Daljinski

- Stigla sam!
Viknu Zora iz predsoblja, izuvajući se. Odgovori joj zvuk televizora. „Tu je. Stigao pre mene... Uobičajeno.“ U sobi ponovi pozdrav, saginjući se da ga poljubi, ali stiže samo da ga okrzne usnama, jer se izvio, protestvujući što mu zaklanja pogled. Neprijatni drhtaj joj prolete utrobom i okrenu mu leđa. „Opet? Opet mu prekidam program...“ Omače joj se nezadovoljni uzdah i pitanje izrečeno u prolazu:
- Hoćeš kafu?
- Mmm, neću. Gladan sam.
- Što nisi uzeo da jedeš? Nisi trebao da me čekaš.
- Nisam te čekao... Mrzelo me da podgrevam.
„Mrzelo me da podgrevam!“ promrmlja Zora. „Mrzelo me da podgrevam!“ nastavila je da ga imitira i dok je spremala večeru.
- Gde ćeš da jedeš?
- Ovde.
- Ajde da sednemo za sto.
- Šta fali ovde?
„Ništa. Ništa ne fali. Samo ne volim da jedem s krila“, pomisli ona. Vrati se posle dvadesetak minuta i pruži mu tacnu sa sendvičima.
- Šta to gledaš?
- Mmmmm, ništa. Bezveze.
Istog trenutka uperi daljinski upravljač ka televizoru i promeni kanal. Zora se spusti pored njega na kauč i nestašni osmeh joj prelete licem. Nežno mu nadlanicom pređe preko mišice, zadrža se na ramenu, pa nastavi ka vratu i korenu kose. Toplota tog dodira joj prostruja kroz ruku, razli se u grudima i spusti do krila. Čežnjivo se pripi uz njega i promuklo šapnu:
- Nedostajao si mi, znaš?
On je blago odgurnu laktom i između dva zalogaja, ne skidajući pogled sa ekrana, reče:
- Pa jutros smo se videli!
Nešto teško, vrelo i teško joj se uvali ispod grudi. Nešto od čega ne može da udahne, da se pomeri, da istisne reč kroz stisnute zube. Zagleda se u svoj dlan, kao da traži trag malopređašnjeg dodira. Onog od kojeg je uzdrhtala... „Ništa. Ništa nije ostalo...“, zajedljivo se nasmeja dvosmislenosti ove misli, pa tromo ustade s kauča i pođe prema kuhinji... Odvrnu slavinu i pusti vodu da teče, nesvesno trljajući dlan, kao da je na njemu neki bolestan trag ostao. Pogled joj se zaustavi na čašama poređanim na polici i pruži ruku da uzme jednu. Stisnu je, razmišljajući kako bi volela da joj se to staklo rasprsne i zarije u dlan. „Bol... Treba mi neki oštar bol, stvarni fizički bol... Nešto resko i jasno!“ Zamahnu, kao da će baciti tu čašu koja joj se opire, ali se predomisli i spusti je na samu ivicu sudopere. „Razbiće se sama“, pomisli s nekom mešavinom tuge i besa. Vrati se u sobu, ukočenih ramena i zagleda se u muža, tražeći mu na licu senku kajanja. Ništa. Bezizražajni pogled uprt mu je u ekran.
Neki umor je savlada, pa sede za sto, okrećući mu leđa. Šakama obuhvati glavu, kao da će tim pokretom sabiti uzburkane misli i sprečiti ih da se nekontolisano uobliče u reči, glasno izgovorene reči. „Ne mogu više da pričam... Ni da mislim, ni da se žderem, ni da podnosim ovo...ovo... ludilo. Ovo ćutanje. I laganje. Lažem, lažem, lažem... Koga lažem? Sebe. Sebe lažem da je trenutno, da će proći, da će se promeniti. A ništa se ne menja... I neće. Nema šta da se promeni.“
Palcem i kažiprstom stisnu koren nosa, dok ne oseti oštar bol. Muka joj je. O Bože, kako joj je muka! U želucu, u grudima, u ramenima oseća mučninu... I umor. Od tišine... Od televizora... Od njegovog šmrktanja i kašljucanja... „Glupi kviz. Sad to gleda! Odvratni, namešteni aplauz... I besmisleni komentari... njegovi. Čemu se smeje?“
Kako je nervira to khmmmmm! Ni smeh, ni kašljanje, nešto između - prigušeno i potuljeno.... Besmisleno oglašavanje. „Šta mu je smešno? Šta?.... Što je neki anonimus izgubio milion dinara?“ Mrsko joj je da se okrene.... Ne. Ne može još. Šta ima da ga gleda? Sedi na tom kauču, uvek sedi na istom mestu... Udubilo se od njegovog sedenja. Ne mora da se okreće, vidi ga kroz potiljak....Vidi ga kako pilji u tupave slike na TVu. Bezizražajni pogled uprt u televizor. Ili u novine. „Nikad u mene. Ni kad se svađamo. Ni kad se...“ Pomisli – volimo, pa se u sebi ispravi. „Ne volimo se. Odavno... Mi povremeno radimo - to... Kako god se zvalo. I pravimo se da tako treba. On misli... Ma šta on misli? Njega mrzi... to.“
Bes... Drhtaj besa je protrese. I neka bolna želja da ga izazove. Naglo se okrenu prema njemu i pokuša da mu uhvati pogled. Kratkim pogledom je ošinuo, malo izvio desnu obrvu kao da će nešto reći i okrenuo se televizoru. Nastavila je da ga gleda. Samo joj se osmeh zgrčio i mrena navukla na oči... Nešto nalik vrtoglavici... Neka slabost. „Nemoć. I tuga. To sam ja. Nemoć i tuga.“ Nešto joj se sliva u grlo. Glasno guta pljuvačku i nastavlja da ga gleda. Posle par minuta se iznervirao. „Šta je? Šta piljiš u mene? Neka nova tehnika zavođenja, a? Iz časopisa, pretpostavljam?“ I prezrivo khmmmm.
O Bože, kako ga je mrzela tog trenutka! Kako joj je bio... Ma, nije ga mrzela. Bilo joj je žao i sebe i njega i što je sve postalo tako besmisleno, i što taj besmisao traje toliko dugo... I što ne zna kako da prekine tu agoniju, a ne može više da je podnese. Ne-mo-že! Ugušiće se od ćutanja, od izbegavanja, od negledanja, od prezira...
- I šta sad? Ljut si, je l’? Nećeš da pričaš sa mnom?
- Ej, naporna si.
- Naporna kažeš? Naporna...
Za trenutak je pogledao, kao muvu koja mu upornim zujanjem dosađuje i odmahnuo glavom... A onda se usredsredio na pitanje koje je voditelj upravo čitao. Ona stisnu usne i šumno udahnu, potiskujući želju da mu izbije daljinski iz ruku. „Šta bi mi uradio da mu sad ugasim televizor?“ Zamisli ga kako je zaprepašćeno gleda i nešto nalik osmehu joj iskrivi facu. „Udario bi me... Ne bi... nikad me nije udario, ne bi ni sad. Bi... Udario bi me!“ Okleva... Lagano, lagano ustaje i prilazi televizoru. Spušta ruku na dugme, premišlja se par trenutaka i KLIK. Ugasi ga. Usporeno se okreće prema mužu, svesna jedino omamljujuće slabosti i tišine koja se kao testo spustila između njih. Istura bradu, pušta kapke da se spuste do pola i oseća kako joj ciničan osmeh titra na usnama... Spremna je za udarac. Čeka ga. Priželjkuje. O Bože, koliko želi da je udari, da se prodere, da načini bilo kakav pokret!... Ništa... Gusta tišina bez pokreta. On i dalje bezizražajno gleda u zamračeni ekran. Ona i dalje stoji pored televizora, prkosno isturene brade. Samo joj više nema osmeha... Ni ciničnog. Nikakvog. Opet ono slano u grlu, skuplja se. Sliva se od nekud... I talas vrućine, zagušljivi, lepljivi talas. Lagana panika joj krenu negde iz dijafragme, kao odapeta, pope se u grlo i pomeša sa onim slanim. Zagrcnuće se! Guta, glasno guta tu knedlu zaglavljenu između suza i grča u želucu. „Zašto nešto ne kaže? Kaži nešto! Kaži, molim te. Vikni, proderi se...“ Nervira je patetika te scene. „Kakva glupost... Nisam trebala... Patetična sam. A ja mrzim patetiku. Mrzim! Bože, ja nikad ne govorim tu reč. Reči su žive. Kad izgovoriš neku reč, prizoveš energiju koju ona nosi. Ja ne izgovaram reč mrzim! Ja ne mislim reč mrzim. Ja volim ili ne volim! Blage reči. Nežne... I beznačajne! Patetične reči su volim i ne volim. Ja mrzim patetiku! Mrzim ovaj trenutak! Mrzim što stojim ovako očajna pred njim i čekam... Čekam da on nešto učini.“
Jedna nova, sasvim jasna misao joj se izdvoji: „On ne čini. Čovek nečinjenja! Dobar čovek nečinjenja! Ništa ne traži, ništa ne brani... Ništa ne pruža...“ Oseti kako popušta onaj grč, kako se povlači pred prazninom. Ni tuge, ni grča, ničega više nema. Samo praznina. Umorno ga pogleda još jednom. Ništa. On i dalje bezizražajno pilji u zamračeni ekran. Njoj se otkide jedan dug, glasan uzdah i lagano podiže ruku. Ispruži kažiprst prema dugmetu, trenutak oklevanja i KLIK. Uključi mu televizor.