Eh, slava!

Eh, slava! Mesec pre i bar dve nedelje posle nje vlada ludnica u kući. Počev od onog čišćenja i glancanja, kao da smo dotad živeli u svinjcu, do besomučne kupovine. A spremanje jela?...
One prve godine kad smo preuzeli slavu krenula sam sa tim varijantama: neke salate, pile punjeno limunom (meni dopada) uz sos od suvih šljiva, rolovano prase punjeno ruzmarinom, pa sve nešto u aspiku, slane torte i rolati, a onda naiđe komšinica sa pitanjem kad zavijamo sarmu. Ja neću ni da čujem, sviđa mi se da sve postavim i onda i ja uživam sa gostima za stolom, al’ žena uporna: „ Jesi normalna? A šta ćeš kad te pitaju gde je sarma? Slušaj, ili slavi il’ ostavi!“ I ja teška srca pristanem, više nju da skinem s vrata, a sve nešto mislim kako tu sarmu neću uopšte da iznosim. Šta da vam kažem, od tog doba držim se mamine varijante – od šunke, sira i ruske salate, preko supe i sarme do pečenja. Prošvercujem po neko malo ekstravagantnije jelo, čisto da mi se malo dive i traže recept. I tvrdoglavo odbijam da kupim kolače na meru, uporno mesim i nerviram se kad nešto ne uspe (a obavezno ne uspeva), pa se danima po kući vuku kutije sa mojim gastronomskim promašajima. Ne znam zašto sam toliko tvrdoglava oko te slave, nekako mislim da baš sve što se tog dana iznese na sto moram sama da spremim, pa slavu dočekujem mrtva umorna.
A raspored gostiju, je posebna priča. Puno kumova, obavezno neko s nekim ne govori, pa danima pravimo kombinacije da se ne sretnu. Ako je radni dan, svi stižu od 5 do 8, taman iznesem supu – stiže još dvoje. Pored pečenja za one prve, stoji žito za tek pristigle...
Na kraju ipak bude sve na stolu, samo što ja nemam snage da uživam. A tek sutradan kreće igranka - raspremi i operi sve one odvratno masne sudove, vraćaj stolice i stolove po komšiluku, a šta sa ostacima jela, jer naspremam kao da su svi ispali iz gladi. Stan posle svake slave mogu da krečim, a imam samo 24 gosta! Sitnu decu ne brojim.