Pisanje

Neću reći ništa novo ako objavim da nove tehnologije otvaraju beskrajne mogućnosti i čitavoj reci anonimusa pružaju priliku da ispune davnašnje snove, ali nekako moram da počnem ovaj zapis, a ovo mi se čini prikladnim.

Dakle, internet nam je otvorio mogućnost da dopremo do nepregledne mase zaljubljenika u pisanu reč i/ili dokonih zarobljenika dvosobnih krletki, koji traže najjeftiniji način da ispune slobodno vreme i odvrate misli od onoga što ih zaista tišti i izjeda. A šta ćeš lepše, svrsishodnije i bezbolnije od neobaveznog iščitavanja nečijih literarnih sastava na sve moguće teme koje ljudski um može da izmisli - od recepata za dug i srećan život, tračeva, onlajn dijagnoza, preko metafizičkih zapisa poverenih samozvanim medijima od strane vanzemaljskih sila, do najcrnjih vesti skupljenih po belosvetskim budžacima i objavljenim sa samo jednom svrhom - da na trenutak odvrate misli čitaoca od uzaludnog pokušaja da svom bledunjavom životu nađe smisao.

Kako i sama spadam u zarobljenika dvosobne krletke u kojoj treba zasluženo da se odmaram (od iscrpljujuće državnog posla kojim obezbeđujem hleb svoj nasušni, malo cigara i poneku krpicu na rasprodaji) i dozvolim svojim misaonim potencijalima da se razviju do maksimuma, što znači da imam vremena na pretek i ne znam kako pametnije da ga iskoristim, ja pišem. Doduše, mogla bih i da šijem, okopavama baštu ili gajim piliće i od toga vidim kakve vajde, al' me ograničava prostor. Dobro, to sa šivenjem sam probala i baš mi ne ide. Probala sam i da štrikam, samo mi se činilo suviše sporo i pipavo, pa sam i od toga odustala, a i ne isplati se, jer me gotov džemper kod Kineza košta manje od vunice koju upropastim na sopstvene kreacije. Baštu nemam, piliće da gajim u kupatilu - nema smisla, a i Sima samo čeka da me prijavi kućnom savetu za narušavanje higijenskih uslova u zgradi. Jedno vreme sam držala privatne časove i ne znam da li su se ova deca opametila ili su našli neku sposobniju profesorku, tek, ne traže mi usluge. 

Dakle, šta mi je ostalo da ubijem vreme? Pisanje, normalno. To napisano, povremeno, objavljujem na ovom svetom mestu, potajno se nadajući da će se steći dovoljno čitalaca da opravdaju potrošeno vreme i daju mi potvrdu da nisam spiskala najbolje godine u čekanju.  A kako sam počela? E, o tome sam htela ovog puta da vam pričam.

Jedno vreme sam čitala sve što mi padne šaka - od ozbiljnih naučnih knjiga do srceparajućih ljubavnih romana. Ma čitala sam, bre, i deklaracije na deterdžentima (bile mi pri ruci, a da ne dangubim u kupatilu) i tako sam se izveštila u toj veštini, da sam već kod prve glave kapirala kuda me vodi ostatak priče, posebno ako su autorke u pitanju. 

Ljubavni romani, uglavnom, počinju isto - saplitanjem glavne junakinje (neka Anđela, Sanja, Tanja, Mia i sl.) kojoj se vetar igra u kosi dok  pada pred noge svoje buduće ljubavi. Naravno, ona visoka, plava, nevina i diplomirana, on zgodan, crn i bogat! I već kod tog pada je jasno da je sudbinska ljubav u pitanju, ali nema smisla da se roman završi na prvoj strani. Mislim, treba tu da se umeša neka zloća, da naivnost dovede junakinju u niz zaglupljujućih situacija, a da glavni baja pokaže koliko je sposoban i beskompromisan kad je biznis u pitanju. I tako do besvesti, isprekidano detaljnim opisima saobraćajnih nesreća ili bolesti od kojih bi svako normalan mandrknuo kod trećeg simptoma. Naravno, tu je posebno poglavlje sa gubljenjem nevinosti i orgazmom koji je vodi u nebeske visineo. Srećan kraj podrazumeva prosidbu i sve ispunjeno mašnicama, leptirićima, kućicama u cveću i tako to. Lepo ti se sloši od tolike pastorale! 

A mene živo zanima kakav bi bio nastavak. Ono, junakinja i njen baja posle 20 godina srećnog braka? A da, tu dolaze memoari estradnih spisateljica, ispunjeni perverzijama koje ne bi mogla da izdrži ni Mesalina (poznata kao Vojnička čizma). E što te vole da se hvale, lepo se pitaš kad su stigle da ostave toliki trag na estradnom nebu, kad su ga, uglavnom, gledale ležeći na leđima!?

Druga varijanta su istorijski romani o svim sveticama pravoslavnim. Pročitaš jedan i znaš ih sve, samo se menjaju mesto i vreme, okolnosti iste. Ona iz bogate porodice, nezadovoljna statusom lepojke od koje se očekuje samo da rađa i ugađa voljenom, rešava da se odmetne od ovoga sveta i kroz nezamislivu patnju i samoću doživi uzdizanje do nebeskih dveri. Naravno da se odriče svega materijalnog, uključujući oca, majku i porodično imanje, i odlazi preko sedam gora i sedam mora da pronađe spas... Od čega? Gubitka duše? Ili da pronađe istu? E sad, tu fascinira piščeva imaginacija, jer nam detaljno prenosi razmišljanja buduće svetice, dok se bori sa odvratnim demonima telesnim koji je vuku u blato ovozemaljsko. Kad posle višedecinijskog samoprogonstva ipak reše da se vrate u svet koji su s gnušanjem napustile, dešava se nešto neverovatno - svi, ali baš svi koje sreću nekako znaju da je pred njima svetica. Kako, bre? I zašto se to više ne dešava? I dobro, napišeš jedan roman na tu temu, doživiš da te hvale i čitaoci i kritika i ideš na sledeću. Ma jok, bre, pisac se tek tada razmaše, pa izda sabrana dela ređana po crkvenom kalendaru. E tu se smorim.

Smorim se i kad jedva dođem do primerka mnogo hvaljene knjige čiji je autor upravo ovenčan svim mogućim književnim nagradama, i na pola knjige zaključim da sam to već negde čitala. Alo, bre, rekoh li da sam patološki čitalac svega napisanog? Mis'im, tu se više iznerviram što ne mogu da se setim ni knjige, ni autora, ali znam, nisam luda, da sam o toj temi ČITALA! 

I tako, sedim smorena ispred kompa i pitam se da li je neko presekao dotok svežih ideja i dobrih autora, kad mi stiže mejl od drugarice. Napisala svoja sećanja na godine rada u jednoj psihijatrijskoj ustanovi. Ništa patetika, ništa dubokoumnost, samo priče nesrećnika koji su zaglavili sa one strane razuma. Čoveče, još ne mogu da dođem sebi! Tako jednostavno napisano, a tako iskreno i puno života i opomene. 

Evo, držim taj njen prvenac ukoričen i baš mi nešto milo.