Srećka

Zove me onomad tetka i kaže:
- Slušaj, ne znam koje novine kupuješ, ali od sutra da pređeš na te-i-te! Počinje nagradna igra, ko zna –možda baš ti izvučeš kuću!
- Aman, bre tetka, pa jel’ ti stvarno veruješ u te bajke?
- Ej, nemoj tu da mi premudruješ, nego sutra lepo na kiosk i da uzmeš šta sam ti rekla. Proletos moju komšinicu izvukli, dobila žena kuću, kola i milionče! A ništa nije pametnija od tebe! Uostalom, kako misliš da kupiš kuću, ako te neka luda sreća ne opali?
Protiv tih argumenata stvarno nisam mogla ništa. Poranim sutradan na kiosk i izvučem iz onog štosa novina jedne, al’ žmureći – da ne ureknem sreću na prvi pogled. Ostavim i bakšiš, celih 5 dinara. Jedva se uzdržavam da na licu mesta ne pocepam srećku, ali se setim da je bolje to bez svedoka da uradim. Otkud znam ko me gleda, bre? Pa da mi sutra zakuca na vrata i zatraži svoj deo.
Požurim kući, ko da nešto krijem, a stisla one novine.... sva mi ruka poplavela. Ne stigoh ni da se izujem, samo što sam vrata zaključala, otvaram onu srećku, kad tamo – „Više sreće u sledećem broju“!
Ma ko da me neko ’ladnom vodom polio. Pa kad me uhvati neki bes, ej tačno mi došlo i da plačem i da se smejem . Nazovem tetku, da joj kažem par reči na temu nagrada, kad će ona meni:
- U, bre dete, što si ti neki baksuz! Kupila jednom novine i odma’ se ponadala da ćeš nešto da dobiješ, pa ne ide to baš tako. Al’ da ti kažem, nemoj da se sekiraš. Ni do sad te nije htelo, pa šta ti fali?