Ima li neka gumica da obriše par sećanja...

Eh kakav patetičan dan! Da ima neka gumica da izbrišem par sećanja, valjda bi mi se skinuo i ovaj okov sa duše. Samo malo da udahnem radosti i bezbrige, a da me ne povuče na dno neki maj.
Jednog maja sam odvraćala druga iz detinjstva da ode nepozvan sa ovog mesta. Nisam ga dovoljno razumela, valjda nisam dobro slušala. Valjda mi je bilo nezamislivo da čujem nekog tako mladog da je sit života. I ja sam bila mlada, ali mi to nije opravdanje za nesposobnost da nađem pravu reč, onu jednu koja mu je bila potrebna. Čak sam se nasmejala i rekla mu da je budala. Ali sam sedela sa njim do svitanja na onoj klupi pod orahom. Nešto me bilo strah da ga pustim u mrak. Noću se drugačije razmišlja, mislila sam. Samo da svane. Valjda će mu maj obesmisliti strašnu odluku. A tako je sporo svitalo i mi nismo imali više cigara, pa smo krali od mog ćaleta. Mislila sam, razumeće kad čuje zašto.
Ispratila sam ga do kapije, okrenuo se da me pogleda još jednom i da me pita zašto ga volim. Ne znam šta sam mu odgovorila, evo već dvadeset godina pokušavam da se setim. Sigurno nisam rekla pravu reč. Znam, jer je tog majskog popodneva razneo sebi glavu, očevom lovačkom puškom. A ja ni tada nisam znala šta da kažem.