Razboj, sto i kolevka

Imaju moji neki sto, četvorica jakih ga iznose samo za svinjokolj, toliko je težak. Napravio ga moj deda kad su se doselili u Banat, da za njega sedne svih četrnaestoro Cvetkovića, preživeli potomci tri brata. Napravio i fioku, da u njoj čuvaju krštenice, vojne knjižice i ona dva pisma iz Amerike što je babi poslao pobratim, kad je našao preko Crvenog krsta. Držali sto uvek u hodniku, nije mogao da uđe ni u jednu sobu, a i tako su zajedno i jeli i radili, dogovarali se i odlučivali koje dete da školuju. Znalo se ko je kog dana kuvarica, ko čuva decu, a ko ide u njivu. Domaćin kuće tatin stric Sidžo, pustahija i neradnik, ali najjači i preke naravi. Svi ga slušali bez pogovora. I njegova žena, rospija preispoljna, vlasnica ključeva svih soba i majka sedmoro dece.
Ali se širila i ostala porodica, ženili se i dobijali decu. Ja sam trideset druga na tom spisku Cvetkovića okupljenih oko onog stola. I baš kad sam progovorila rešili da se podele. Mora da sam ja nešto lupila, pa se naljutili.
Kako god bilo, moj otac preuzme na sebe da isplati ostale članove, a kako je bio siroma’ k’o sirće (po sopstvenom priznanju), bez škole (krenuo sa 15 u prvi razred) i stalnog posla, pozajmio grdne pare (sve uredno vraćeno u roku) i rekao braći da uzmu šta ko hoće. I krenuli da uzimaju redom: porušili ambare i štale, povadili ciglu iz dvorišta, pokupili kace i pokućstvo. Ostao taj sto, moja kolevka i razboj, rukotvorine mog rođenog dede. A onda se ona strina vratila, izvukla fioku i rekla: „Vama sto – nama fioka“. Papire istresla na patos. Sve uredno sačuvano do danas. I kuća, stara, švapska, i onaj sto i kolevka. I moja deca se u njoj uspavljivala. Tata sagradio nove ambare, pociglao oba dvorišta, menjao nameštaj, ali onaj sto i dalje stajao u hodniku. Za njim su me isprosili.
-------------------------------------------------------------------------------------
Godinama sam gledala babu kako tka na onom razboju, pokušavala da me nauči, ali sam bila suviše nemirna i stalno mi se mrsili konci. Posle i baba odustala i od podučavanja i od tkanja, pa pozajmila razboj onoj svojoj jetrvi sa fiokom. Tkala strina krpare i tako preživljavala. Sedmoro dece, ni sa kim nije mogla. Ostarila i ona, moja baba se odavno preselila na neka mirnija mesta, a meni palo na pamet da onaj razboj vratim kući i probam opet to tkanje, sad sam malo mirnija. I odem kod onog baksuza, da uzmem svoju dedovinu Kaže zapalila ga. Ja mislim zeza me, jer zna kako sam zaguljena za te porodične stvari. Ma jok. Stvarno ga zapalila, kaže nije imala šta da naloži. E tad sam stvarno progovorila, klela sam je kao da mi je nekog ubila: „Zapalila se, dabogda, prokletinjo alava i nezahvalna. Ne ugrejala se nikad i niko ti prag ne prešo.“ I nisam joj prešla prag ni kad je umrla.
-----------------------------------------------------------------------------------
Za Uskrs sam bila u porodičnoj kući i nešto mi palo na pamet da vidim gde je kolevka. Još je dobra, stoji na tavanu. Čeka nove Cvetkoviće.