Dodala sam malo starih priča, kol'ko da oživim ovo mesto.
I evo, čitam ove stare priče i ne mogu da verujem da ih ima ovoliko, a ni da sam ih ja pisala. Mislim, ima ih još, samo treba da preturim po kompu da ih nađem, a ako svrati neko od redovnih posetilaca legendarnog Spletkarijuma, neka ne zameri što se ponavljam. Činim to iz čisto sebičnih razloga, jer se rado sećam vremena kad smo pisali k'o ludi na tom parčetu weba i jedva čekali da vidimo komentare posetilaca. Ah, gde nestade taj zarazni entuzijazam?
A nije da me nisu proslavile. Eto, svaki put kad odem u Mramorak sretnem nekog novog čitaoca, i da vidiš, sviđa im se to što sam pisala, samo im nije jasno otkud meni taj dar. Mislim, lepo vidim da im je milo što me znaju od malih nogu, al' im nekako čudno jer im nikad nisam delovala kao književni tip. I onda krene zapitkivanje tipa - kad si ti to otkrila, pa kako ti došlo, pa je l' izmišljaš il' se stvarno desilo i sve me gledaju onako, kao da mi ne veruju da sam to baš ja sročila. I brinu, vidim da brinu, kao da sam obolela od neke neizlečive bolesti pa se plaše da im ne padnem na grbaču. Hmmm, ili brinu u kom ću kontekstu da ih pomenem u nekoj priči koja tek sledi?
Kaže moj komšija Mile P. iz Mramorka: "Čitao sam one tvoje priče i provalio sam te. Bila si usamljena i tužna u toj Inđiji, zato si toliko pisala!" Jeste, što da krijem. Samo... i sad sam usamljena, a nešto me mrzi da pišem. A imala bih o čemu, majke mi, nije da mi se baš ništa ne dešava, nego... Pravo ad ti kažem, nešto kalkulišem da mi se ne obije o glavu to što bih rekla. Eto, onomad mi jedna komšinica ispriča celu autobiografiju (sa detaljima koje bih radije zaboravila) i nema ništa protiv da je uzmem za junakinju nekog romana, samo imena da izmenim. Ali... Imajući u vidu aktere pojedinih događaja, nisam sigurna da bih dočekala ni prvo izdanje tog štiva. Al' ajde, sad kad sam počela, nek' ide život!
Dakle, evo me u 2013. živa, zdrava i relativno normalna, a sve sam mislila da će onaj smak sveta stvarno da se desi i malo sam se razočarala što nas je omašio. Mis'im, predugo traje ovo bauljanje o živom blatu svakodnevice, bez izgleda da se pomerimo ka svetlijoj budućnosti, pa sam se nekako nadala da će Onaj odozgo da se prihvati metle i počisti ovu gamad što nam krv pije na slamčicu, al' ništa. Ni On više nema živaca da se s nama bakće, pa mi nema druge do da čekam samostalni odlazak sa ove planete. A kad već moram ovde da boravim, ajde da ostavim i neki pisani trag za sobom.
Uostalom, ko zna ko sve može ovde da svrati? Šta, recimo, da naiđe neki izdavač ili književni kritičar, pa se baš zabavi ovim štivom i ostavi mi poruku u stilu: "Gde si, Selice sestro slatka, ubih se tražeći nešto ovako pitko?! Daj ovamo sve što imaš zapisano (od osnovne do danas), da objavimo sabrane priče i oduvamo one što se danas zovu spisateljice!" A ja ne mogu da se setim gde su mi sabrana dela. Ili me pita na čemu sad radim, a ja odgovaram: "Na pravljenju spiskova za vojnu evidenciju." Pa ne ide, brate, je l' tako?!
I zato sam rešila da se opet posvetim pisanju, pa šta mi Bog da (kad već nije hteo smak sveta).
I evo, čitam ove stare priče i ne mogu da verujem da ih ima ovoliko, a ni da sam ih ja pisala. Mislim, ima ih još, samo treba da preturim po kompu da ih nađem, a ako svrati neko od redovnih posetilaca legendarnog Spletkarijuma, neka ne zameri što se ponavljam. Činim to iz čisto sebičnih razloga, jer se rado sećam vremena kad smo pisali k'o ludi na tom parčetu weba i jedva čekali da vidimo komentare posetilaca. Ah, gde nestade taj zarazni entuzijazam?
A nije da me nisu proslavile. Eto, svaki put kad odem u Mramorak sretnem nekog novog čitaoca, i da vidiš, sviđa im se to što sam pisala, samo im nije jasno otkud meni taj dar. Mislim, lepo vidim da im je milo što me znaju od malih nogu, al' im nekako čudno jer im nikad nisam delovala kao književni tip. I onda krene zapitkivanje tipa - kad si ti to otkrila, pa kako ti došlo, pa je l' izmišljaš il' se stvarno desilo i sve me gledaju onako, kao da mi ne veruju da sam to baš ja sročila. I brinu, vidim da brinu, kao da sam obolela od neke neizlečive bolesti pa se plaše da im ne padnem na grbaču. Hmmm, ili brinu u kom ću kontekstu da ih pomenem u nekoj priči koja tek sledi?
Kaže moj komšija Mile P. iz Mramorka: "Čitao sam one tvoje priče i provalio sam te. Bila si usamljena i tužna u toj Inđiji, zato si toliko pisala!" Jeste, što da krijem. Samo... i sad sam usamljena, a nešto me mrzi da pišem. A imala bih o čemu, majke mi, nije da mi se baš ništa ne dešava, nego... Pravo ad ti kažem, nešto kalkulišem da mi se ne obije o glavu to što bih rekla. Eto, onomad mi jedna komšinica ispriča celu autobiografiju (sa detaljima koje bih radije zaboravila) i nema ništa protiv da je uzmem za junakinju nekog romana, samo imena da izmenim. Ali... Imajući u vidu aktere pojedinih događaja, nisam sigurna da bih dočekala ni prvo izdanje tog štiva. Al' ajde, sad kad sam počela, nek' ide život!
Dakle, evo me u 2013. živa, zdrava i relativno normalna, a sve sam mislila da će onaj smak sveta stvarno da se desi i malo sam se razočarala što nas je omašio. Mis'im, predugo traje ovo bauljanje o živom blatu svakodnevice, bez izgleda da se pomerimo ka svetlijoj budućnosti, pa sam se nekako nadala da će Onaj odozgo da se prihvati metle i počisti ovu gamad što nam krv pije na slamčicu, al' ništa. Ni On više nema živaca da se s nama bakće, pa mi nema druge do da čekam samostalni odlazak sa ove planete. A kad već moram ovde da boravim, ajde da ostavim i neki pisani trag za sobom.
Uostalom, ko zna ko sve može ovde da svrati? Šta, recimo, da naiđe neki izdavač ili književni kritičar, pa se baš zabavi ovim štivom i ostavi mi poruku u stilu: "Gde si, Selice sestro slatka, ubih se tražeći nešto ovako pitko?! Daj ovamo sve što imaš zapisano (od osnovne do danas), da objavimo sabrane priče i oduvamo one što se danas zovu spisateljice!" A ja ne mogu da se setim gde su mi sabrana dela. Ili me pita na čemu sad radim, a ja odgovaram: "Na pravljenju spiskova za vojnu evidenciju." Pa ne ide, brate, je l' tako?!
I zato sam rešila da se opet posvetim pisanju, pa šta mi Bog da (kad već nije hteo smak sveta).
Нема коментара:
Постави коментар