Železnica

Železnica! Srećno vreme moje mladosti kad se uz režijsku kartu obilazila ex Juga uzduž i popreko, a bilo i onih godišnjih karata 10% od pune cene po evropskim železnicama. Pa i kad nemam para sednem u voz za Bar ili Ljubljanu, da mi ne propadnu besplatne karte. Ceo dan skitam, popijem kafu, ako sam na moru i okupam se, a uveče hvatam poslednji za povratak.
Tata mi je bio železničar i stalno angažovan na snimanju filmova po Deliblatskoj peščari - vozao filmadžije onom dresinom (nisam sigurna da se tako zove), ili trokolicom. I oficire kad polažu za one svoje činove neke vežbe na terenu. Pa kad se zapiju, a redovno se zapiju, dođu kod moje mame na kiselu čorbu. A mi klinci ne možemo da verujemo da nam u kući pijan sedi Paja Vujisić. One naše filmske klasike (Ko to tamo peva, Maratonci, Balkan expres, Otpisani) smo organizovani gledali čim stignu u bioskop, iz prvog reda i sa babom u sredini. I kad naiđu scene u kojima ih je tata vozio ili se pojavio nastane opšta vriska.
Moj ćale je bio čuvar pruge. Svaki dan 44 godine prelazio po 14km deonice, leti i zimi. Bez oružja kroz šumu. Nailazio na samoubice i nedeljama bolovao što je zakasnio. Jednom doveo kući dvoje dece - neko ih ostavio pored pruge, jedva smo ga ubedili da prijavi Centru za socijalni rad. Posle im išao u posetu dok im nisu našli hraniteljsku porodicu. Kad su ukinuli lokalni šinobus plakao kao da je neko umro. Otišao u penziju 8 meseci pre vremena, jer je prvi put pao na ispitu i popizdeo.
Kad je umro moj svet se srušio. Još plačem kad čujem pisak lokomotive, kad neko pomene železnicu i kad vidim onu torbu i šapku na čiviluku. I sad. I više ne gledam ni jedan od onih filmova.