Srećno vam bilo, maturanti!

Danas je poslednji nastavni dan za učenike završnih razreda. Lepo, a? Ma kakvo crno lepo, meni ceo dan muka i nešto mi ih žao. Ej, niko ih ne zarezuje ni za suvu šljivu, a oni se i rastužili i raznežili, hteli bi nešto, al' nikako da slože šta i kako.
Gledam ih jutros kako se skupljaju u holu, dogovaraju se gde da slave današnji dan i čekaju razredne starešine da i njima daju majicu sa znakom generacije. I da im kažu nešto značajno, nešto što će se celog života pamtiti i prepričavati kad se sretnu na godišnjici mature. Pozdravljaju sve - od direktora do tetkice, smeju se, raduju ovom danu. Dovikuju nama koji idemo na čas da pustimo đake, jer spremaju slavlje koje će se pamtiti i prepričavati još mnogo godina. "Doći će trubači, ima celu Inđiju da dignemo na noge! Svratite obavezno!"
Posle trećeg časa i dalje su u holu, nekako klonuli i nervozni, jer im je na brzinu sklepan plan slavlja propao. Nemaju mesto za slavlje. U školi im ne daju da ne ometaju redovnu nastavu. Mogli bi u sali za fizičko, ako su im čiste patike. Ne sviđa im se ta varijanta, a i lep je dan, što bi se zavlačili u turobnu salu. Uostalom, izeš slavlje kad te niko ne vidi! Odlučuju da je prostor iza škole najbolje rešenje. Ah, kakvo olkašanje što su se oko nečeg složili. Mašinci i saobraćajci, tehničari i zanatlije usaglasili stavove! Da ne poveruješ. Iznose ozvučenje, dovlače alkohol i počinju. Nazdravljaju dvolitarskim flašama, grle se, dve devojčice plaču i zovu razrednu, mole je da obuče majicu sa oznakom generacije. Ova se nećka, ne ide joj uz suknju. Sad već ceo razred navaljuje, nude je pićem, grle je. Mi gledamo sa strane kako se razredna otima i konačno im obeća: "Samo da nešto kažem direktoru, odmah se vraćam." Oni malo potonuli, znaju da neće i da je to bio samo izgovor, ali nemaju kad da tuguju jer stižu trubači. Kalašnjikov, mesečina, kolce... Pa opet.
Proslavljaju kraj svog školovanja u zapuštenom prolazu između školske zgrade i radionice, uz jeftino piće i loše muzikante, sklonjeni od očiju prolaznika, sklonjeni od profesora, sklonjeni od ostalih đaka. Ćušnuti u neki zapećak da nam ne smetaju u svetoj dužnosti obrazovanja. Ili da nas ne podsete šta smo ono stvarno važno propustili da ih naučimo. A meni ih nešto žao, jer su mi i taj ružni prolaz, i ti ofucani trubači i pivo u dvolitarskim plastičnim flašama samo tačka na ono što im je škola pružila i pokazatelj šta će im ta diploma doneti. Ništa.

P.S. Oko dva popodne sam svratila u prolaz - nikog više nije bilo. Ostale samo plastične pivske flaše i tragovi nečijeg pijanstva.