A slavili bi mu punoletstvo

Nikad mi ništa nije falilo. Bila zdrava k’o dren, što rekli - jedan obraz da mi udariš, drugi bi puk'o! Završila školu, udala se, sve po redu i te prve godine ostanem trudna. Dobro, nisam imala stalni posao i još smo se potucali po tuđim stanovima, al' Bože moj, samo nek' se ovo završi kako treba. A taman napunila 28 godina.
Naravno, odmah smo izabrali doktora, poznatog lozničkog ginekologa. Imao je i privatnu ordinaciju, a naslušala sam se hvalospeva o tom dr, valjda je i to uticalo na izbor. Zlu ne trebalo, ako ga nema u bolnici, bar ćemo znati gde da ga nađemo, a platićemo naravno. Nismo ni mislili da će dolaziti van radnog vremena za džabe, a novca smo imali i nije nam padalo na pamet da štedimo na tako čemu.
Pregleda on mene, kaže da je sve u najboljem redu i da nema potrebe za nekim posebnim režimom. Usput napomene da ultrazvuk u bolnici nije nikakav, pa ne bi bilo loše da dolazim kod njega u privatnu ordinaciju na preglede. Naravno, prihvatim ja to i za svaki sledeći pregled – pare u džep, pa u privatnu ordinaciju. Svaka konsultacija 10 maraka, ultrazvuk 20, raznorazne analize još 10-20, kako koja. U bolnici ionako nikad nije bio, osim kad se neka njegova pacijentkinja porađa, a nešto nije verovao ni u bolničku laboratoriju, pa su se cifre umnožavale unedogled. Al’ ko misli na pare, kad je trudnoća u pitanju, samo da sve bude kako treba i srećno se završi.
Meni nikad ništa nije falilo, ma nije mi ni muka bilo, ali za svaki slučaj sam išla na redovne zakazane preglede. Svi do jednog su obavljeni ultrazvukom, a jedino onaj prvi „ručno“. I svaki put ista dijagnoza – plod se lepo razvija, nema razloga za brigu. Jedne subote, sredinom sedmog meseca trudnoće, malo prokrvarim i naravno odjurimo kod njega u ordinaciju. Nema ga. Okreći telefon, raspituj se po gradu kod njegovih poznanika i prijatelja, ma nema ga. Otputovao negde. Šta ćemo sad? Ajde u bolnicu.
Primi me dežurni lekar, pita ko mi vodi trudnoću i kad ču poče da se dere – „Pa gde ti je sad doktor? Što nisi otišla kod njega da te spašava?“ Navuče rukavicu da me pregleda i tako je to krvnički uradio, da sam vrisnula od bola. Samo me je prezrivo pogledao, svukao krvavu rukavicu i okrenuo mi leđa. Pitam ga šta mi je, on se pravi da me ne čuje, ali pozove sestru da me smesti na odeljenje. Ona mi usput objasni da je doktor cele noći dežurao i sad je malo nervozan, ali je odličan dijagnostičar. „Dobro, šta mi je“, pitam ja. Samo je slegla ramenima i strpala me u krevet.
Punih 36 sata niko me nije pogledao. Ulazile sestre, delile terapiju drugim pacijentkinjama, kad pitam šta će sa mnom one samo slegnu ramenima i izađu napolje. Ono krvarenje se nastavlja, počeli i bolovi, ja stiskam zube, idem kod dežurnog doktora da mu se požalim, ali me on vraća u sobu i galami što sam dosadna i „Lezi tamo i čekaj! Imam ja svoje pacijentkinje!“ Prođe ta noć nekako, u nedelju se promeni dežurni doktor, ali je za mene i dalje sve isto, osim što su bolovi nepodnošljivi i počinjem da povraćam.
Negde oko ponoći se smilovao i konačno me pregledao. Objasnio mi je da mi je grlić veoma slab i da je počeo prevremeni porođaj. Eto, pokušaće tokolizom da zaustavi kontrakcije, pa da urade serklaž, ali sumnja da će išta od toga biti. Uključe mi infuziju, doktor mi ljubazno odgovori na sva pitanja kojih sam mogla da se setim, obilazio me cele noći... Ujutro me pošalje u salu za porođaje. Sala grozna, četiri stola, nigde paravana, neke žene se već porađaju, vrište. Babica se dere, sestre se motaju, doktora ni u naznakama. Ja stojim pored vrata, držim kesu sa stvarima u rukama i nemam pojma šta treba da radim. U neko doba babica me vidi, zagalami se što sam unela stvari u salu, pita jesu li me obradili. „Nisu“, mucam ja. Ona se još više iznervira, pošalje me u neku sobicu da me obriju i klistiraju, pa da se vratim. Meni se kosa digla na glavi kad sam videla ko zna koliko puta upotrebljeni brijač u činiji prljave sapunice. Pitam sestru da me pusti da odem do kioska i kupim nov, ona se izbeči, ali promeni žilet. Od te sobice do jedinog WCa na spratu ima dobrih dvadeset metara, ako ne i više. Nije potrebna neka mašta da se zamisli koliko trudnica stigne na vreme posle klistira. Izdržim nekako, zaperem se hladnom vodom i vratim se „obrađena“ u salu. I opet stanem kod vrata. Čekam da se oslobodi neki sto.
Konačno me smeste na jedan, na brzinu svukoše prljave čaršave i staviše neke kobojagi čiste. Ma kakvi čaršavi? Zelene krpe, kao one od kojih su se nekad pravile roletne za prozore. Ćutim, šta ću? Videla sam kako prođoše one što su se bunile, pa mislim da ih ne izazivam bez potrebe.
Ležim na stolu, a više nikakav bol ne osećam, samo užasan strah. Niko mi i ne prilazi, ko zna koliko dugo. U neko doba dođe jedan doktor, pregleda me i viknu nešto babici, ona mi probi vodenjak i ode. Koliko sam se vremena porađala? Pojma nemam, ali mi se čini večnost. Naslušala sam se vriske porodilja, pretnji babica da će im nabiti papču u usta ako nastave da se deru, stiskala zube da ne popijem i ja koju i molila se da preživim nekako. U neko doba se pojavi onaj „privatni“ doktor, malo se iščuđavao što mi se to desilo: „Ali nema veze, važno je da ti možeš da zatrudniš. Sledeći put ćemo uraditi serklaž na vreme!!!“ I ode do babice na drugom kraju sale. Nešto pričaju, gledaju u mene, ona klima glavom i ja se nadam, ne znam tačno čemu, ali hoću da verujem u srećan ishod. Treba mi neko ohrabrenje, neka utešna reč, nešto što će mi pomoći da ovo preživim. I čekam, čekam, čekam da dođem na red, a sve mislim kako svakim minutom čekanja produžavam život svom detetu. Ali...
Rodila sam dečaka od 38cm, 750gr teškog. Živeo je dva sata. Ni u ruke ga nisam uzela. Nije mi dala babica. A gledala sam kako ga pere i povija, kako ga spušta k’o neki zamotuljak na sto i nekome govori: „Muško, 38cm, 750gr, mrtvorođenče.“ A ja ne mogu pogled s njega da skinem i vidim da se pomera na onom stolu. I urlam: „Živ je! Živ je!“ Neka sestra mu prilazi, pogleda ga i kaže: „Gle, stvarno živ. Al’ neće dugo.“ Ja pokušavam da siđem sa onog stola, bauljam k’o u noćnoj mori, molim da mi ga daju, plačem. Babica se dere na mene, nije mi izvadila posteljicu. Mora revizija. Bez anestezije. Radi mi tu prokletu reviziju, a ja više ne znam da li vrištim od bola ili tuge. U nekom trenutku vidim kako ga odnose, a ona sisaljka mi kida utrobu i samo mislim kako želim da se onesvestim, da potonem u mrak, jer me boli, sve me boli. I duša i utroba, sve.
Posle me je neka sestra podigla sa tog stola, tutnula mi onu kesu sa stvarima u ruke i povela me na odeljenje. Teturam za njom, jedva se vučem, pitam za bebu. Ona kaže: „Doći će pedijatar, sve će ti objasniti.“ I došla je. Da mi kaže koliko je moj sin živeo. Dva sata. A ja ga ni u ruke nisam uzela. Nisu mi ga dali ni posle, kažu takva je procedura. I nikad nisam saznala šta su sa njegovim telom uradili. Išao moj čovek kod doktora, pitao da nam ga daju, al' ne dadoše.
A meni ruke prazne i ne znam kud ću sa sobom od tuge. Sve se preispitujem gde sam pogrešila, krivim sebe što sam ovo i ono, kidam se... Dve godine. I sad ga ponekad sanjam, pa posle danima mislim kakav bi to momak bio i plačem krišom da me muž i deca ne vide.
Ovih dana bi mu slavili punoletstvo, da je bilo sreće.