Uranak

Obara me s nogu vedro vreme i izletišta puna ranoranioca kojima je 1.maj jedinstvena prilika da familiju odvuku u divljinu i raspale roštilj, okupe bliže prijatelje i uživaju u čarima još jednog spontanog druženja, ovog puta u netaknutoj prirodi. Ajte molim vas!.
Koliko su ta izletišta netaknuta, toliko je i druženje spontano. Bauljaju po šumi tražeći prošlogodišnje tragove uranka (kese i prazne flaše gurnute u neki žbun), sitna deca nervozno pište, uplašena buđenjem u cik zore, a žene im smrtno uvređene jer već drugu sezonu dolaze u istim patikama i trenerci kupljenoj na brzinu. O tome da im se nikako ne dopada ni društvo ni mesto, izlišno je govoriti, ali naopako da tog dana ostaneš u kući. Pa kad te sutra pitaju gde ste bili za uranak nemaš spreman odgovor!
A, k’o za inat, tog dana mi se radi sve drugo, samo mi se ne ide u šumu. I što mora baš u šumu? Ionako me onoliki kiseonik preseče, pa mi se spava, a nema smisla da se samo ja izvalim na ćebence. I ne igra mi se odbojka još od srednje škole, cveće smo „brali“ onomad, od roštilja mi više muka, a između piva iz flaše i vina iz nekog finog stakla ja biram ovo drugo.
O spontanosti bolje da ne počinjem