Redovna stvar

Redovno mi se krajem oktobra uvali neka neprijatnost u stomak, zgrabi me dušmanski za dušu i raste iz dana u dan, prosto preti da me uguši. Strepim od nje svake godine i pokušavam da joj umaknem, smišljam taktike, krijem se, zavaravam... Ama, ne vredi.

Nekako baš uvek eksplodira 1. novembra, provali iz mene k’o bujica i satre me nepodnošljivom tugom. Ranije sam smišljala kako da je pobedim, sad je pustim da me rasplače i iscedi iz mene sve što se skupilo u poslednjih godinu dana. Dobro je, ponekad, tako prečistiti dušu, suzama se otarasiti loših uspomena i spremiti sebe za vreme koje dolazi. Ja to radim svakog 1. novembra - dan uoči rođendana!

Juče sam otišla kod mame, da zajedno izađemo na tatin grob. Ponele smo mu ratluk, kafu i rakiju. I jedan grozd sa čokota ispred kuće. Zapalile sveće i ćutale, svaka sa svojim mislima. Plakale smo u sebi, da jedna drugu ne rastužimo još više. Ćutale smo i posle, kad smo se vratile kući. Uveče, kad sam se spremila da krenem, mama mi je ćušnula hiljadarku u džep. Da kupim sebi neku sitnicu za rođendan. Poljubila sam je otišla.

Ispred Beograda sam skrenula na neki puteljak, jer više nisam videla put pred sobom. Od suza. Mislila sam na mamu i godine koje su prošle, na tatu i kuću kojoj sve manje pripadam od kad njega nemam, na sve svoje selidbe, promašaje i istrošene snove. Ko zna koliko sam plakala, tu, pored puta. Bile su to dobre suze.

Onda sam se setila da je krajnje vreme da kažem sebi: „E sad dosta! Sutra ti je rođendan, pa šta? Žališ li što si protraćila još jednu godinu života? A što si je traćila? Što ti je lakše da se izboriš sa sopstvenim nezadovoljstvom, nego da se upustiš u rizik koji obećava promenu. Što bi da ugodiš svima. Što niti možeš da ostaneš, nit’ da se odvojiš od Mramorka. Što stare i jedan za drugim odlaze ljudi koje voliš. Što si i sama sa svakim rođendanom bliža odlasku. Što čekaš, čekaš, čekaš... Stalno čekaš neko čudo. I dešavaju ti se samo čuda, ali ne ona koja priželjkuješ, jer nemaš petlje za njih.

Plašiš se promena, plašiš se gubitaka, plašiš se starenja? Ti nezahvalna ženo! Umesto da se okreneš onome što imaš i sagledaš ga u svoj njegovoj lepoti, umesto da uživaš u svakom trenutku koji upravo sad imaš, ti unapred tuguješ jer znaš da će proći. Zar ne vidiš da mu lepota i jeste u prolaznosti, u neuhvatljivosti, u osećanju koje ti ostavi za uspomenu? Ajde, prestani da cmizdriš!"

I nateram se da udahnem vazduh duboko, pa opet, pa opet... Dok nisam osetila kako me mir ispunjava. Možda sam malo i dremnula? Ko zna. A nešto me je prenulo iz te letargije, samo ne mogu da se setim šta.

Popravljam šminku, s mukom izvlačim jedan osmeh liku u ogledalu i glasno govorim: "Taaaaaako, dobra si ti cura. Sad lagano smišljaj rođendansku želju. Ostvariće se ovog puta, osećam.“

.................................................. .........................

Kasno je bilo kad sam ušla u stan. Jedan pogled s vrata i onaj s kojim se svako jutro budim zna da mi je potrebno ćutanje. I deca znaju. Čekaju jutro da mi kažu to što sad ćute.
Da me vole najviše na svetu. Da im trebam i da su ljubomorni na uspomene koje me od njihove radosti odvlače u tugu. I da im nedostaje moj smeh.