A što ja sanjam njenu priču?

U snu neka kopaonička padina, prepoznajem livade i puteljak što zavija u šumu. I onu seljanku povezanu crnom maramom, sa teškom vrećom na ramenu. Čujem joj težanu suknju kako odsečno fijukne sa svakim korakom. Žuri, nekako po strani i baca brze poglede za sobom. Muž joj odveden u ropstvo, odmah po izbijanju rata. Drugopozivac. Ostala sa troje svoje i šestoro deverske nejači. I jetrvama. Jedan dever pobegao čim je zapucalo. Drugi ubijen, živ zapaljen u kolibi sa najstarijim sinom.
Nosi malo raži, zaradila, izmolila, isprosila ... Tri godine bez muža, bez muške ruke. Žuri pre mraka da uđe u selo. Da narod ne priča svašta. Da deci obraz ne kalja.
Na pola padine je sustiže konjanik. Crn je, guste obrve i brkovi. Bela razdrljena košulja i redenici na oznojanim plećima. Smeška se, obilazi oko nje ne silazeći s konja i ne skida pogled sa crvenih obraza žene. Crveni od stida, straha, želje?
Osećam njenu vrućinu u svojim nedrima, na butinama, u stomaku. Jedan drhtaj me celu protrese... I budim se.
Bože, da li je moja baba...? I zašto ja sanjam njenu priču posle toliko godina?