Dok sam tako lamentirala o starim i novim običajima, udarajući u patetični humor i pozivajući se na tezu o otuđivanju od sopstvenog bića i tradicionalnih vrednosti, a sve zbog olakog prihvatanja onoga što nam beli svet nameće (posebno novih tehnologija i nužnih posledica koje iz njihove široke primene proizilaze), nisam mogla da se otmem groznom osećaju da nešto sa mnom nije u redu.
OK i tradicionalne vrednosti i sva ta priča o reči tvrđoj od kamena, ali čoveče, zar me dosadašnji život nije naučio da bar ovde reč ne znači ništa? Čak ni ona napisana, a razgovori u četiri oka (pa ni oni pred širokim auditorijumom) ne obavezuju nikog, ali baš nikog da se pridržava dogovorenog. I tu se setim direktora jedne "uspešne organizacije iz srećnih veremena", koji mi je objasnio kako se nosi sa stidom zbog neispunjenih obećanja: "Nešto se napravim da ne čujem, na nešto malo pocrvenim, ako je bilo u četiri oka oštro demantujem i idemo dalje. Zar misliš da bih ostao normalan kad bih se nervirao zbog svega što sam obećao, a nisam ispunio u prethodnim mandatima?"
Sećam se tog razgovora kao da je juče bio, a prošlo je mnogo godina od tada, jer sam često i sama dolazila u nepriliku da tumačim sopstvene reči, da se pravdam, objašnjavam, zaklinjem... Zar ne bi bilo bolje da postoji neki trag?
E sad, ako se tako radilo svih proteklih decenija, a sva je prilika da jeste, i ako smo zbog toga došli tu gde smo - pa normalno da treba menjati i uvoditi standarde i pravila i obavezivati ljude da ih se pridržavaju! Da li će biti otpora? Hoće, i to je neminovno, jer imamo sužene vidike i, oh Bože, ubeđeni smo da sve najbolje znamo, čak i onda kad nas stvarnost sa svih strana demantuje. Takvi smo genetski - malo tvrdoglavi, malo bandoglavi, a najviše skloni kritici svega što ne potiče od nas samih. Dobro, ima tu još nešto. Niko ne voli da se menja i upravo taj otpor promenama je uzrok neprijatnosti i/ili strahu od novog.
Ni ja ne volim promene. Lakše mi je da nađem neku sitnicu koja mi odgovara u postojećem haosu i da njom zamaglim sve ostalo. Mislim, lakše?! Zato mi se i dešava da čamim u nekom zapećku i čekam da se desi čudo, pa da ga lepo iskritikujem i nađem mu milion mana. Posle, kad prestane da bude novo, lepo ću da ga izanaliziram i prihvatim, ali u startu - otpor!
Verujte mi, kad sam ovako postavila stvari desio mi se nešto čudesno - konačno sam razumela strah i svu onu neprijatnost koju sam osećala prvih dana na poslu. Čekaj, pa to sam osećala na svakom novom poslu, zar ne?O, Bože, pa to me je onaj budan deo svesti svaki put opominjao da ću morati mnogo toga da promenim u svom poimanju sveta! Da ću morati sama da se menjam?! Zar sam toliko dugo uljuljkana u istom okruženju, da sam zaboravila osnovnu stvar - PROMENU?
Dobar je to osećaj, razumeti razloge svojih strahova. I saznanje da možeš promeniti svet (bar njegovo poimanje), ako pomeriš ugao iz kog ga posmatraš. Tjah, ako promeniš sebe.
OK i tradicionalne vrednosti i sva ta priča o reči tvrđoj od kamena, ali čoveče, zar me dosadašnji život nije naučio da bar ovde reč ne znači ništa? Čak ni ona napisana, a razgovori u četiri oka (pa ni oni pred širokim auditorijumom) ne obavezuju nikog, ali baš nikog da se pridržava dogovorenog. I tu se setim direktora jedne "uspešne organizacije iz srećnih veremena", koji mi je objasnio kako se nosi sa stidom zbog neispunjenih obećanja: "Nešto se napravim da ne čujem, na nešto malo pocrvenim, ako je bilo u četiri oka oštro demantujem i idemo dalje. Zar misliš da bih ostao normalan kad bih se nervirao zbog svega što sam obećao, a nisam ispunio u prethodnim mandatima?"
Sećam se tog razgovora kao da je juče bio, a prošlo je mnogo godina od tada, jer sam često i sama dolazila u nepriliku da tumačim sopstvene reči, da se pravdam, objašnjavam, zaklinjem... Zar ne bi bilo bolje da postoji neki trag?
E sad, ako se tako radilo svih proteklih decenija, a sva je prilika da jeste, i ako smo zbog toga došli tu gde smo - pa normalno da treba menjati i uvoditi standarde i pravila i obavezivati ljude da ih se pridržavaju! Da li će biti otpora? Hoće, i to je neminovno, jer imamo sužene vidike i, oh Bože, ubeđeni smo da sve najbolje znamo, čak i onda kad nas stvarnost sa svih strana demantuje. Takvi smo genetski - malo tvrdoglavi, malo bandoglavi, a najviše skloni kritici svega što ne potiče od nas samih. Dobro, ima tu još nešto. Niko ne voli da se menja i upravo taj otpor promenama je uzrok neprijatnosti i/ili strahu od novog.
Ni ja ne volim promene. Lakše mi je da nađem neku sitnicu koja mi odgovara u postojećem haosu i da njom zamaglim sve ostalo. Mislim, lakše?! Zato mi se i dešava da čamim u nekom zapećku i čekam da se desi čudo, pa da ga lepo iskritikujem i nađem mu milion mana. Posle, kad prestane da bude novo, lepo ću da ga izanaliziram i prihvatim, ali u startu - otpor!
Verujte mi, kad sam ovako postavila stvari desio mi se nešto čudesno - konačno sam razumela strah i svu onu neprijatnost koju sam osećala prvih dana na poslu. Čekaj, pa to sam osećala na svakom novom poslu, zar ne?O, Bože, pa to me je onaj budan deo svesti svaki put opominjao da ću morati mnogo toga da promenim u svom poimanju sveta! Da ću morati sama da se menjam?! Zar sam toliko dugo uljuljkana u istom okruženju, da sam zaboravila osnovnu stvar - PROMENU?
Dobar je to osećaj, razumeti razloge svojih strahova. I saznanje da možeš promeniti svet (bar njegovo poimanje), ako pomeriš ugao iz kog ga posmatraš. Tjah, ako promeniš sebe.
Нема коментара:
Постави коментар