Postoje ljudi koje nikad ne upoznamo lično, a čini nam se da ih znamo čitavog života. I na pomen njihovog imena osetimo radost i bliskost, neku toplinu neobjašnjivu i divljenje i želju da traju, toliko jaku da potpuno izgubimo iz vida konačnost života.
Postoje ideologije i religije, ubeđenja i trenutni zanosi, i postoji nešto duboko utkano u kod svakog čoveka, neka sposobnost da, verovao ili ne, prepoznaš beskrajnu dobrotu i čestitost u čoveku. I svejedno u šta veruješ, moraš im se diviti što ostadoše čistodušni u ovom sluđenom svetu. Dovoljno da nam život osvetle nekim nebeskim sjajem, već samim svojim postojanjem.
Postoji neverovatna tuga kad ti ljudi odu sa ove pozornice što se život zove. I neka praznina, sasvim neobjašnjiva iako čoveka nikad nisi lično sreo. Kao da je neko prigušio svetlo.
Нема коментара:
Постави коментар