Mama

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.
I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko ramena. U jednoj ruci drži platnenu maramicu. Uvek nosi platnene maramice. I zaplače se za svašta. Od kad je tata umro. Nije pre bila tako plačljiva. Sad k’o da traži nešto što će da je rastuži. Ama, sad plače i kad joj nešto dobro učiniš.
Mogu da se kladim da je izašla na ulicu još kad sam joj javila da krećem. I sigurno je svakom ko je tuda naišao rekla: „Čekam ćeru, sad će doći da me vodi na kontrolu“. Onda im naširoko objašnjava kako je mogla i taksijem, al’ eto, ćera voli da bude uz nju. I kako da je odbijem? Nemam, bre, srca da joj kažem -ne mogu! Moja mama. Raspameti me, izludi me nekad, a onda me gane do suza. Ej, stvarno u neko doba zamenimo uloge sa roditeljima. Mislim, dođe vreme da mi o njima brinemo i koliko god bili zahtevni i bez takta, remetili nam planove i nekad nas baš nervirali, ma ima neke lepote i u tome, u toj njihovoj potrebi da im pokažemo koliko su nam važni. Valjda tako mere koliko su nas zadužili.
Vozim je kod lekara i ona kaže: „Znam da te mučim, al’ mi nešto milo kad si sa mnom. Slobodnija sam i kod lekara.“ Nasmešim se i uhvatim je za ruku. „Ma, kakva muka? I meni je lakše kad čujem od njega da si dobro. Samo ti meni budi dobro.“ I nešto me steže u grlu. Ostatak puta pričamo nešto bezveze. Ko je umro, kako su ga ožalili, je l’ išla na sahranu, kako je komšiluk... Onda se ućutimo, pa ona pita: „Deca nisu mogla da dođu? Ma pitam bezveze, znam da imaju mnogo da uče. Baš sam ih se uželela.“ Biram reči, otežem sa odgovorom, a znamo obe da smišljam neki izgovor za rođenu decu. Ne mogu tek tako da joj kažem da im je dosadno da sede s babom. Ma vole je, samo... „Vidi, mama, što je lep onaj kukuruz! Izgleda će biti rodna godina.“ Ona odsutno klima glavom. Znam šta misli.
Posle smo došle kući. Nudi me pitom i domaćim kiselim mlekom, iznosi vanilice i ovogodišnje slatko od jagoda da probam. Nabrala kajsije, zna da ih volim nedozrele. Raduje se što ostajem da noćim. Sprema mi krevet u mojoj devojačkoj sobi. Mogu i sama, ali ona će. Skida naslagane jorgane i perjane jastuke sa kauča. Brdo jastuka i rukom rađenih vunenih jorgana. Valjda ih ima deset. Svi novi, ne znaš koji je lepši. Spremala ih meni i bratu, kad se okućimo da ne kupujemo one industrijske. Kaže nisu nikakvi i lagani su, a dobar jorgan mora da te pritisne. Uvek to kaže dok presvlači posteljinu. Moja mama još štirka posteljinu. I sve pegla.
Vedra noć, tiha, a meni se ne spava. Osluškujem mamine korake u drugoj sobi, kašljucanje, škripavi krevet na koji se spustila. Razmičem zavesu i piljim u nebo, u one dve zvezde za koje sam kao dete mislila da su nečije oči. Nameštam se da ih bolje vidim – Jeste, tačno izgledaju kao nečije oči u mraku. Lepo osećam da me neko gleda, ali se više ne plašim. Šušti mi uštirkana jastučnica, miriše bosiljak i listovi duvana ubačeni između jorgana i lepo osećam kako mi nešto milo prostruja venama. Nasmešim se onako, od radosti neke i pomislim kako mi malo treba da se dobro osećam.