Posle praznika

Ubiše me ovi praznici, u stvari ubi me osećaj krivice i promašenosti koje sobom nose.
Nešto detinjasto proradi u meni kad vidim okićene ulice i redovno me ponese onaj novogodišnji duh i čuveno pitanje „Gde ćete za doček?“, ali se redovno na to nadoveže i neki neplaćeni (ne?namerno) zaboravljeni račun koji mi omete sve planove, pa umesto ludih poklona kupujem neke sitnice uz napomenu „Važna je pažnja“ i pravdam se da ću to ispraviti kol’ko do Božića. Naravno, do Božića ništa od novca i ono što je bilo otišlo za doček. Najluđe je što doček i nije bio neki, bar prva dva sata – osrednji restoran sa osrednjom muzikom, i tako mi se ništa ne jede, samo bih nečim da zatrpam onu muku u stomaku, nečim tečnim. Iste face svake godine samo u drugim toaletama, isti razgovori o poslu i deci i luuuuudi doživljaji od prošlog dočeka, koji je bio isto ovako dosadan ... A u ponoć ćemo da se izljubimo i odmah dohvatimo mobilne da javimo onima što su ostali kod kuće kako se ludo provodimo.
I prvi put posle mnogo godina sam uradila ono što sam stvarno želela – ustala od tog stola i otišla na trg. I bilo je divno i te noći sam uživala u dobrom osećaju da radim baš ono što želim.
Samo što sad moram da objašnjavam i, još gore, da se izvinjavam za taj mali trenutak sreće.