Odavno je neko rekao – ako hoćeš da vidiš kakvo je stanje u državi, uđi u neku ustanovu koja se finansira iz budžeta. U školu, recimo srednju, jer ona nije obavezna. Mislim, nije obavezna za sve koji su završili osmoljetku, samo su zaposleni to shvatili kako njima odgovara, pa dolaze na posao kad i kako im se ćefne.
Četrdesetočasovna radna nedelja (što u prosveti znači 20 časova redovne nastave + 1 dopunske + 1 dodatne + 1 slobodnih aktivnosti + priprema + rad u stručnim organima + dežurstvo + koješta da se namiri norma) svodi se na najviše 4 radna dana od po onoliko časova koliko si raspoložen da održiš. Podrazumeva se da radiš po savesti, koju svakako imaš čim ti je poverena časna dužnost da obrazuješ i vaspitavaš budućnost ove zemlje.
Dobro, sad to o savesti, malo preterujem. Mislim, to ti je rastegljiv pojam i podleže opravdanjima, tako da je svaki izgovor prihvatljiv, a ne moraš ni da obrazlažeš ako te mrzi. Uostalom, ko je taj ko će ti mirne savesti odbijati po 20% tri meseca od bedne prosvetarske plate, kad iza tebe stoji sindikat koji jedva čeka da im se direktor otme kontroli, pa da ga smene po hitnom postupku i postave podobnijeg? I što baš tebi, kad pola kolektiva radi isto, ako ne i gore? Šta ćemo sa onima koji imaju više od pola pozitivnih ocena? Šta sa onima koji petice dele kao da predaju fizičko? Gde su tu standardi i postignuća? Hoćete mi reći da je to u redu, kad se zna da Bog zna za 5, moj profesor za 4, ja za 3, a ova deca mogu dobiti 2 samo ako redovno dolaze na časove i ne prave mi probleme? Što prvo ne kazne one koji podilaze deci i roditeljima i tu glume da rade, a dobro se zna kako su se zaposlili i ko im je bio veza? Je l’ neko proverio njihovu diplomu? I zar sad, u ovoj situaciji kad novine bruje o nasilju u školama, treba da im se doturi i priča o mobingu, jer to insistiranje da se redovno dolazi na posao nije ništa drugo nego mobing?
Dodatna nastava se opravdano ne drži, jer nema zainteresovanih, a dopunska... Pa čekajte, je l’ se to plaća? Za ovu platu dovoljno je i telefonom se javiti da ne dolaziš na posao. Dežurstvo? Dajte, molim vas, pa čemu služe školski policajci i video nadzor? I šta može profesor da uradi sa maloletnim nasilnikom, koga su ispustili još u jaslicama (na glavu)? Da ga vaspitava? Pa taj da je prijemčiv za vaspitanje ne bi ni bio nasilnik.
Dobro, recimo i da dođeš svaki dan na posao, da li je to dovoljno da ti se ne prigovara koješta? Recimo, trajanje časa? Valjda smo se izborili za toliko autonomije da satnicu određujemo po sopstvenom nahođenju! Možeš i celih 45 minuta da se zamajavaš po učionici, niko ti ne brani. Mislim, možeš ako si raspoložen da se zameriš sposobnijim kolegama koji lekciju izdiktiraju za dvadesetak minuta i odu da obave hitan telefonski razgovor. Deca i tako ništa nisu ukapirala, pa je utvrđivanje gradiva zaludan posao. Naravno, ako im daš kontrolni, ceo posao završiš za 5 - 10 minuta, koliko i najsporijem đaku treba da se potpiše, preda prazan papir i izađe iz učionice. Ocene (čitaj jedinice) se i tako upisuju u zbornici, daleko od očiju onih kojima su namenjene. Šta ima da im se obrazlaže i ko će da se buni kad i sami đaci znaju da nemaju pojma ni kako se zove predmet, a kamoli šta se u dotičnom izučava?
E da, malo ovu idilu kvare desetine đaka koji izgubljeno bauljaju po hodnicima i dvorištima, smoreni od čekanja i neizgovorenog pitanja – zar se ovde i ovako stiče znanje kojim će zaraditi sebi za život? Stvarno ta deca sebi svašta dozvoljavaju, mada... Nisu ni oni krivi, mukice, prva dva časa nemaju po rasporedu, a stigli su redovnim đačkim autobusom iako su mogli da krenu bar tri sata kasnije, jer na treći nije došla profesorka (dete joj dobilo temperaturu baš kad se spremala za posao). Sa četvrtog ih pustio sposobni profesor (onaj što brzo diktira), pa su otrčali do najbliže pekare da jedu i zakasnili na peti čas. E, tu ih onaj savesni profesor sačekao rečenicom: „Što se mene tiče, svi ste upisani“, pa nisu ni ulazili, jer im i tako sledi neopravdani izostanak. Šesti i sedmi čas otkazani, jer profesor ima hitan sastanak u Sindikatu, baš se odlučuje o štrajku u vezi jubilarnih nagrada.
Al, nema veze. Nek’ su nama puna usta reforme i inkluzije i individualnih obrazovnih planova i neka je u dnevnicima svaka rubrika propisno popunjena... A đaci? Čekaj malo, da su tu zbog znanja, zvali bismo ih učenici, zar ne? I šta će im znanje? Valjda ih čeka posao kad završe školu, a završiće je sigurno?
I tako... Preterujem, a?
Нема коментара:
Постави коментар