Eh, nije da sam previdela par stvari koje su me, blago rečeno, zbunjivale dok sam dolazila da se upoznam sa poslom i oklevala da li da prihvatim ponudu. Ma, bre, zbog tih detalja sam i imala nemirne snove, al' to ti je kao pred brak. Znaš šta ti smeta, a sve se zavaravaš da ćeš to nekako samo od sebe da se reši i potajno se nadaš kako da nametneš svoja pravila igre.
Recimo, ovde se sva komunikacija odvija preko mejlova i MSNa. U kancelarijama mrtva tišina, po hodnicima se ljudi ćutke mimoilaze, pozdravljajući se klimanjem glave. OK, pomislila sam, rade ljudi i ne treba da bude bučno, samo meni nešto tu strašno nedostaje.
Prvih dana mi je bilo čudno kad me sekretarica (sedimo za istim stolom) tiho opomene što joj nisam odgovorila na mejl. "Aman, ženo, zar ne može to usmenim putem?" pitala sam je. Pogledala me malo sažaljivo, slegla ramenima i kratko odgovorila: "Navići ćete se." Sve se u meni pokrenulo na pobunu, a onda sam shvatila da su to zapravo radni nalozi koje razmenjujemo i pomislila da je dobro tako organizovati posao, kad već postoje tehničke mogućnosti. Toliko puta mi se desilo da se dogovorim sa ljudima oko nekog posla, pa posle bude - "nisi mi rekla" ili "ja to nisam tako razumeo", a da ne pričam o nijansiranju tona kojim treba nekom da zapovediš. Jeste, nijansiranju, jer ima mnogih koji naređenje pretpostavljenog dožive kao atak na ličnost, pa ili se zakače za način kojim si im se obratio ili se jednostavno naprave gluvi. Ovako, nit' ga vidiš, niti tumačiš zašto ti je ton bio takav, a sve lepo crno na belom ispisano. I primaoc obavezan da odgovori u roku od 24h da je primio k znanju šta mu je činiti.
Ne stigoh ni da se oduševim k'o čovek tim jednostavnim trikom da se isključe lični doživljaji, kad mi upade u oči jedan sitan detalj - ako je obavezujuće samo ono što napišeš, šta ćemo sa izgovorenom reči? Zar to ne oslobađa ljude odgovornosti za usmeno sklopljene dogovore i data obećanja? Da li to znači da se najveće usmene mudrosti i obično lupetanje stavljaju u istu ravan, tj. ne znače ništa dok ih ne pretočimo u zapis? I šta da se, recimo, desi požar? Da li i to mora da se javi mejlom ili je u ekstremnim slučajevima prihvatljiva i živa reč? Hmmmm?!
Ne bih baš da upadam u oči kritikom svega postojećeg, ali ne volim kad se ode u krajnost, jer obično se iskarikira i samo sebe uništi. A bilo je mnogo sjajnih ideja, nesumnjivo, kojima se baš to desilo.
Neformalna komunikacija se obavlja MSNom. Prepričavaju fazoni, razmenjuju recepti, dogovara odlazak na piće, ogovaraju bližnji... Sve isto kao u svakoj drugoj firmi, samo ne vidiš lice sagovornika i sasvim ti je uskraćena mogućnost da mu iz mimike proceniš šta oseća. I da, sasvim glupo izgleda smejuljenje kolege zadubljenog u lap top kom si upravo poslao poruku da te užasno boli glava (ili moraš na sahranu nekog bliskog). Džaba sva pismena izvinjenja da je u tom trenutku čitao vic koji mu je prosledio Pera sa trećeg sprata i patetični citati saučešća, verovatno pokupljeni s neta, jer nema te MSN poruke ni mejla koji ti mogu pružiti utehu jednog prijateljskog stiska ruke.
Tjah, možda je mene pregazilo vreme, al' nešto mislim - da se desi neka komjuterska katastrofa... Pu, pu, daleko bilo.
A možda...
Recimo, ovde se sva komunikacija odvija preko mejlova i MSNa. U kancelarijama mrtva tišina, po hodnicima se ljudi ćutke mimoilaze, pozdravljajući se klimanjem glave. OK, pomislila sam, rade ljudi i ne treba da bude bučno, samo meni nešto tu strašno nedostaje.
Prvih dana mi je bilo čudno kad me sekretarica (sedimo za istim stolom) tiho opomene što joj nisam odgovorila na mejl. "Aman, ženo, zar ne može to usmenim putem?" pitala sam je. Pogledala me malo sažaljivo, slegla ramenima i kratko odgovorila: "Navići ćete se." Sve se u meni pokrenulo na pobunu, a onda sam shvatila da su to zapravo radni nalozi koje razmenjujemo i pomislila da je dobro tako organizovati posao, kad već postoje tehničke mogućnosti. Toliko puta mi se desilo da se dogovorim sa ljudima oko nekog posla, pa posle bude - "nisi mi rekla" ili "ja to nisam tako razumeo", a da ne pričam o nijansiranju tona kojim treba nekom da zapovediš. Jeste, nijansiranju, jer ima mnogih koji naređenje pretpostavljenog dožive kao atak na ličnost, pa ili se zakače za način kojim si im se obratio ili se jednostavno naprave gluvi. Ovako, nit' ga vidiš, niti tumačiš zašto ti je ton bio takav, a sve lepo crno na belom ispisano. I primaoc obavezan da odgovori u roku od 24h da je primio k znanju šta mu je činiti.
Ne stigoh ni da se oduševim k'o čovek tim jednostavnim trikom da se isključe lični doživljaji, kad mi upade u oči jedan sitan detalj - ako je obavezujuće samo ono što napišeš, šta ćemo sa izgovorenom reči? Zar to ne oslobađa ljude odgovornosti za usmeno sklopljene dogovore i data obećanja? Da li to znači da se najveće usmene mudrosti i obično lupetanje stavljaju u istu ravan, tj. ne znače ništa dok ih ne pretočimo u zapis? I šta da se, recimo, desi požar? Da li i to mora da se javi mejlom ili je u ekstremnim slučajevima prihvatljiva i živa reč? Hmmmm?!
Ne bih baš da upadam u oči kritikom svega postojećeg, ali ne volim kad se ode u krajnost, jer obično se iskarikira i samo sebe uništi. A bilo je mnogo sjajnih ideja, nesumnjivo, kojima se baš to desilo.
Neformalna komunikacija se obavlja MSNom. Prepričavaju fazoni, razmenjuju recepti, dogovara odlazak na piće, ogovaraju bližnji... Sve isto kao u svakoj drugoj firmi, samo ne vidiš lice sagovornika i sasvim ti je uskraćena mogućnost da mu iz mimike proceniš šta oseća. I da, sasvim glupo izgleda smejuljenje kolege zadubljenog u lap top kom si upravo poslao poruku da te užasno boli glava (ili moraš na sahranu nekog bliskog). Džaba sva pismena izvinjenja da je u tom trenutku čitao vic koji mu je prosledio Pera sa trećeg sprata i patetični citati saučešća, verovatno pokupljeni s neta, jer nema te MSN poruke ni mejla koji ti mogu pružiti utehu jednog prijateljskog stiska ruke.
Tjah, možda je mene pregazilo vreme, al' nešto mislim - da se desi neka komjuterska katastrofa... Pu, pu, daleko bilo.
A možda...
Нема коментара:
Постави коментар