nešto petlja o ženskim stvarima? On mnogo i ne zapitkuje, ali mu Milanko iz glave ne izbija, pa preseca svaku aluziju na mladence i pre nego što je izrečena. Prepušta ženi da se njima bavi, jer zna koliko je tvrdoglava u svojoj nameri da se sve u red dovede. Danima je nalazila izgovor da sa Jelenom koju u polumraku prozbori. Svako jutro pošalje neko dete da joj mladu dovede, treba joj pomoć oko kakvog posla ili je pošla za ovcama, pa da sama kroz šumarak ne ide, jer je odlično znala da samoća i tuga idu ruku pod ruku. Jelena je poslušno Ljubicu svuda sledila.
Podnosila je dane zatrpavajući se poslom, ali noć... Noć je bila njena rana živa. Otimala se Milanku iz bračne postelje i lutala po obroncima Ožlja i Oštrika, osluškivala kroz huk planinskih vetrova zvuke harmonike i vriskom dozivala onog koji je svojim poljupcima za ceo život obeležio. Pred zoru su je nalazili izbezumljenu od bola, izgrebanu i klonulu u nekim pojatama i vraćali nesrećnom mladoženji. Molio je, preklinjao, ugađao, na kraju se zakleo da je neće dodirnuti dok se sama u bračnu postelju ne vrati. Samo da ne divlja više po planini i selu na podsmeh sebe i njega iznosi. I smirila se. Utonula u neko mrtvilo, a usne stisla kao da nikad ni reč neće prozboriti. I hod joj postao trom i bezvoljan.