Strepim

E kako sam nešto umorna i nikakva, ne mogu dve misli da povežem i ne znam, bre, što mi je ovo proleće ovako tugaljivo. Kao da mi je neko upalio svetlo pa izmilelo sve nešto bez veze. Mislim, znala sam da je tu negde, ali mi bilo lakše da ne vidim. I sve nešto strepim, a nemam pojma zašto.
Bila u Mramorku. Mama još starija i nekako se savila., oronula k’o ona kuća. Uporna da sve izgleda isto, a nije i ne može. Vidim koliko joj nedostaje njen Jovo, svaki čas ga pomene i priča mi kako joj se ljudi čude i dive što je očuvala imanje. Tera me da je vozim da vidi je l’ nik’o kukuruz, ja ne mogu tačno da se setim koja je naša njiva, pa se ona malo ljuti. Ali joj bilo drago kad sam se ponudila da s njom posejem pasulj. Znamo obe da sam trapava, ali se pravimo da ja to radim baš kako treba. Neće roditi ni za tri kuvanja, ali nema veze. To je NJEN pasulj i ona još može da radi, što znači da nije nikom na teretu i njiva joj nije zaparložena. Počinjem, izokola, sto puta ponovljenu priču da je vreme da se mane tog posla, da više ne može i nema potrebe da radi, ali ona ne da ni da nastavim. Moja mama je sebi zacrtala da imanje MORA da se održi. To što joj je sin stalno na putu, a ćerka daleko ne menja stvar. Ni to što ima ko da brine o njoj. Ona neće da mi brinemo. Jer duboko veruje da će ako odustane od imanja izdati svog muža. I njegovu muku. Plaši se da bi je on i mrtav prekoreo.
I ja ne umem da joj se suprotstavim. I ne znam kako da je naučim da voli sebe. Samo sejem onaj pasulj i strepim.