Tegla pekmeza

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala:
- Srećan ti rođendan. Eto, ja nisam ništa... Ma zaboravila sam da je danas, nego nešto radila po kući, pa ko velim da ti donesem malo pekmeza... Znam da voliš... Ajde, šta me tu cmačeš, ma beži tamo đavole!
I malo joj zasuzile oči, kao brani se, a ja još više navalila:
- Sagni se, tetka, da te poljubim! Vidi kolika si, ne mogu da ti dohvatim obraz.
I skakućem oko nje, propinjem se na prste, a ona se smeje i okreće mi leđa namerno, pa me uzme u naručje i tako me slatko poljubi da mi obraz utrni od njenih usana. Pa kaže:
- Dogodine da mi pomogneš da oberem one kajsije, ako hoćeš poklon za rođendan. A mogla bi nekad i onako da svratiš, imam pun špaiz pekmeza.
- Pa i ovog leta sam ti ja brala kajsije!
- Eto, jel vidiš? A ko ti je kriv kad si mala, samo pod tobom se grane ne lome!
Moja Slavka je bila mamina najstarija sestra. Visoka, činilo mi se, do neba, krupna i malo trapava. Širokih obraza uokvirenih uvek istom, izbeledelom maramom, i detinjastih očiju koje je stidljivo krila kad god bi joj neko uputio toplu reč. Živela je u mračnoj, staroj kući u poslednjoj ulici na bregu. Muž pijandura, više je vremena provodio po kafanama i kanalima nego u kući. Doduše, vredan je bio i stalan posao imao, al’ džaba. Kako primi platu, okrene u kafanu i ne izlazi odatle dok i poslednju paru ne spiska. Znali to svi seoski džiberi, pa ga redovno čekali ispred zadruge u dane isplate. Izazivaju ga da je slepac, da nema pašče za šta da ga ujede, a on svaki put nasedne i vadi pare, pa ih vodi ih u kafanu da im pokaže ko je gazda i kome nije stalo do para nego do prijatelja. Zvali ga stihoklepac, pa ga terali da im peva i pesme izmišlja, i on pristajao. Samo da još malo s njim za stolom posede. Kad mu izvuku i poslednju banku, izbace ga na ulicu i zaborave... Do sledeće isplate.
Ma, znali su za to svi u zadruzi i bilo im nešto žao, pa ga spakovaše u Kovin na lečenje. Posle par meseci, vratio se k’o drugi čovek – nekako oronuo i povučen u sebe, kao da se stidi ulicom da prođe.
Nikad se moja Slavka nije požalila, niti kome za pomoć obraćala. Kad bi joj javili da je Neđo u nekom kanalu, ubradi maramu, pa siđe s brega da ga nađe i kući odvede. Ne znam da li je njemu štogod prigovarala, a i ako jeste to niko nije čuo sem njih dvoje. A niko je nije ni pitao kako joj je. Šta ima da je pita? Jedan sin preležao zapaljenje mozga kao beba i ostale mu posledice za ceo život. Izrastao u lepog momka, krupnog i jakog, ali mu pamet ostala detinja i govor nerazumljiv. Do sedamnaeste godine je bio bezazlen, igrao se s decom po ulici i radio sa Slavkom imanje. Mogao dobro da potegne, a i imao snage kol’ko hoćeš, pa ga često zvali s majkom u nadnicu. A onda neki đavo uđe u njega, pa poče da napada mlađe komšinice. Slavka ga držala na oku i danju i noću, davala lekove, pretila, molila... Ama, slabo je to pomagalo! K’o da bi se ždrebac u najboljoj snazi mogao lekovima umiriti? Kad je baš zapretilo da napravi neki belaj, smestili ga u dom za maloumne, dole negde oko Požarevca.
Tad se moja Slavka nekako prelomila. Rano je počela da sedi, ali tad kad je sina u dom smestila - obele preko noći. Reklo bi se da je i dalje ista, ali joj osmeh do očiju više ne dopire. Ne prođe malo, Neđo se opet propi, a i onaj drugi sin okrenu na svoju stranu. Taman u to vreme završio zanat, pa mu nađoše posao u nekoj beogradskoj firmi, samo da se skloni što dalje od kuće. Ne izdrža dugo. Zaljubio se u neku curu iz sela, ali ga ona nije gledala k’o ni smrdljiv sir. Kupovao joj poklone, pisao pesme, bežao s posla da je sačeka kad se vraća iz škole... Trajalo to neko vreme, pa se ona udade i ode, a on ostade i bez posla i bez devojke. Par godina nadničio po selu i tugovao, pa ga opet zaposliše, ovog puta u Pančevu. Taman počeo lepo da se kući, kad ona rospija dođe u selo sa mužem i decom! E sad ga je stvarno izazivala i nešto mu obećala i on totalno polude za njom. Ama, niko mu nije mogao oči otvoriti, toliko je bio ubeđen da mu je ljubav konačno uzvraćena. Kuću preuredio, nov nameštaj na kredit kupio, spremao se za ženidbu uveliko. Ali se ta snaša s proleća predomisli i vrati mužu. Ovaj nesrećnik se tad baš razočarao, polupao po kući sve što mu se našlo na putu, spakovao par stvarčica i otišao, da me ubiješ ne mogu da se setim gde. Vratio se u jesen i zavukao u kuću, nismo se mnogo ni raspitivali za njegovo zdravlje.
Taman prošla berba te godine, mrazevi stegli i sneg obeleo po poljima, kad nam javiše da je Mile umro. Kažu, pobegao iz doma jedne noći, samo u majici i gaćama. Niko do jutra nije primetio da ga nema, a ko zna da l’ bi ga i tražili da im neki seljak nije javio da je našao u kanalu smrznutog momka. Uneo ga u kuću i masirao, a kad je pomislio da će sve biti u redu, Mile izgovorio, valjda jedinu rečenicu u celom svom životu: „Oće u ide u Mramorak!“ I umro. Sahranismo ga jednog decembarskog dana, tiho k’o da se stidimo.
A moja Slavka do leta okopni i ode taman kad su kajsije obrane.
----------------------------------
Eh, ne znam da l’ je iko posle toga brao kajsije. Nisam ušla u tu kuću.... pa jedno deset godina. A ni tad nije imalo gde da se uđe. Jedne noći je Neđo zapalio, da se ugreje. I ostao u njoj.
A onaj nesrećnik?... Pa tu je negde, u nekom domu, kažu. Ćuti, uglavnom, i piše pesme. I svaku spali...