Društveni događaj

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala razlog.

Al' šta ti je čovek, i kad mu je sve potaman, nešto mu ne valja. Eto, odjutros mi ne smeta  ni ona komšinica, što izađe da očisti ispred svojih vrata kad god se tuđa otvore, ni računi koji ispadaju iz sandučeta, ni prodavačica u obližnjoj bakalnici, koja mi se obraća sa: „Šta si htela“, a ni ime mi ne zna... Rešila sam da mi ovaj dan bude lep, ama, sve se nešto preispitujem, otkad sam ja postala ovakav mrgud? Pre nisam primećivala ni na nogu kad mi stanu, sad me nervira i kad me onako pogledaju. I setim se! Otkad su mi sahrane postale glavni društveni događaj.

Stalno se, bre, selim i  strah me da ne umrem dok ne skupim dovoljno poznanika za pristojnu pratnju. I da ih zadužim, da dođu k’o ljudi, sa cvećem i svećom, pa makar i po službenoj dužnosti. I ja sam tako u početku išla. A krenulo me, malo – malo pa sahrana. Zgodno mi vikendom, mogu i na daću da svratim, a i samrtnici to znaju, pa se nekako drže do petka. Ovi što umiru od starosti prihvataju i telegram, posebno ako plaču i poštari dok ga prepisuju. Ali više vole živu reč, pa mi traže da im sročim govor, al’ ako može za života. Da oni to lepo prouče i odobre. Valjda se plaše da ne lupim nešto pred uvaženim, tužnim skupom.

Ma lep mi ovaj dan, taman mislim gde bi u provod, kad neko zove – „E, nemoj da se potreseš“. Gotovo, ja se već oduzela. Što reče jedan poznanik: „Kad te vidim u Mramorku, odmah pitam ko je umro“. E tako i ja, samo pitam ko, da znam koji govor da ponesem.  Da se razumemo, ne idem ja na sve sahrane. Ove gradske, recimo, izbegavam. Nekako mi kapele liče na sajamske štandove, pa uvek moram da obiđem celu halu dok ne nađem one koje tog dana ispraćam. I nikad nisam sigurna da li sam na pravoj sahrani: svi cvetni aranžmani isti, a ožalošćeni se sakrili tamnim naočarima. Pitam se samo šta kriju - tugu ili ravnodušnost. Ali saučešća primaju. Nekako hladno i sa blagom dosadom, malo ih nervira sva ta frka. Čekaju da se i ovo završi pa da se vrate svojim obavezama, neće valjda da se prepuštaju emocijama? U rezervisanom terminu kreću muzika, zvona i pop, sve sa CDa. Koktel-daću daju na izlazu iz groblja, o ostalom ćete biti blagovremeno obavešteni (ako kupite novine baš tog dana). Odmereno i sa stilom.

Ali zato, brate, one seljačke! Prosto čoveku milo da ode na sahranu. Prvo je tu obavezno bdenje u kući, dok familija ne pokolje sve što trči po dvorištu. Cele noći sediš pored odra, nutkaju te za dušu, a i prisećaš se anegdota sa ranijih tužnih skupova. Malo izogovaraš i familiju i pokojnika, takav je red, proceniš šta je ostavio za sobom i ko će se suditi oko imovine. Sama sahrana ima svoju proceduru: pred polazak darivanje za onaj svet, malo naricanja, traktor ispred kolone i preteće uputstvo vozača: „Pope, nemoj da kilaviš, znaš da mi loš akumulator. Ako se ugasi, ti ćeš da ga guraš“. Na jednoj se pop raspevao kod svakog ćoška, valjda naručivali ovi iz pratnje. I ugasi se traktor, akumulator prazan. Izlete vozač iz kabine i prodera se: „Šta si zinuo, guraj!“ Mi šta ćemo, cela povorka gura traktor i psuje popa. Do groblja nije zucnuo, a i tamo se osvrtao dok je vršio opelo. Ni na daću nije došao, a spremljeno bilo domaćinski. Malo falilo da se zapeva. Nekom drugom prilikom, zimska sahrana, a ’ladnoooo i zemlja smrzla, pa grobari nisu stigli da iskopaju raku. Jave popu kakav je problem, a mi na ulazu u groblje. Vidimo popa kako zaustavlja traktor, već se čuje negodovanje (ko da gura po ovom mrazu?), ali vozač klima glavom. I okrenu u neku sporednu ulicu, mi svi za njim, a nikom nije jasno šta sad izvodi. Vozio čovek još jedan krug, dok grobari ne završe.

Isplačemo se mi na tom groblju i obiđemo svoje, da se ne ljute. I da im kažemo šta smo im ovog puta poslali i po kome. Sretnemo i one koji su iz daleka došli, izljubimo se i opet plačemo. Pa odemo na  daću da se još malo sećamo i zaključimo kako je život kratak i „Ode čovek, k’o da ga nije bilo. A kad dajete 40 dana?“