Ma kakva crna finoća? Kakva saosećanja, pristojnost, vaspitanje? Kultura? Ko izmisli onu budalaštinu da lepa reč i gvozdena vrata otvara? Možeš da se sklanjaš, da paziš na svoje reči i dela, možeš da budeš dobronameran i pristojan koliko hoćeš! Ali... Kad tad ćeš shvatiti da je motka iz raja izašla i da oni s kojim se svakodnevno srećeš samo od sile zaziru.
Gledaj me, bre! Otkad pamtim neko mi zvoca – nemoj ovo da se onaj ne naljuti; nemoj ovako, meni se više sviđa onako; pazi na ovo, da ti ne bude ono... Nemoj da se dereš, nemoj da plačeš, nemoj da se smeješ, nemoj da se ljutiš, nemoj da odbiješ, nemoj da prihvatiš, nemoj, nemoj, nemoj!!! Aaaaaaaaaj, ceo život NEMOJ i MORAŠ! Svaki put kad sam zinula da se pobunim, neko je briznuo u plač, neko se proderao, neko se nasmejao, neko je odbio, neko zapretio... optužio me za bezosećajnost i nedostatak takta! I MORALA sam da se izvinjavam, objašnjavam, pravdam se... Zašto, bre? Da bi mi ti sebičnjaci postavljali nove zahteve, da bi me ucenjivali svojom ljubavlju i naklonošću? Da bi me, večito nezadovoljni i nesrećni, terali da se i sama tako osećam? Da patim jer njih nisam uspela da usrećim?
E vala, ako je i od mene - dosta je! Ja od danas više ništa NE MORAM i NEMOJ da me je neko uslovio bilo čime, jer mi je savršeno svejedno da li će da me vole ti koji traže da se odreknem sebe zarad njihove sreće!
Нема коментара:
Постави коментар