Dođem ti ja pre neki dan u školu, kad tamo frka! Vidim okupio se Odbor za proslave u punom sastavu, samo im ja falim da počnemo zasedanje. Ne’š verovati, opet proslavljamo Sv. Savu – školsku slavu!
Da naiđe neko nepozvan na takav jedan organizacioni skup, rekao bi da smo maločas prvi put čuli i za Sv.Savu i za sečenje kolača i za prigodan program tim povodom. A lepo se sećam da smo, kol’ko prošle godine, u istom sastavu zasedali i dogovorili se da je to poslednji put da se sastajemo navrat-nanos po bilo kom osnovu i da je krajnje vreme da se napravi neki plan proslave kojeg ćemo se držati, bar dok nam traje mandat.
Da naiđe neko nepozvan na takav jedan organizacioni skup, rekao bi da smo maločas prvi put čuli i za Sv.Savu i za sečenje kolača i za prigodan program tim povodom. A lepo se sećam da smo, kol’ko prošle godine, u istom sastavu zasedali i dogovorili se da je to poslednji put da se sastajemo navrat-nanos po bilo kom osnovu i da je krajnje vreme da se napravi neki plan proslave kojeg ćemo se držati, bar dok nam traje mandat.
Ili je to bilo pretprošle godine? Ne mogu da se setim, ali na isto mu dođe. I onda smo, kao i pre neki dan, razbijali glavu da li ide himna pa govor ili obrnuto, jurili po hodnicima da nahvatamo dvoje-troje dece za recital i gledali kome da uvalimo kumstvo. Samo što je ranijih godina to bilo na nivou škole, pa se nismo mnogo ni jedili. Ajte, molim vas, ionako nam niko od gostiju ne dolazi, a i mi iz kolektiva, koji se namolimo da dođemo na sopstvenu slavu, jedva čekamo da se završi recital i pređe na nešto konkretnije! (Deca nam i tako ne dolaze na ta neradna slavlja, a putnicima mrsko da se tiskaju po autobusu zbog pola sata dosadnog kulturno-umetničkog programa.)
Eeeee, ali ove godine smo domaćini na opštinskom nivou i nema smisla da se izbrukamo! Elem, prebrojimo se mi u tom organizacionom odboru, stisnemo redove i zaključimo da nam bruka ne gine! Niti imamo spremljen program, ni izvođače. Ma nemamo ni nekog k’o bi rekao – e, ovako ćemo! Dobro, neki entuzijasti se teše da se od naše struke i ne očekuje kultura, umetnost još manje, al’ brate, imamo 750 đaka i 80 zaposlenih! Pa valjda imamo nekog ko ume da pročita pretrukovane recitacije pred trista gostiju, a da ne zamuca kod prve rečenice?
I smislimo na brzaka program. Na velikom odmoru privedemo dve devojčice, utrapimo im scenario išvrljan na parčetu papira i zadatak da se psihički pripreme, jer još ne znamo šta će i kad da čitaju. (Srbisti se nešto ljutnuli i otkazali saradnju, pa moramo da improvizujemo mi ostali. Što će reći – inženjeri, likovnjak i veroučitelj!) Recital nemamo namerno, ionako smara. Nemamo ni hor, al’ nema veze, pozajmićemo od susedne škole, ako uvežbaju i drugu strofu himne. Idemo na scenske efekte, tu smo mnogo jaki. Jedan projektor tamo, drugi ovamo, snop svetla na slavski kolač i žito i to je to! Dodaš malo zvona i svetlosnih efekata i ima gosti da popadaju u nesvest od oduševljenja! Između toga sveštenici obave svoje, opštinari izdele povelje zaslužnima, lokalni KUD izvede prigodan splet i hor otpeva himnu i eto ti sat vremena kulture. A kome se ne sviđa, može da... Mislim, uvek se nađe neko kome se ne sviđa, zar ne?
Srećom, ne bi mnogo gostiju.
P.S. Nego, za danas nam zakazan krkanluk na nivou škole, a ja im obećala tanjir kolača, pa odo' nešto na brzinu da smandrljam. Il' da kupim kutiju keksa i pravim se blesava?
Нема коментара:
Постави коментар