Slatki rituali

Eh, ti slatki rituali. Posebno onaj s kafom. Teško se budim i obično sam mrzovoljna ujutro, pa mi taj ritual ispijanja kafe ćutke baš prija. Osim kad sam kod mame. Kuća pored puta, mislim u glavnoj ulici. Svi koji pođu bilo gde obavezno svrate tu, valjda da se prijave za taj dan. Ostavljaju torbe, poruke za one koji će tek doći (ne veruju telefonu), ili onako bezveze dokoličare uz njenu kafu. I čekaju da se ispeče ta njena čuvena pita. Ni sad mi nije jasno kako je ne mrzi da mesi u 6 ujutro. Keva se kao nervira (to meni u poverenju), jer je čeka mnogo posla. Ćale se smeje i lepo vidiš da uživa, nije mogao da bude sam. Kuća se nije zaključavala. Ni kapija. Tako je otkad pamtim. Nekad me to strašno nerviralo, zamisli ustanem u 8, još sam krmeljiva, a neko već došao na kafu i još me onako sumnjičavo ispituje što tako dugo spavam!? Petkom pijac, pa u našoj kući sabor.
Sad mi to slatko, samo ne primenjujem u svom domu. A i ko bi mi došao u 8 ujutro, sve i da nisam namćor pre podne?