Ljudi moji, što ja volim da skitam!

Ljudi moji što ja volim da skitam! Nešto me ne drži mesto i ako se desi kakva prirodna nepogoda tipa neprohodni putevi ili totalna besparica uhvati me strašna depresija i odmah počnem sa onim filozofiranjem tipa „ovaj život nema smisla, tako je kratak“. I ne moram baš da putujem po tim inostranstvima, samo mi treba da se mrdnem iz mesta trenutnog boravka i sve mi je potaman. Evo imam..., nema veze koliko, godina, još se nisam ljudski skućila jer sam stalno negde drugde i stalno mi nedostaje neko ko je bar sto kilometara od mene. Sad me je uhvatila čežnja za Banjom Koviljačom. I odem na jedan dan. Ostala sam tri. Spavala u tri kuće, obišla dve slave. Zaglavila se u nekom blatu, pa me izvlačili traktorom i psovali mi sve po spisku. Jedno veče se smrzavala kod Cige u kafani, jer se loži samo ako se gosti najave, a drva mu i tako ispod snega pa se cedi voda iz njih. I videla kako gosti donose od kuće drva i neku sarmu ostalu od Božića da se tu dokusuri. Muzika sa lokalnog radija, naručuju pesme mobilnim, sa sve pratećim porukama. I organizuju regatu (koja se održava početkom avgusta na Žićinoj plaži), ako ih opština opet ne preduhitri... Naravno da sam prijavila celu porodicu. I sa svima se izljubila kad sam pošla kući, onim putem koji je Velja opet svečano otvorio.